4. Biraj! Ili ,,to” ili ja!
,,Dogodilo se to, pre tačno 35 godina”, izgovorio je, pošto sam ga ja podobro ispitao o tome kako je, kako se uklopio u sistem ustanove u kojoj se na njegovu žalost našao i bio prinuđen da boravi, treba li mu štogod i… tako. Čim sam čuo ove reči, znao sam da se sprema reći mi nešto veliko, te sam se, ne časeći ni časa latio svoje torbe i iz nje izvadio beležnicu u kojoj sam sve važne segmente naših pređašnjih razgovora, već bio zapisao. Otvorio sam je i našao prvu slobodnu stranicu u treptaju oka, te sam na nju spustio jedno od penkala koje sam uvek u levom džepu svoje jakne nosio, a zatim se, što sam udobnije mogao smestio u stolicu na kojoj sam sedeo i tako ponovo zauzeo unapred rezervisano mi mesto slušaoca.
,,Sestra i ja, krišom od oca, proslavljali smo moj jedanaesti rođendan”, prozborio je, dok sam ja tražio i postavljao neophodne mi stvari na svoje mesto.
,,Krišom?”, ponovih, zapanjeno – ,,Zašto krišom?”
,,To sam se i ja, mladiću moj, otkad sam za sebe znao, pa sve do tog dana pitao…”, odgovori, pa posle kraćeg ćutanja, dodade – ,,Polako, ali sigurno, doći ćemo i do toga”, klimnuh tada ne znajući šta drugo da učinim, a on nastavi. – ,,Ni tog dana, kao uostalom i većine prethodnih naš otac nije bio kod kuće. Sestra i ja sedeli smo u kuhinji i kroz igru, uz smeh, pravili tortu koju smo planirali da kasnije, te večeri, u tišini pojedemo. U nekom trenutku od sve te silne zabave i galame koju smo pravili, a koja se inače u našoj kući retko mogla čuti, nismo primetili da su se ulazna vrata otvorila i da je on, naš otac, naravno, mortus pijan u kuću ušao. Za razliku od uobičajene prakse, toga dana nije sa vrata počeo da viče i pravi scene kakve je samo on umeo i znao svakodnevno nam priređivati, već je oslonjen na futer od kuhinjskih vrata, više nego na svoje noge, neko vreme stajao i posmatrao nas, a da ga niti moja sestra, niti ja primetili nismo. – ,,Radujete se ha? Bez mene se radujete i proslavljate dan na koji se rodio ovaj mali….”, tek, kad je ove reči počeo da gunđa, sve vreme preplićući jezikom, sebi u bradu, opazili smo ga kako stoji, klackajući se čas napred, čas nazad…”, opisivao je, dok je očiju polu-zatvorenih i ruku prekrštenih sedeo nasuprot mene, leđima čvrsto oslonjen o drveni okvir stolice u kojoj je bio smešten. Čitavo vreme, dok mi je o ovom događaju govorio, imao sam utisak da svaki tren o kojem mi govori, ponovo proživljava u datom trenutku, pa sam se u razgovor uključivao samo onda, kada sam smatrao da je to bilo neophodno. – ,,Oče” – krenula je moja sestra da ga umiri, ali joj nije dozvolio. Umesto toga ponovo ju je po ko zna koji put odgurnuo i to tako snažno da, da se nije uhvatila za stolicu, ko zna gde bi završila. Uplašen za njenu bezbednost tada sam mu se po prvi, a ubrzo će se ispostaviti, i poslednji put suprotstavio”, objašnjavao je, povremeno zastajkujući – ,,Pošto sam se uverio da je moja sestra dobro iz njenog zagrljaja skočio sam i zatrčao se pravo u njega, odnosno, u to nešto, što je ostalo od nekada požrtvovanog supruga i oca punog ljubavi. – ,,Zašto ovo radiš?!”, vrisnuo sam, pošto se našao na podu. Sedeo je tako neko vreme, ne progovarajući ni reč, jer se i sam očito bio našao u čudu. Nije to od mene očekivao, barem ne u tom trenutku. – ,,To je to”, prolazilo mi je kroz glavu, dok sam ga posmatrao tako nepomičnog – ,,Napokon sam uspeo u svojoj nameri… Ustaće i otići, jednom zauvek”, kad ono… međutim…”, reče, pa se lati malog džepa na svojoj košulji. Iz njega izvadi nešto što je u naznakama podsećalo na paklicu cigareta. To, nešto, više puta presavijeno što je šuškalo pod njegovim prstima, prvo pruži meni, pa, kako ja odmahnuh rukom, ponovo ga privuče sebi, te iz njega izvuče jednu, na više mesta presavijenu, spljeskanu cigaretu, potom dozva stražara i pošto ga zamoli, te od njega dobi upaljač da pripali, ubrzo poče da uživa u njenim čarima, ali i nastavi sa pričom. – ,,Čim se malo pribrao, uhvatio me za tanku bluzicu koju sam na sebi u tom trenutku nosio i doslovno, izbacio na ulicu kao psa, iz kuće u kojoj sam se rodio, i u kojoj sam do tog trenutka kako-tako odrastao i živeo” – ove reči izgovorio je, nakon što je, u potpunoj tišini povukao samo dim ili dva i to tonom kojim se ljudima koje sretnemo na ulici obično govori dobar dan i pita za zdravlje, a ne tonom koji odaje utisak da mi je čitavo to popodne govorio o svom životu i sudbini. – ,,Moja sestra išla je za njim, molila ga da to ne čini, govorila mu da se sabere, da se već jednom dovede u red… Podsećala ga na to, koliko je godina prošlo od kad se nemili događaj o kome sam vam nešto ranije već govorio, zbio, a svoje izlaganje, jasno se sećam, završila je rekavši – ,,Krajnje je vreme da ovo jadno dete prestanete da krivite za smrt naše majke, oče! Pa nije ono mučeno biralo da se rodi!”. E, dragi moj mladiću, tog trenutka shvatio sam, mada nisam odmah mogao i da prihvatim, kako je glasio odgovor na pitanje, zašto je moj otac postao to što je postao.”, naglasio je je i lagano, sa uživanjem, usudio bih se da kažem, povukao i poslednji dim iz cigarete.
,,To je bio prvi put u vašem životu da ste saznali za dešavanja na dan vašeg rođenja?”, pitao sam, trudeći se da ovu scenu ublažim.
,,Prvi i poslednji put, tom prilikom pričali smo o tome…”, odgovorio je, gaseći pikavac po onome što je od paklice ili makar onoga što je na nju podsećalo, bilo ostalo – ,,I to, uveren sam, samo zato što moja sestra više nije imala snage da tako nešto prećuti ili da ga makar izgovori tako da ja ništa ne shvatim. Bila je direktna i otvorena u razgovoru sa našim ocem i po prvi put, otkad ja znam za sebe nije mu ugađala, nije ublažavala i birala mu narav”.
,,I onda? Šta se onda dogodilo?”, ponovio sam polako, trudeći se da mu na taj način dam malo vremena i prostora da sabere svoje misli i osećanja.
,,Crven od besa stao je pred nju i po prvi put, umesto batina rekao joj – ,,Biraj! Ili ,,to” ili ja!”, paralelno upiruči prstom pravo i jedino… u mene”, stigao je da mi odgovori pre nego što je naš razgovor prekinula lupnjava stražara, a zatim i njihov ulazak ispraćen rečima – ,,Vreme za posete je isteklo”.
