5. U životu nije i ne mora da bude uvek sve onako kako se čini
S obzirom na to, kako je razgovor mog sagovornika i mene bio naprasno prekinut, ovog puta od strane stražara, iskreno da vam kažem, dragi moji čitaoci, ja nisam želeo da pravim preveliku pauzu između našeg pređašnjeg i budućeg susreta, te sam tako, koristeći neke svoje prijateljske veze koje sam stekao unutar zatvora, uspeo da izdejstvujem da se koliko sledeće nedelje ponovo nađem oči u oči sa njim.
,,I, koga je vaša sestra izabrala?”, upitao sam, čim sam se sa njim pozdravio i zauzeo svoju uobičajenu poziciju.
,,Mene…”, promrmljao je, uz osmeh – ,,To vam je valjda jasno”.
,,Apsolutno!”, uzvratio sam – ,,Samo, zanima me kako je čitava ta situacija tekla”.
,,Aaa, to… e, pa dragi moj mladiću ovako vam se to zbilo. Posle ultimatuma koji je naš otac mojoj sestri postavio…”
,,Onaj – Biraj! Ili ,,to” ili ja!”, rekoh, upitno ga pogledajući.
,,Baš taj”, uzviknuo je kao da je očekivao da ću mu tako nešto reći – ,,Jedan jedini izbor, koji je, taj čovek ikada u mom prisustvu dao mojoj sestri…”
,,Inače ih nije imala?”, nastavio sam, gledajući ga pravo u oči. Sa samrtno ozbiljnim izrazom na licu uzvratio je – ,,NIkada”, napravio kratku pauzu da dođe do vazduha, pa dodao – ,,Sa njim nikada nije bilo normalnog razgovora. Naprotiv, svaki pokušaj razgovora završavao se batinama, psovkama i vikom”.
,,Žao mi je što to čujem”, ote mi se sa usana.
,,Ne treba da vam bude jer…”, govorio je, dok je u ruku uzimao čašu sa vodom – ,,To je bila moja sudbina”, potom je otpio gutljaj, pa dodao – ,,A, od nje se… kao što većina nas već zna ili je na putu da to shvati, ne može pobeći”.
,,Istina.”, uzvratio sam, a on, kao da u trenu dobi ideju kako da fokus našeg razgovora vrati na pravi put, reče – ,,Toliko vam bar iz mog dosadašnjeg iskustva mogu reći, no, to baš nije, a i ne treba da bude najbitnija tema našeg razgovora…”.
,,U pravu ste, kao i uvek”, prokomentarisao sam i dok sam uzimao svoju olovku u ruke dodao – ,,Recite mi molim vas, šta se onog dana dogodilo? Vaša sestra je dobila ultimatum, i?
,,Ne rekavši mom ocu ni reč više, prišla mi je, uzela za ruku i povela u kuću…”.
,,A, on”, uključio sam se ponovo u razgovor, tada – ,,Vaš otac, nije se bunio”.
,,Za divno čudo nije…”, uzvratio je, sve vreme gledajuči čas mene pravo u oči, čas kroz mene. Takav sam makar ja utisak stekao.
,,Mislim…”, nastavio je – ,,Da je tog trenutka shvatio da je postupkom koji je bio načinio prevršio svaku meru. Čim smo moja sestra i ja pošli ka kući on se povukao, seo na drvenu stolicu koja je skoro uvek stajala ispod velike lipe u našem dvorištu i čekao”.
,,Šta mislite da je čekao?”, upitao sam, kao iz topa
,,Ishod”, odgovorio je kratko.
,,A on je bio?”, nastavio sam ja – ,,Kakav?”.
,,A, on je bio takav da smo moja sestra i ja istog dana, jednom zauvek napustili rodnu kuću…”.
,,Jeste li nešto iz nje poneli?”, odmah sam se nadovezao ne želeći da se u naš razgovor ni na tren umeša tišina.
,,Nešto malo ličnih stvari”, prozborio je tiho. – ,,Ono malo odeće što imasmo, par dragih fotografija i još po koju sitnicu. U suštini, kad se sve sabere i oduzme mogu slobodno reći da je, čitav, naš dotadašnji život stao u jednu malu putnu torbu, koju je moja sestra na brzinu bila spakovala tog dana”.
,,A, od tog dana”, rekoh – ,,Šta se sa vama zbivalo od tog dana?”.
,,Većinu vremena u početku…”, nastavio je da govori, bez previše okolišanja – ,,Provodili smo na ulici. Spavali smo na klupama u parkovima, pod tuđim stepeništima, u na-pola razrušenim kućama, skaldištima…”.
,,Od čega ste živeli?”, nastavio sam da zapitkujem, ovoga puta, itekako zabrinut, ali ništa manje zainteresovan da čujem odgovor.
,,Prosili smo…”, reče mi – ,,Molili za novac, parče hleba ili makar čašu vode i tako preživeli prvih mesec dana na ulici”.
,,Razumem…”, izgovorio sam tiho, a on je, ne obazirući se na ovakvu moju reakciju, nastavio.
,,Tačno na 31. dan od napuštanja naše kuće”, izgovorio je – ,,Pred nama se pojavio jedan čovek. Visok, krupan, markantan, kakav je bio, prišao nam je na ulici i u ruku moje sestre spustio, poprilično veliku i značajnu novčanicu za nas u tom trenutku, zatim se sagao i nešto joj šapnuo na uvo.
,,Od nekih čestitih ljudi koji su vas sretali i prepoznavali po ulici, čuo sam za vaš slučaj” – kasnije, kada je odmakao dovoljno da nas za sigurno više nije mogao čuti, saznao sam da joj je rekao – ,,Iskreno… žao mi je što se nalazite u situaciji u kojoj se nalazite, zato neću okolišati… Došao sam ovamo da vam ponudim posao trgovkinje u mom dućanu, krov nad glavom i parče hleba…”.
,,Hvala vam”, rekla mu je dovoljno glasno da to čujem i sam u jednom trenutku – ,,ali”, dodala je, posle kraće pauze, a on je u tom trenu svoje usne doslovno priljubio uz njeno uho i nastavio.
,,Mlada ste, lepa i vredna devojka”, rekao je – ,,To se odmah oseti i vidi, zato, nemojte molim vas da zbog glupog mladalačkog ponosa, obraza i časti, odbijete priliku života. Uostalom ja od vas i ne tražim ništa drugo nego da pošteno radite i zarađujete za svoj hleb…”, zatim se, kako mi je moja sestra sama ispričala, a i sam sam video i čuo, uspravio i dodao – ,,Sutra u isto vreme, čekaću vas na ovom, istom mestu… razmislite… ne brzajte sa donošenjem odluka…”, prepričavao mi je, a ja sam ga, malo je reći zapanjeno posmatrao, još pažljivije nego inače slušao i jedva stizao da zapišem po koju reč.
,,Pretpostavljam”, izustio sam, tek kada sam bio siguran da je on ispričao sve što je želeo – ,,Da je vaša sestra prihvatila tako velikodušnu ponudu”,
,,Ne samo da ju je prihvatila, mladiću”, uzvratio mi je – ,,Nego se za čoveka od koga je ponudu dobila, pet godina kasnije i udala”.
,,Ako sam vas dobro shvatio”, skupio sam hrabrosti da izgovorim i prekinem neprijatnu tišinu koja je, nakon reči koje je izgovorio nastala – ,,Čovek koji se tog dana vama pružio ruku spasa, bio je vaš budući zet i…”
,,I čovek koga sam ubio”, završio je rečenicu umesto mene – ,,Upravo tako! Sve ste sasvim dobro shvatili i povezali”.
,,Ali, zašto biste…”, počeo sam da izgovaram sa idejom da mu postavim, možda i ključno pitanje za dalji tok našeg razgovora, ali se i ovoga puta, kao i obično u najinteresantnijem trenutku neko umešao. Stražar je ušao i krenuo da zausti ,,Vreme za posete…”, ali moj sagovornik ga je u tome omeo. – ,,Prijatelju”, rekao je ustajući sa stolice i prilazeći čoveku u uniformi koji je stajao nadomak vrata – ,,Nemam još puno toga za reći”, nastavio je, pošto mu je dovoljno blizu prišao – ,,Treba nam još nekih dvadesetak minuta najviše da završimo priču, zato vas molim da upravnika pitate samo za toliko”. Kako sam očekivao da će se stražar buniti ustao sam u nameri da pokušam da posredujem u dogovoru među njima dvojicom, na moje veliko iznenađenje za tim nije bilo potrebe. Umesto da viče, unosi se u facu i pravi scenu, stražar je lepo, uljudno i polako rekao – ,,U redu” i izašao iz prostorije na kratko, a moj sagovornik i ja ostali smo da jedan nasuprot drugog u potpunoj tišini sedimo, sve dok nismo ponovo čuli stražarev glas koji govori – ,,Imate još pola sata na raspolaganju”, tek tada priča za nas kao da je ponovo počela.
,,Pa, da ne dužimo previše, mladiću”, rekao je blago se osmehujući, kada su se vrata na prostoriji zaključala. – ,,Vas zanima zašto sam ja tog čoveka ubio, ako nam je u životu novu šansu, a samim tim i mnogo toga dobrog doneo”. Klimnuo sam, ne znajući šta drugo da uradim ili kažem, a on je odmah potom nastavio – ,,U početku, zaista je sve delovalo savršeno. Divan čovek, vedar, pravedan, otvorio nam je vrata svog doma. Meni je pomogao da se upišem u novu školu i tamo vrlo brzo napredujem, a mojoj sestri da se snađe i napreduje u poslu. U tom periodu života, taj čovek bio mi je poput oca, a mojoj sestri, iako svega sedam – osam godina stariji od nje, poput starijeg brata. Ukratko, sve ono što nam je falilo u porodičnoj kući, u prvih pet godina sa njim pod istim krovom, imali smo i nadoknadili. Svi su nam zavideli, govorili da smo imali više sreće nego pameti, sve dok…”.
,,Sve dok?”, ponovio sam pošto je on na jednom zaćutao.
,,Sve dok, nakon pet godina moja sestra nije konačno odlučila da prihvati njegovu bračnu ponudu”, izustio je.
,,Udala se za njega, dakle?”, upitao sam više da njemu dam malo vremena za predah, nego da čujem odgovor. Klimnuo je tada i procedio kroz zube – ,,Mnogo bi bolje za svo troje bilo da nije”.
,,Zašto tako kažete?!”, uzviknuo sam podižući pogled sa svoje beležnice ka njemu.
,,Zato što se dana kad je moja sestra tom čoveku rekla sudbonosno da sve promenilo”, odgovorio je, gledajući me pravo u oči. – ,,Sve je počelo sa njegovim sugestijama na njen stil oblačenja, a završilo se dvadeset i kusur godina kasnije, pokušajem ubistva.
,,Ako vas dobro pratim, njegova početna promena u ponašanju ogledala se u tome što joj je zamerao način odevanja…”, ponovio sam ne bih li sebi potvrdio njegove reči.
,,U početku joj je samo diskretno skretao pažnju na to šta bi ona kao njegova žena trebalo da nosi, a šta ne”, pojasnio je – ,,Vremenom postajao je sve direktniji i direktniji, pa su sugestije prerasle u zamerke, a zamerke u psovke da bi se naposletku sve to manifestovalo kroz udarce”.
,,Samo da razjasnimo jednu stvar”, zavapio sam naginjući se ka njemu – ,,Vaša sestra je dobijala batine zbog načina oblačenja?”.
,,Dobijala je batine za sve što je uradila ili nije uradila po mišljenju tog monstruma”, izgovorio je – ,,Prigovarao joj je i popovao nad glavom za sve i svašta. Način oblačenja, ponašanja, ljudi kojima je svakodnevno, većinom iz poslovnih razloga bila okružena, ma niko i ništa mu se od dana kada se za njega udala nije sviđalo i nije odgovaralo, ali, kao što rekoh, određeni vremenski period je samo gunđao i psihički je ubijao…”
,,Rekli ste mi jednom, čini mi se”, umešao sam se tada – ,,da od rođenja vašeg prvog sestrića za vas tek kreće pravi pakao, je li to zaista tako?”.
,,Tako je nekako, da”, rekao je – ,,Taj čovek kao da je tek tada shvatio da moju sestru ima u šaci”.
,,Žao mi je što to čujem”, promrmljao sam više za sebe nego naglas, ali on kao da me je čuo – ,,I meni što ovo pričam, ali… to je istina. Svakodnevno fizičko, pored redovnog prisutnog psihičkog nasilja postalo je normalno u kući moje sestre, po rođenju njihovog prvog deteta”.
,,I, pored takve situacije u kući, vaša sestra je tom čoveku rodila i drugo dete, kako objašnjavate to?”, izgovorio sam nakon kraćeg premišljanja.
,,Nadala se”, prošaputao je – ,,Godinama se nadala da će se čovek u kaga se zaljubila i koga je zavolela ponovo pred njom jednog dana pojaviti, onakav kakav je nekada bio”.
,,Ali, to se nažalost nije desilo”, prokomentarisao sam.
,,Naravno da nije”, uzvratio je ubrzo – ,,Naprotiv, postajo je sve gora i gora verzija sebe svakim novim danom. Čak joj je u mom prisustvu, par dana pre nego će se čitava ta scena sa tragičnim krajem (po njega doduše) odigrati, rekao – ,,Proklet bio dan kad me je onaj tvoj bangavi otac alkoholičar poslao tebi”, nakon čega ju je, naravno udario. Tek tada mi je postalo jasno otkud on onog dana pred nas da dođe”.
,,Ni u jednom trenutku u svom životu niste pomislili da je to slučajnost?”, izgovorio sam.
,,U slučajnosti ne verujem”, odbrusio je – ,,Niti ću ikad verovati. Jesam li u pravu ili u krivu što se toga tiče ne znam i sumnjam da ću ikada saznati, ipak, moram vam priznati, u jedno sam nakon tog dana i tih njegovih reči bio siguran…”.
,,A, to je?”, upitao sam, iznova i iznova se koncentišući na njegove oči i glas.
,,Da se taj monstrum koji je nekada ličio na čoveka više nikada u čovečije ruho vratiti neće”.
,,Baš poput vašeg oca”, dodao sam, a on se tugaljivo nasmešio i – ,,Baš poput njega, da”, uzvratio.
,,Pre nego završimo interviju”, nastavio sam ubrzo, prisećajući se da nam nije još mnogo vremena ostalo na raspolaganju – ,,Pitao bih vas još par stvari”,
,,Samo izvolite, mladiću”, rekao je, dok mu se na licu i dalje mogao nazreti smešak – ,,Zato smo tu”.
,,Jeste li makar pretpostavljali, da ćete kad-tad čoveka pod čijim ste krovom odrastali, morati da ubijete da on ne bi ubio nekoga od vas”, pitao sam, lagano zatvarajući beležnicu.
,,Ni u najluđim snovima”, odgovorio je, meškoljeći se. – ,,Ali kako ono kažu ljudi – ,,život piše romane”, a ja bih dodao – ,,Mi smo tu samo dok ne odigramo dodeljenu nam ulogu do kraja”.
,,Može biti da je tako”, izustio sam tiho, istovremeno zatvarajući torbu koju sam uvek na poslovne razgovore sa sobom nosio.
,,Nego, recite vi meni, jeste li pogledali spise sa mog suđenja?”, izgovorio je, pre nego je počeo da ustaje od stola.
,,Među nama rečeno”, odgovorio sam, osmehujući se – ,,Jesam”.
,,Pa onda znate da se to što se dogodilo nije dogodilo planirano, već u nužnoj odbrani nečijeg života i časti”.
,,Znam”, rekoh mu – ,,Ali sam to hteo da čujem od vas”.
,,Pa, eto, čuli ste”, izgovarao je, dok mi je pružao ruku.
,,Još samo jedna stvar”, uzvratio sam, pružajući mu svoju – ,,Zaima me, jeste li ikada oprostili svom ocu sve boli koje vam je naneo?”.
,,Nisam”, odgovorio je, lagano se krećući ka vratima – ,,I ne verujem da ću ikada, ali…”.
,,Ali?”, ponovio sam.
,,Sebi jesam!”, uzviknuo je ponosno i pokucao na vrata iza kojih je ubrzo, u pratnji stražara, ovoga puta jednom zauvek za mene nestao. On je tog dana otišao svojim, a ja svojim putem. Desetogodišnju kaznu koja mu je na suđenju bila izrećena ubrzo po završetku našeg poslednjeg razgovora je odslužio, potom se kako sam čuo i oženio, čak je i decu dobio, a, ja… članak i priču o njemu nikada, sve do ovog časa objavio nisam. Kad sam došao u redakciju i pokazao svojim nadređenima tekst, rekli su – ,,Neće nama jedan ubica o tako uglednom građaninu ove zemlje gadosti govoriti. Briši, zaboravi, pocepaj to”. Nisam objavio, nisam imao hrabrosti tada za to, ali ih nisam ni poslušao. Sakrio sam tekst, nisam ga pocepao, nisam spalio, nisam izbrisao da bih ga jednog dana kada za to budem imao priliku ponovo obnovio, sastavio i objavio, jer znam da bi jedan od mojih najomiljenijih sagovornika, čija priča me je na prvom mestu naučila da – ,,U životu nije i ne mora da bude uvek sve onako kako se čini”, to voleo.
