ALISON

2. poglavlje

Ništa nisam poneo sa sobom osim svog kofera za flautu, neophodnih dokumenata i svih svojih stručnih knjiga iz programiranja, informatike i robotike.

T.A.S. mi je rekla da će mi sve ostale potrepštine obezbediti.

Ona, njen bodigard i ja smo se pozdravili sa mojim roditeljima, seli u taksi i krenuli.

Otac je samo gledao u stranu, ne odajući nikakvo osećanje.

Na moje iznenađenje, Monika me je zagrlila i poželela uspeh u novom životu.  Sve je to u redu.

Zatvorivši vrata, odmerio sam po poslednji put visoku kuću od belih cigala. T.A.S. mi stegnu koleno, poljubivši me.

-Kako se osećaš, Atila? – pitala je uz osmeh. Delovalo je kao da uživa u svakom momentu.  –Ne znam – iskreno sam rekao – valjda sam dobro… gospodarice.

Zakikotala se. Nekako sam prihvatao sve što se desilo, bez bežanja pošto nemam kome ni gde pobeći.  Kroz glavu mi je prošla Tamara i pomisao da mogu slobodno da zaboravim na naš sastanak, i da je verovatno nikad više neću videti.

Taksista, dok je vozio, povremeno je merkao T.A.S. u retrovizoru. Pretpostavljao sam da ju je prepoznao.

-T.A.S. – obratih joj se.

–Da? – okrenula se od prozora.

-O čemu ste pričali pre nego što sam došao? Koliko ste me čekali?

Ona prekrsti noge, zagrlivši me. Taksista nas je sad oboje zagledao kad smo već prešli Pančevački most. Nadao sam se da ne zna engleski baš toliko dobro.

-Pa – počela je T.A.S. sa pričom – na prvo pitanje mogu da dam kraći ili duži odgovor.  –Kako god.

-Sa Monikom sam se upoznala preko interneta. Preko Satelita, tačnije.

I ćaskale smo oko godinu dana, o svačemu pričale, i rekla sam joj da bih volela doći u Srbiju pošto nikad nisam bila. Ali što se tiče tebe, spomenula je da je u malo težoj situaciji sa novcem…  – Te je predložila da proda svog neomiljenog sina – upao sam u reč – lepo. Domišljato. Lukavo. Humano. Dakle, na to si pristala da bi joj kao pomogla.

-Hteli su da te se reše – kazala je T.A.S.

-Ali pitanje je šta ti dobijaš ovim? – brecnuh se – Šta ću ti baš ja u životu?  – Monika mi je spomenula tebe kada smo se dotakli porodice i ja sam se zainteresovala jer je spomenula da si flautista, plivač, barmen i tehnolog. Onda mi je poslala i tvoju sliku… – uhvatila me je za potiljak, priljubivši se uz mene – i zaljubih se, još kad sam te videla u toj jakni, pa ta šmekerska frizura što izgleda kao plavi ledeni breg. Mm!

Poljubila me je, i to snažno. Premda mi se svidelo, nisam se još mogao opustiti. Odvojila je usne te me pogleda.

-Polako, navićićeš se – šapnula je – verujem da si dovoljno fleksibilan tako da nemaš više razloga da budeš tužan, besan, ili šta već.

Telohranitelj od T.A.S. nas je najverovatnije slušao i shvatao više od toga ali ništa nije komentarisao. Vozač je ili sve razumeo ili deo toga, ali po svemu sudeći, nije mario. A i šta da kažu?

-Ja mislim da si ti razmažena – izjavio sam – mislim da je to dobar razlog za sve ovo. I valjda najjači. Zaista misliš da sve i svakoga možeš da kupiš?

Ona se uozbilji, i tad sam je video bez osmeha. Njene plave oči postadoše ledene na sekund.  –Možda jesam razmažena, da – reče mirno – ali nisam zla. Razumem kako ti ovo sve izgleda ali veruj mi da sam ti spasila život. Tvoja porodica te ne voli i svakako bi te kad-tad odbacili. Da li je bolje to ili da budeš pa čak i bukvalno kupljen, a da postaneš voljen, mažen i pažen… i prihvaćen?

-Verujem da imaš i dovoljno kućnih ljubimaca i bez mene – ja ću – ali u redu. Ne mogu reći da nisi baš nimalo u pravu.

-Sa mnom ćeš sve da imaš, Atila, veruj mi – stavila mi je ruku na stomak, naslonivši se na sedište – i više od toga.

Polako ali odvažnije, približila se ponovo sa još jednim poljupcem, koji sam ovog puta prihvatio.  Meni najavljeni talas sudbine me je pokosio, a protiv prirodnih sila se ne može, kamoli protiv metafizičkih.

Odvojili smo se. T.A.S. duboko uzdahnu.

-E da, nisam te upoznala sa Ringerom, mojim čuvarom – pokazala je na telohranitelja – Ringer je Nemac.

Ringer pogleda ka meni, blago klimnuvši glavom.

Njegove naočare za Sunce su mu sada blokirale lice.

-Srećan rad, gosn Ringer – poželeh mu.

Ringer je ćutao.

Po ulasku u Beograd, uputili smo se pravo ka aerodromu.

T.A.S. i ja smo se u nekom momentu nasmejali kad je na radiju taksija puštena jedna od njenih poznatijih pesama.

Bizarnost je opala i sada sam lakše disao u njenom prisustvu. Njen pogled je imao nečeg obećavajućeg i ljupkog, premda je iza tih mačijih očiju bilo i neke mračne hladnoće i posesivnosti i …

-Kako se zove ono? – uperila je prstom iza mene – Onaj spomenik. Da li je to car Dušan?  – Jeste – iznenađeno potvrdih – a zgrada iza njega je Palata pravde.

T.A.S. je poluoduševljeno zurila u ulice i prizore Beograda.

U toj ćutnji dok je ona bila u turističkoj zanesenosti, sećanja su mi navrla, pošto je prestonica Srbije bila poslednja tačka.  Zatim ćemo poleteti do nekadašnjeg Novog sveta i kontinenta, i ko zna… da li će biti povratka ili ne.

Mada i gde bih se vratio? Moj novi dom je Amerika, najveća engleska kolonija. Na to se podsetih svog oca, koji je verovatno teška srca sklonio svoj hungarski šovinizam u stranu da bi me prodao jednoj Amerikanki.  Deo mene je iščekivao da će mi zazvoniti telefon da bih se javio i čuo majčin ili očev glas, ili barem mlađeg brata Kristijana. Kako će njemu objasniti ovo? Ako budu sve rekli detetu od trinaest godina, da li će Kristijan otići u policiju da prijavi zločin? Ali da li je zločin? Mislim, pokriveno je ugovorom, maloletan sam tako da oni imaju kontrolu.  Mada, treba postojati nekakav zakon za ovo, ne?

Sva pitanja su mi nestala iz glave kad me je T.A.S. pažljivo okrenula rukom ka svojoj prelepoj, keltskoj faci.

-Da li piješ? – pita – Mislim, znam da si bio šanker, ali ima i onih koji ne cirkaju.  – Pijem ponekad – rekoh, shvativši da smo već na aerodoromu. Verovatno sam u nekom momentu odlutao.   – Mogao bi da mi spremiš par koktela kad stignemo u Masačusets.  –Koji grad?  –Kembridž – odgovori ponosno – ni manje ni više.

Može – pristao sam – Što da ne?

Ona plati taksisti te nas troje izađosmo iz auta.

-Javi pilotu da smo stigli – naredila je Ringeru – i kaži mu da je sve pod kontrolom.

…

T.A.S. i ja smo leteli iznad Atlantika. Bila je kasna noć pa bismo tu i tamo dremali. Ona je sedela pored mene, ja do prozora.

T.A.S. je u nekom momentu malo čvršće zaspala, naslonivši mi glavu na desno rame.

Gledao sam kroz prozor. Ništa se nije videlo osim crvenog signalnog svetla na krilu aviona, tako da sam i ja zadremao.

U snu mi je Beograd preletao u slikama, neke scene iz detinjstva, škola, poznanici…

Trgoh se. Pogledavši ka T.A.S., videh da se nije ni pomerila.

Zamišljao sam kako ćemo da sletimo u američki Kembridž, gde je sve verovatno malo čistije nego u Pančevu, sa drukčijom arhitekturom i mentalitetom ljudi. Boston je takođe blizu, jedan od najvećih industrijskih centara Amerike.

Naslonivši glavu na prozor, opet se počeh rvati sa snom, sve dok nisam čuo mekano hrkanje T.A.S.

Napokon, posle devet sati smo sleteli na pistu Bostona, gde nas je sačekao lični šofer od T.A.S.

Čvrsto sam stezao svoju torbu kad smo izašli na vazduh, udahnuvši miris Masačusetsa. Koliko god da mi je Srbija bila na umu, Masačusets je imao lepu prirodu, što me je umirivalo. No, ni Boston nije video mnogo snega, kao ni Banat.

T.A.S. i ja smo se vozili na zadnjem sedištu njenog crvenog ševroleta kruza sa blindiranim staklima. Ringer je bio suvozač. Vozač do njega me je podsećao na film Transporter samo što ovaj nije bio ćelav, ali beše u odelu i nosio je naočare za Sunce i kožne rukavice. Obojica su delovali profesionalno.

T.A.S. je čas gledala u mene, čas kroz prozor. Uhvativši odjednom njen pogled, ponovo mi se učini kao da sam gledao u led, pokušavajući da razaznam šta je ispod njega. Njene rumene usne i obrazi mi se osmehnuše. Zagrlila me je.

-Kako ti se zasad čini? – pitala je.  – Nije loše – rekoh, primetivši znak za ulazak u Kembridž – brzo smo stigli.

-Da, od Bostona dovde ima osam minuta vožnje – rekla je uz kikot, ali se odmah uozbilji – i uskoro ćemo biti kod kuće.

Blago sam se naježio.

– U nekoj palati? – pitao sam malo nonšalantno – Ili možda dvorac?

-Videćeš – kazala je – znam da će ti se dopasti.

Posmatrala me je krajičkom oka, što sam uspeo primetiti u retrovizoru, pa mi podiže glavu, poljubivši me u vrat. Poljubac mi je pomalo prijao. Zatim mi je celivala lice i ruke.

-Ne moraš baš tako – luckasto rekoh – nisam kaluđer!

-Sa mnom tek nećeš biti – T.A.S. odgovori zavodljivo – čuvaj te prste za svoju flautu. Vrlo uskoro će ti trebati.

Ubrzo smo se parkirali ispred velike kuće u kolonijalnom stilu, onakve kakve sam viđao na filmovima.

Bila je belih, kamenih zidova sa visokim prozorima crvenih štokova sa crvenim šalukatrama. Iz crnog krova su izvirale tri mini kućice sa crnim krovčićima koji su predstavljali tri sobe sa prozorima[1] bez kapaka. Trem kuće takođe beše crnog krova, sa po dva bela kamena, glatka stuba, između kojih su stajala crvena vrata crnog rama. Ponovo pogledavši gore, spazio sam da kuća ima i dva dimnjaka.

Prišao sam ulazu kad me T.A.S. uhvati za rame.

-Hej, nemoj se tako naglo udaljavati – ona će – nismo ni kapiju zatvorili.

Ona tad mahnu rukom svom vozaču da zatvori vrata, što ovaj uradi te odveze kola u garažu. T.A.S. me pogladi po bradi.

-Vidim da si očaran – rekla je.  –Zaista fina gradnja – odgovorio sam, zagledan u isključen fenjer iznad vrata – a i boje su lepo uklopljene. Vrlo fino. Dopada mi se.

-Drago mi je da to čujem – reče, uhvativši me za ruku – hajmo.

Pošavši napred po popločanoj stazi, odmeravao sam cveće i žbunje pored, koje beše uređeno i pod konac potkresano.

Tad videh da Ringera nema.

Crvena vrata se otvoriše. Vila je progutala mene i T.A.S. koja me je zagrlila sa leđa kada su se vrata zatvorila.

-Pogledaj okolo – šapnula mi je, naslonivši mi vilicu na rame.

Beše to tipičan britanski kolonijalni enterijer: visok plafon sa gvozdenim, petokrakim, crnim lusterom; čvrsti, beli drveni zidovi izraženih dasaka i lajsni, sa slojevitim, debelim, lučnim štokovima, sa ili bez vrata.  U sredini, na dva metra od mene beše dugački drveni sto mrke boje sa šest stolica.  Na jednom zidu, na moje desno, beše slika zalaska Sunca Renea Magrita.

U sledećoj sobi su se nalazili električni klavir, police sa knjigama, svećnjacima, na zidovima fenjeri i još jedan luster, identičan prethodnom. Kožni dvosed je stajao u jednom uglu, preko puta ormana staklene vitrine koja je pokazivala razno kamenje i kristale, kako sam uspeo primetiti. U jednom uglu se nalazila i visoka, crna saksija sa sobnom palmom.

-Ima još soba gore – pokazala je rukom ka tavanici – hoćeš da ostaviš stvari?  –Hajde – pristadoh, te pođosmo spiralnim, crnim stepenicama sa leve strane predsoblja.

Nađosmo se u hodniku koji nije bio širi od mog raspona ruku. U njemu su bila troja vrata sa jedne strane. Između svakih je na zidu bio fiksiran po jedan omanji fenjer. Stadosmo pred drugim vratima i T.A.S. ih otvori, pokazavši mi rukom da uđem.

-Evo, tvoja nova soba! – izjavila je. Soba je imala malo više od dvadeset kvadrata, sa crnim parketom i belim zidovima. Prozor koji je gledao na kapiju beše nešto niži od prozora dole. Spustio sam torbu na krevet crvene posteljine.  Do kreveta su zjapila otvorena, bela, rebrasta vrata ormana za garderobu. Ušao sam tu, što beše nešto što bi u Srbiji zvali špajz ili ostava, samo za odeću. Povukao sam konopčić što je tu visio te uključio svetlo, osmotrivši okolo. Takozvani klozet odnosno plakar beše prazan ako se izuzmu ofingeri na metalnoj šipci.

Zatvorivši vrata, bacio sam pogled na crni pisaći sto od hrastovine koji je stajao pored zidnog, uramljenog ogledala.

Ono što mi se najviše dopadalo je iskošeni plafon.

-I – počela je T.A.S. – šta misliš?  – Dobro je, dobro je – poluzainteresovano sam razgledao – dosta mi se dopada.

T.A.S. me je ćuteći posmatrala. Osetih se, po koji put u našem bizarnom, kratkom poznanstvu, neprijatno i čudno.

Njene mačkaste, plave oči kao da su mi okupirale um dok sam se ja tešio fiktivnom slobodom unutar sebe.

Usne su joj se razvukle u osmeh.  Zatvorila je vrata, prišla i zgrabi me za međunožje, stegnuvši me. Dodirnula mi je nos njenim, protrljavši ga, dajući tako eskimski poljubac.  –Atila – šapnula je ozbiljno – ja želim da se osećaš kao kod kuće… – uzdahnula je – pošto ovo sad jeste i tvoja kuća.

Poprilično sam se uzbudio, još uvek me držeći dole. Zagrlio sam je oko struka, kad se u taj mah ona udalji od mene i pođe ka vratima. Otvorila ih je i pošla da izađe, okrenuta ka meni.

-Slobodno se raspremi – kazala je – pa posle siđi jer ćemo ići u šoping. Okej?

Zbunjeno sam klimnuo glavom. Oči joj sevnuše.

-Zvaću te kad budeš trebao sići.

Zatvorila je vrata za sobom.

…

Nakon što sam izvadio i sklopio svoju flautu, knjige sam naslagao na sto, jedna na drugu, ostavio sam kofer od instrumenta u plakar. Sve svoje dokumente odložih u fioku stola.

Pogledao sam na telefon. Displej mi je pokazivao obaveštenja, uglavnom konfiguracione poruke pošto sam u romingu i reklame u vidu imejlova. Časovnik na ekranu je otkucao podne. Spustih telefon na sto. Prišao sam prozoru i povukao crvenu zavesu do kraja u ćošak.

Vreme napolju je bilo oblačno i tmurno.

-Sprema se kiša – šapnuh sebi u bradu – sprema se…

Pogled mi je negde bio u dvorištu, na kapiji, pa na travnjaku pa opet na kapiji i onda na ulici.  Kuća od T.A.S. se nalazila u mirnijem, ne mnogo prometnom delu grada tako da nikog još nisam video od komšija.

Bašta je bila skromna ali lepa, izuzetno prijatna za gledanje. Takođe se vrlo slagala uz metalnu, crnu, gotsku kapiju i ogradu. Zapitao sam se da li je neko nekad pokušao provaliti, premda ti visoki gvozdeni šiljci kojom se ograda završavala sa obe strane su branili stvar.

Sve to moje razmišljanje o enterijeru i eksterijeru vile od T.A.S. me je guralo ka jednom zaključku: T.A.S. je latentna gotičarka.

No opet… koliko god to izgledalo očigledno i iznenađujuće, zvučalo mi je nerealistično.  Ipak, nisam se mogao oteti tom osećaju, progutavši sve što se desilo, da ima nečeg zlokobnog u njoj. Sumnjiva je.

Pred tim predosećajima bih se uvek predao, znajući da je čovek bespomoćan u toj mreži realnosti, kao riba uhvaćena u mrežu ili ona koja pliva protiv struja. Šta ćeš…

Prva, krupna kap je udarila o površinu stakla, prenevši me iz zamišljenosti. Razlivena kap je sad curila dole i njoj se pridružiše druga, pa treća, sedma, deseta… Počeo je pljusak.

Čulo se kucanje. Pomislivši da mi se učinilo, nisam reagovao, motreći na vrata. Ponovo se čulo kucanje.

-Napred – rekao sam hrabro, krijući zbunjenost jer T.A.S. ne bi kucala već samo ušla.

Na pragu se našao batler, kako se dalo zaključiti po odelu i držanju. Mlad lik, možda dvadeset šest godina ili tako, smeđokos, zelenook i obrijan, u fraku, cipelama, crnim pantalonama i belim rukavicama. Takođe je nosio i crveni prsluk sa lančićem koji je visio od džepa do jednog od dugmića.

-Zdravo, gosn Atila – pozdravio me je, odmereno i profesionalno – zove Vas gospođica T.A.S. da siđete.

-Kako se zoveš? – pitao sam, bivajući mi jasno da T.A.S. ima široku poslugu – Ako nije tajna.

-Nije – reče rezervisanim i donekle ljubaznim glasom – moje ime je Dion.

-Dion?  – Dion Denis Derel – dopunio je – ja sam… batler od T.A.S.

Dion kao da je nešto krijo i to se videlo. Izgledao je uštogljeno i neiskreno ili da kažem… vrlo oprezan.

-Da li silazite? – pitao je.  – Da, evo – rekoh te uzeh pasoš i mobilni – i ne moraš da mi persiraš, Dione.

Prišao sam mu i pružio ruku. Dion me je zabezeknuto gledao pa odmeri šaku, konačno je uzevši.  – Drago mi je, Atila – osmehnuo se, ali ponovo neiskreno i pomalo ošamućen – dobrodošao.

Sišavši niz one spiralne stepenice, ugledao sam T.A.S. kako nas očekuje. Gledala je pravo u mene onim predatorsko-nedokučivim pogledom. Bila je obučena u farmerke i crni duks što joj je fino stajao. U ruci je držala kišobran.

-Vi kao da ste male pregovore vodili – komentarisala je.

-Oprostite, gospodarice – Dion se izvinjavao – malo smo popričali.

Zabezeknuto sam je ošinuo pogledom na šta se ona nasmeši  jednim krajem usta, ne menjajući izraz lica i pogled.

Dion je potom otišao. T.A.S. i ja smo dospeli u hodnik, obukli kaput i jaknu i izašli napolje.

Napolju je pirkao hladan vetar dok je kiša padala istim tempom te se ona i ja sklonismo pod kišobranom. Koračali smo prema garaži.

–Šta je ono bilo? – pitao sam dok smo stajali ispred metalnih vrata garaže.

-Misliš, zašto me je Dion oslovio onako? – ona će opušteno – Pa, verovatno me tako doživljava.

Jeza mi se spustila niz kičmu. T.A.S. pritisnu dugme na malenom daljinskom upravljaču i vrata garaže se podigoše, otkrivši nam njen crveni ševrolet kruz.

Bila je to poluprazna garaža sa belim zidovima i jednom dugačkom policom fiksiranom pored crnih vrata sa prozorom. U levom uglu dalje od mene kežao je dugačak, drveni sanduk ravnih stranica.

Bez mnogo oklevanja, seli smo, vezali se i ona uključi motor.  –Zar ćete dozvoliti Vašim slugama da lenstvuju kod kuće, visosti? – koketno rekoh, ne krijući malo sarkazma. Ona mi se samo isplazi.

Dala je gas i krenusmo.

…

Sa T.A.S. sam se tokom puta raspravljao da nije bilo potrebe da ide sa mnom u kupovinu, argumentujući da nisam dete, da mogu sâm i da je možda najbolje da se ne izlaže u javnosti bespotrebno.

Ona samo odmahnu rukom, streljajući me pogledom uz biserni osmeh. Kao po nekoj navici u bezizlaznim situacijama, prepustio sam se, premda još nisam digao ruke. Na neki način mi je sve ovo postajalo uzbudljivo, poput svemirskog putovanja za koje ne znaš kako i gde će se završiti i na šta se sve može naići.

T.A.S. uključi radio i podesi na stanicu devedeset zarez nula, koja je pustila onu poznatu pesmu od Touch of Class[2].

Posle pola sata smo udriftovali na parking tržnog centra.

Pre nego što smo izašli iz auta, T.A.S. je stavila crni Ich liebe Reich kačket na glavu, naočare za sunce pa otkopča pojas.

Okrenula se ka meni.  –Kako izgledam?

-Kao seksi pseudo nacista – provocirao sam je. Mogao sam da osetim njen težak, hladan pogled pod naočarima… ali to mi se dopadalo.

–Dobro, obračunaćemo se mi večeras – kaza te izađe iz auta. Pratio sam je. Čim zalupih vratima, kola se zaključaše. Pred nama se nalazio nekakav luksuzni tržni centar.

– Čemu onaj drift? – pitah je kad smo ušli kroz rotaciona vrata. Pripadnici potrošačkog društva su ulazili i izlazili; niko nije obraćao zasad previše pažnje na nas.

-Volim da budem dramatični egzibicionista – odgovori.

Povela me je u levi hodnik veoma visokog plafona, pa skrenusmo u jednu prodavnicu garderobe. U njoj se prodavala ekskluzivno muška odeća. Gledajući cene, shvatio sam da… – Izgleda da ne želiš mnogo potrošiti na mene? – zadirkivao sam je. Ona se prenu iz razgledanja.

–Već jesam, bebo.

Morao sam se složiti.  –Hajde, biraj šta ćeš – dodala je – imam samo hijadu sedamsto dolara.

„Samo“, pomislih i počeh gledati u prvom izlogu košulje sa apstraktnim dezenima, dukserice, majice… Uvideo sam da se ovde može naći sve za svaku sezonu.

Za dvedesetak minuta smo pokupovali par odela i kežual stvari. T.A.S. je platila i bez problema izađosmo. Prešli smo preko puta u lokal sa cipelama. U izlogu se dala videti za vrat obešena, drvena lutka Deda Mraza.

Da budem iskren, cipele su bile uniseks. Crne, kožne oksfordske sa kaišem preko a iznad pertli, pored toga smo pazarili i jedan par patika i čizmi do kolena.

-Zar nećeš uzeti nešto i za sebe? – pitao sam T.A.S. ali ona samo odmahnu glavom. Kada smo izašli, gledao sam na sve strane u redove prolaznika, ali nas niko nije primetio; svi su buljili u svoje telefone.

–Ne moraš brinuti zbog toga – spustila je glas – samo da izađemo napolje. Opusti se.

Uhvatila me je za ruku.  –Zar se uvek ovako maskiraš kad trebaš izaći negde? – pitao sam – I šta sa paparacima? Kako podnosiš posledice slave?

T.A.S. uzdahnu.  –Navikne se čovek. Ja kad idem sa svojim telohraniteljima negde, uvek privučem pažnju, ma kako god da izgledam. Ovako je bolje pošto izgledam normalnije.

-Da li se baš na sve čovek može navići? – komentarisao sam pitanjem. Ona me stegnu jače za ruku.  –Pošteno pitanje – kaza ona, priljubivši se uz mene – ali ne brini za to. Ako se iko od novinarskih njuškala drzne da nas pita nešto, ignorisaćemo ili ćemo priznati.

Izašli smo iz šoping mola.   –Šta ćemo priznati? – pitah. Oblačno nebo se ogledalo u njenim naočarima.   –Da si ti moj… muž.

Pogledao sam je, otvorivši vrata od auta. Ona sede unutra i skide svoju kamuflažu.  Vezavši se, sedeli smo par trenutaka u tišini. Kesu sa dobrima sam ostavio na zadnje sediše.

Njen pogled beše dalek, fokusiran negde iza mene. Osmehnuvši mi se, uštinula me je za obraz.  –Šta kažeš da završiš to još malo srednje škole privatno u Kembridžu ili Bostonu? To su samo tri semestra.

Zagrlila me je rukom.  –Da, jedanaest meseci – precizirao sam.

-I – gurkala me je laktom – šta kažeš?

– Pristajem, madam. A sada me vozite kući, molim.

…

Vrativši se u njenu vilu, parkirali smo auto u garažu.

Ponovo sam mahinalno gledao okolo, u nekoj paranoji da ću negde u nekom žbunju ili iza drveta ili zida ugledati odsjaj sočiva kamere ili fotoaparata. Pitao sam se da li bih u tom slučaju u očima paparaca mogao proći kao brat od T.A.S.  Njene reči su mi odzvanjale u glavi.

Da li me stvarno tako smatra? Muž i to? Nismo još ni venčani, ni u opštini ni u crkvi. Delovalo mi je kao da ona možda planira to s obzirom da sam bukvalno njen. Mada verujem da nekog poput nje ne bi zanimalo venčanje u crkvi. Ili crkve uopšte.

Ušli smo u kuću nakon što smestismo kola u garažu. Nastavih tako o tom razmišljati kad me ona gurnu uza zid; nisam nikako reagovao, misleći da se šegači.

-Idemo kasnije u moj studio – reče ona, trljaući me po grudima – a sad ćemo ručati nešto pa onda ćemo zasvirati.

–U studiju? – pitah.  –Ne, prvo kod mene pa te onda vodim do studija da vidiš – odgovori, držeći me rukama uza zid, naslonivši koleno na moju pubičnu kost.  –Kod tebe, a? – podrugljivo sam pitao, nastojeći da ne zvučim previše ozbiljno. Ona se nasmeši, spustivši nogu.  –Kod nas – tiho se ispravila.

Stajali smo tako u hodniku neko vreme kad nas je prekinuo Denis Dion Derel. Skinuo je rukavice.  – Izvinjavam se, gospođice – on će – obed je spreman. Da li… je sve u redu?

-Naravno – rekosmo T.A.S. i ja u glas. Pogledasmo se. Zahvalili smo Dionu i otišli do kupatila da operemo ruke.

Ušavši u trpezariju, dugačak sto beše postavljen i na njemu širok izbor od američke i britanske kuhinje. No kad bolje pogledah, prepoznao sam da tu ima i jela mađarske kuhinje, italijanske, francuske, grčke, srpske i ruske.

T.A.S. mi pokaza rukom gde da sednem. Seo sam popreko i ona preko puta mene. Ono što me je pomalo začudilo je to što je zakačila sebi belu portiklu. Spazila me je da zurim u to te se oboje nasmejasmo.

– A je li – počeo sam – vidim da imaš dobrog kuvara.

– Imam – kazala je. Počela je da vadi od svega pomalo na svoj tanjir.

Tad sam primetio i to da na meniju nije bilo mesa odnosno da su sve bezmesna jela, što mi i nije mnogo smetalo.

-I koliko slugu imaš?  – Pa ovako, hmm… – pogleda u stranu – Ringer, Dion, vozač kog si već sreo, kuvar Mordekai. Toliko zasad.

-Koliko dugo si vegetarijanka? – sipao sam malo šopske salate, pa malo grčke caciki, nešto ruske vinegret pa malo hleba sa belim lukom – Mislim, pretpostavljam da…  – Ceo život – prekide me – tako je bolje. Nadam se da si i ti. Pa, barem mi je Monika tako rekla.

T.A.S. je sipala kafu u šolju. Sledio sam njen primer.

-Dakle, rekla ti je da sam vegetarijanac? – rekoh – I nije mnogo pogrešila. Ne smeta mi. Mada ona nije, a ni otac. Za Kristijana ne znam.  –Tog tvog mlađeg brata nisam videla, ali spomenuli su ga – popila je nešto kafe pa je navalila na neku pastu sa lukom i tartar sosom.

U oči su mi upali obareni brokoli i karfiol te uzeh malo i od njih. Jeli smo i neko trouglasto pecivo punjeno urnebes sosom.  – Nego, zašto i ruska jela ovde? – želeo sam znati – Ti si ipak Amerikanka pa je malo čudno ovo. Malo ne ide, zar ne?  –Mislila sam da ćeš reći to. Htela sam uključiti i nju pošto si Mađar.  – Ne kapiram – odvratio sam zbunjeno.

–Pa – nastavila je staloženo, brišući se salvetom – koliko razumem, Mađari i Rusi su vrlo genetski slični.

Klimnuo sam glavom, iznenađen njenim znanjem.

Kad smo završili, ustali smo od stola i T.A.S. mi reče da će me čekati u gostinskoj sobi uz mali nalog da donesem flautu tamo. Složili smo se te odoh po instrument.

Soba beše otključana i nije mi delovala kao da je neko ulazio.

I, uzevši kofer sa flautom, otišao sam na drugi kraj sprata, ušao u gostinsku sobu i zatvorio vrata.  T.A.S. je sedela za električnim klavirom. Svirala je nešto tiho da bi se zagrejala. Polako sam seo na drugu klavirsku stolicu i namontirao flautu. Dok je još uvek svirala, ja sam joj se ubrzo priključio, improvizujući neku džezi melodiju.

-Dobro zvuči taj metalni sifon – namignula je – haj’ nešto u stilu Bila Evansa.

Odsvirao sam neki soul džez-bibop lajn dok me je ona samo slušala nalakćena na stalku za note iznad dirki.

-Hajde sad da ja odsviram neku pesmicu a ti da remiksuješ – predložila je T.A.S.   –Misliš kao fugu? – pitao sam.

-Da, da, slušaj sad – počela je svirati u D molu. Kratko ali fino. Zapamtio sam note i uradio sam što sam mogao; dopalo joj se.

Svirali smo zajedno još oko pola sata, ona ređajući akorde dok bih ja dopunjavao melodiju. Svidelo nam se oboje te smo, kako to biva sa muzikom, zaboravili na sve drugo.

U nekom trenutku, T.A.S. isključi klavir, poklopi dirke sa dugačkim crnim, lakovanim kapkom i isključi diktafon na telefonu koji sam tek tad primetio.

-Snimala si? – pitao sam.  –Sve vreme – odgovori, ustavši i proteglivši se – hajde, ostavi flautu pa da skoknemo do studija. Nemoj da te čekam.

Demontirao sam svoj instrument, spakovao i odneo nazad u sobu. Ostavivši kofer sa flautom u orman, bacio sam pogled ka prozoru da vidim kakvo je vreme napolju; oblačno ali suvo.

Krenuo sam ka vratima, uhvatio kvaku, okrenuo ali ništa. Pokušao sam opet – zaključano. Sećam se da ih nisam zaključao niti sam imao ključ.

Čuo sam T.A.S. kako me doziva.

Počeh se odazivati i ubrzo čuh njene korake u hodniku i vrata se skoro odmah otvoriše. Posmatrala me je… pa, iznenađenost je ono što sam očekivao ali toga nije bilo na njenom licu.

–Zašto si se zaključao, dragi? – pitala je uz hladan osmeh; njenim očima nije bilo smešno.

-Nisam… barem nisam namerno – branio sam se – zatvorio sam vrata i cap! Zaključano, tek tako! Je l’ ima možda neka fora sa ovim bravama?  –Nema, može se zaključati ako imaš ključ.

-Pa i nemam, samo ti imaš ključeve ovde – rekoh.

-I Dion – dodala je – ali nema veze, verovatno se brava zaglavila na trenutak. Daću ti ključ, za svaki slučaj.

-Od svake prostorije u kući, molim Vas – polušaljivo sam zahtevao. T.A.S. me pogleda iskosa.

–Za tebe sve – reče, pa me povuče za ruku – imaš sve potrebno?

–Da,da.

Pošli smo niz stepenice. Bio sam zbunjen. A ono što ne volim je  kad me takve sitnice izbace iz takta. Mada da li su sitnice?

Sve je ovo njoj kao nešto zabavno ali meni nije imalo smisla, koliko god minorno izgledalo. Nema šanse da je neko zaključao jer nikog nije bilo a opet nisam ni ja jer nisam imao čim.

Gledao sam u potiljak T.A.S., njenu plavu kosu skupljenu u rep. Izgledala je prelepo od nazad u tom momentu.

Kao da je znala, okrenula se ka meni nasred stepeništa te mi stavi moju ruku na njene grudi.

-Stegni – zapovedila je polušapatom – hajde.

Stegao sam, prvo jednu pa drugu. Ona zažmuri u uzdisajima kad primetih Diona iza nje odnosno ispod nas kako stoji na prvoj stepenici. On i ja spojismo oči na par sekundi.

-Gospođice – rekao je  – da li treba nešto?  – Da li si uradio ono što sam ti rekla? – okrenula se ka njemu.

–Jesam – odgovori Dion – još nešto?

-Daj Atili sve rezervne ključeve – zapovedala je – i reci Mordekaju da nam spremi sladolede sa svim aromama za oko dva časa.

-Biće učinjeno – izjavi Dion te ode. Kad smo se obukli u predsoblju, Dion je prišao i dao mi svežanj ključeva.

Gledao me je ispitivački. Još uvek nisam mogao da procenim tog lika. On se nakloni i ode bez reči. T.A.S. i ja izađosmo u dvorište, otišli do garaže te se odvezosmo u ševroletu do njenog studija.

Po povratku iz studija, svratili smo do jednog šetališta. T.A.S. ostavi kola pored zgrade suda, rekavši da će sutra poslati vozača po ševrolet i da želi da se prošeta sa mnom.

Mesec beše velik i pun, ali ubrzo se počeše kovitlati noćni oblaci. T.A.S. nije nosila nikakvu masku već je slobodno šetala pored mene, držeći me za ruku. Neki od prolaznika bi je prepoznali, neki ne. Slikala se sa par ljudi, u par fotki sam i ja bio uključen.

–Samo čekaj kad sutra u novinama osvane da T.A.S. ima novog dečka – rekoh joj – mada, verujem da se nećeš mnogo uzbuđivati oko toga.

–Muža, ne dečka – ponovila je te stade pred mene, zaustavivši me. Ozbiljnog izraza lica, kleknula je jednim kolenom i iz džepa izvadila kutijicu sa prstenom, još uvek me držeći za ruku. Mesečina joj je lepo obasjala lice i kosu, dajući plavičastu nijansu. Postalo je hladno.

–Atila Drugi Kerekeš – glas joj je svečano zvučao – hoćeš li se udati za mene?

– Imam li izbora? – nonšalantno sam pitao.

T.A.S. se osmehnu.  – Naravno da ne.

Oblio me je hladan znoj. Osetio sam kako mi se puls ubrzava.

Zažmurio sam i rekao ono ‘da‘. T.A.S. me zagrli i poljubi.

Prošetali smo se do kuće koja je bila udaljena oko kilometar.

Dozvolila mi je da je prenesem preko praga.

-Kako ti se dopao studio? – pitala je kasnije, dok smo jeli sladoled pored kamina u dnevnom boravku, zajedno se izležavajući na kožnom trosedu.   – Onako, to je jedan tipičan studio žutih zidova i zvučne izolacije – kazah, dok sam dovršavao svoj sladoled od vanile u kristalnoj činiji.

-Spomenula sam ti da nije moj – ona će – to pripada nekom liku koji sarađuje sa mnom i još par muzičara.

-Iznajmljuješ?  – Zakupim ga, da – nastavila je – kada mi treba da snimim album. To bude dan ili dva, možda tri.

Ona pažljivo uze zalogaj svog hladnog dezerta od karamele.

Pošto nije više mogla ili htela, dala mi je da ga ja pojedem, što i jesam. Stavio sam praznu činiju pored moje na sto. Ležali smo tako zagrljeni. Piljio sam u vatru u kaminu. Plamen je gutao drvo, malo po malo, hraneći se njime i kiseonikom. T.A.S. mi je ležala na grudima, lica uprtog kaminu ili prozoru nedaleko.

Još uvek mi se moj novi život činio nadrealnim. Premda ta vatra, taj plamen u kaminu mi je poručivao da je sve java. Vatra je razbuđivala, kao jedan ekstrem, kao…  – O čemu razmišljaš? – brecnula me je.

-Oh, ma… – zbunjeno rekoh, trljaujući čelo – o vatri. Malo sam se zagledao u nju.  – Da? – Ma da – nastavio sam – vatra je jedan opozit vodi, naravno, a voda je besmrtan element, možda čak i savršen. Dugo živi, vrlo dugo, prolazi kroz brojne transformacije, izvor je svem životu, ali vatra je taj ekstrem, ta vrelina. Budi, upozorava, donosi svetlost i toplotu, ona sagoreva i peče ali i podučava onoga koga može, ko kapira… I iako je kratkog veka, vatra donosi svetlo i ona je svakako i simbol prosvetljenja, neke razboritosti, ideja, moći…

Setimo se Prometeja. Ne kažem da voda nije sve ovo, voda je ženstvena, mudra, duboka, lukava i fleksibilna, borbena odnosno ona sve to predstavlja. Ali vatra je zaista nešto posebno.

-Setimo se zvezda – dopunila je moja „žena“ – one su u nekom smislu izgrađene od vatre, a Sunce je najbolji primer. Tako da neke vatre se ne gase tako lako. Ali da, da je plamen nešto moćno, prosvetljujuće, mistično, pa čak i njen dim, što zahteva poštovanje… To si u pravu. Poljubila  me je u obraz.  –Nego, hoćeš da ti ja pokažem neku drugu vatru? – ona će, olizavši mi vrat – večeras ćeš da osetiš, a sutra ćeš da vidiš.

Ustadosmo, i T.A.S. me odvede u spavaću sobu krem zidova sa bračnim krevetom, astalom sa ogledalom i kaminom.

U njemu ne beše vatre.

…

Te prve ‘bračne’ noći je ona vatra zaista buktala, pa bi uskrsnula kao feniks, opet i opet.

T.A.S. je spavala. Ovog puta sam ja ležao na njenim grudima.

Mirisala je na znoj i na parfem. I malo na omekšivač, s obzirom da smo oboje bili pokriveni crvenim, satenskim pokrivačem. Pokušao sam proceniti vreme.

Kucanje. Okrenuh se ka zvuku, koji se ponovi. Shvatih da su vrata u pitanju.  –Napred – rekao sam. U sobu je polako i tiho provirio Dion sa svojim belim rukavicama. Beše u crno-belom odelu bez sakoa, sa prslukom i lančićem okačenim o levi džep. Kosa mu sada beše začešljana unazad, obrazi sveže obrijani.

Pogledali smo se i zadržali pogled. On mene, ja njega, on mene ja njega, on mene…

Zatim se nasmešio, i to beše osmeh odavanja poštovanja. Ja se takođe nasmejah, razumevši. Dion se polako približi krevetu. Pomislio sam u naletu paranoje da će me udariti ali mi je pružio ruku.  Rukovali smo se onako prijateljski dok sam ležao a on iznad mene klimao glavom.

-Lepo, lepo – skoro da je šaputao – svaka čast, Atila gosn.

-Pa, hvala… šta da ti kažem – rekao sam.

-Dobro došao u klub – dodao je, izvadivši iz džepa pantalona kutiju šibica. Čučnuo je do kamina, stavio unutra par cepanica iz metalne crne korpe pored i zapalio parče papira što je izvadio iz džepa. Zapalivši vatricu, ustao je i krenuo da izađe.

– Čekaj – zaustavio sam ga – koliko ima sati?

-Osam i par minuta – rekao je, namignuvši mi te izađe.

Moja supruga je još uvek spavala.  „Dobro došao u klub“ mi je odzvanjalo u glavi.  Hm. To se može na par načina tumačiti.

Okrenuh se, posmatrajući vatru kako raste. Poče bučno da pucketa, kad se T.A.S. promeškolji pored.

Usne su nam se srele.  –Dobro jutro – mamurno je rekla – novi, beli dan, ha?  – Jašta – ja ću, gledajući čas u nju čas u prozor – verovatno se pitaš koliko je sati.

-Osam i deset – rekla je uz osmeh, poljubivši me.

-Čula si?  – Šta to? Kad je Denis ušao?

-Da. Bila si budna sve vreme?   –Zapravo, sanjala sam da je ušao i da ste vas dvojica nešto pričali. Onda je Dion zapalio vatru. Oh, gle!

Podigla je glavu ka kaminu, osmotrivši vatru, pa je spusti na jastuk. Delovala je vrlo zadovoljno.

–Bebo?  –Hm?

-Da li sam ja sad Kerekeš ili po tvom prezimenu?

-Možeš zadržati svoje prezime – rekla je – it’s not a big deal to me. Nego, hoćeš da se istuširaš sa mnom pa da nešto doručkujemo?

–Pa da mi posle pokažeš onu drugu ili koju već vatru?

-Nisam zaboravila.

Ustali smo i namestili krevet. T.A.S. je imala tri kupatila i jedno se nalazilo pored spavaće sobe. Ušli smo u tuš kabinu i sprali noć sa sebe. „Dobro došao u klub“, mi se orilo u glavi. Ništa je dalje nisam pitao.

Doručkovali smo ukusne vegetarijanske sendviče sa barenim jajima, zelenom salatom, paradajzom i urnebes sosom, pa se zavalili u stolice i ćaskali neko vreme. Taj Mordekaj je odličan kuvar.

– I, kakva je to vatra koja me iščekuje? – pitao sam, suzdržavajući se da ne podignem noge na sto – Da nije nešto tajno?  – Nešto jeste – rekla je, sa rukama iza glave – hajde, onda, da krenemo.

Ustali smo i pošli u dnevnu sobu. Obratio sam pažnju na biblioteku, gledajući naslove na policama. Neki su bili poznati, neki nisu. Uglavnom beletristika. A bilo je tu i stručne literature no ne mnogo. Najviše je knjiga bilo na temu ezoterije, okultizma, magije, teologije, teozofije…

T.A.S. kliknu nešto desno od kamina. Izgledalo je kao dugme, tačnije  cirkon na zidu. Čuo se kliktaj iza knjiga, i T.A.S. gurnu celu policu u stranu, otkrivši metalna, crna vrata gotskog dizajna. Iz džepa izvadi ključ i otključa ih.  Gurnuli smo ih ka unutra.

Iza vrata se nalazilo stepenište koje je vodilo u mrak i, nagađao sam, nekakav podrum. Stepenici behu mermerni, glatki, skoro beli, i vrlo čisti. T.A.S krenu ispred i čim je zakoračila, svetlo se uključilo. Zapravo, sami zidovi su svetlucali mlakom, plavičastom svetlošću. Vodila nas je dole jedno dvadesetak sekundi. Ceo hodnik je konstantno svetleo, nije skretao bilo gde, završavajući se u prostoriji koju bih možda mogao opisati kao podrum, vrlo prefinjen i misteriozan. Zapravo, verovatno bi katakomba bila prava reč.

I to ne bilo koja, nego ona koju bi i Iluminati i alhemičari koristili da bi se sakrili od jezuita. Cela prostorija je bila obasjana svetlećim zidovima iste boje kao i u hodniku.

Nameštaj je bio mermeran ali kao da je izrađen iz jednog dela, gladak i ofarban u crno ili je barem delovao ofarbano: pet stolica, okrugli sto (iste boje), mermerni dvosed, police sa knjigama i saksije sa visokim adamima u uglovima sobe. Tavanica beše visoka sa dugačkim lusterom na lancu u sredini.

Kad sam prišao zidovima i bolje ih osmotrio, uvideo sam da su zapravo od belog, poluprovidnog kvarca. Obrativši pažnju i na pod, primetio sam crvenu liniju koja je obrazovala krug, obuhvativši celu prostoriju. Par metara iza stola se nalazio prazan mangal na vitkom, crnom metalnom stubu.

Spazivši i to, videh da u stvari nije prazan, već ispunjen nekakvom uljanom supstancom. Umočih prst da razmotrim, shvatajući da je tečnost viskozna poput ulja i manje bistrine ali i manje gustine kao da je perfektna emulzija.

Pogledavši nalevo, primetio sam bočni ulaz u sledeću prostoriju.

T.A.S. me zagrli sa leđa.

-Hajde da sednemo pa da ti sve objasnim, može?

-Naravno.

-Vidiš, mili – T.A.S. je počela svoj govor – kao što možeš da naslutiš, ja sam okultista.  –Veštica? – pitao sam.

-Otprilike – nastavila je – hermeneutika je ipak bitna stvar i jedan od razloga što si mi se toliko svideo je tvoj potencijal.

-Mentalni?  –Ne samo to, nego i duševni – govorila je – ja verujem da ti možeš da razumeš da su religija i nauka dve strane istog novčića, umetnost i filozofija…  –E pa sad – rekoh – filozofija je uvek solo igrač.  – …a magija ih sve povezuje, spaja kao što i treba – govorila je – šta mi možeš reći, dodati ili ispraviti na ovu temu?

Sedeli smo jedan naspram drugog za okruglim mermernim stolom koji je izgledao kao da bi mogao smrviti svaku kost u mojim stopalima ako bi pao na njih. Stolice behu tvrde ali se čovek nekako moćno osećao na njima.

Uzdahnuo sam. Nešto sam znao o svemu ovome. T.A.S. je strpljivo ali uz osmeh čekala moj odgovor, naslonivši bradu na skrštene šake.

-Zanimljivo kako sve sad pričamo na ove teme pošto sam nešto malo skoro čitao o katehizmu i kvantnoj fizici i mehanici – rekoh, počešavši se po zulufu – tekst beše, tačnije, o subatomskim česticama.

-Ispričaj – ona će, nalaktivši se.  – Pa, Z-čestice su čestice koje su manje od atoma, protona, elektrona, kvarkova i ostalih – pričao sam – jer one, za razliku od nabrojanih, nemaju apsolutno nikakvu molekularnu masu već su čista energija, poput fotona. Šta više, fotoni su sami po sebi čista energija, oni sačinjavaju kosmos. Suština svemira je svetlost i sve je izgrađeno od nje, tj. sve je neki oblik energije. Materija je možda samo niži, krut i zgusnut tip bića i energija.

Žorž Lementre je bio taj koji je postavio teoriju velikog praska u 1927. godini. Spoj antimaterije i materije daje veliki prasak. Još jedna potvrda dualizma, a Bog voli dualizam. Sve to ide u korak tome da nije biće nastalo ni iz čega i da je sve stvoreno. Dakle, ta svetlost koja je osnova svega je upravo Bog koji je jedini ex nihilo kao takav. Svakako, Bog je ličnost ali njegova forma je u suštini enormna gomila fotona ili taj etar tj. u potpunosti je eteričan.  – Hvala ti na potvrdama o tebi i za realnost duha u telu kao višeg oblika bivstvujućeg odnosno onog eteričnog što kontroliše materiju – oglasila se nakon male pauze – verujem da ti o telepatiji i celestijalnim entitetima ne moram govoriti.

-Ne znam – kazao sam, u sumnji da T.A.S. hoće da napravi možda nekog čarobnjaka od mene. Verovatno da bi neko pomislio da smo šenuli da nas čuje. Pitam se šta sve njena posluga misli o njoj.

Pogledao sam je u njene plave, prozorljive bisere. Usne su joj se spustile i ispravile, pa se ponovo nasmeši.

–Ne brini, ljubavi, neću napraviti čarobnjaka od tebe – reče – barem ne još.

Naježih se. Da, to mi je bilo dovoljno. Ipak ništa od cele situacije nije blef i shvatao sam da T.A.S. ili zaista jeste čarobnica ozbiljnog kalibra ili vrhunski psiholog. Ali kako psiholog može doslovno da čita misli? Pa nije ona onaj čuveni nemački doktor Bernard. [3]  – Opusti se – dodala je – sve ćeš saznati. Polako.

Ustala je od stola.  –Iskreno, postajem sve više fasciniran tobom – spontano sam se ispovedio – zaista, a mislio sam da si tako malo…

Ona me uhvati za ruku, približivši me mangalu sa uljanom supstancom. Tečnost je stajala potpuno mirna.

Tad T.A.S. ispruži šaku iznad, pa napravi znak kao da će da udari čvrgu pa onda znak koji svetitelji drže na ikonama i onda na kraju, ispružila je srednji i domali prst, savivši ostale.

Iznenada, masna, providna tečnost se poče menjati, prvo boju, poprimivši crvenu nijansu, a zatim i miris, mirisavši na…  –Lubenica? – pitao sam – Da li si to pretvorila ovaj lubrikant u sok od lubenice?

T.A.S. me ošinu onim njenim hladnim pogledom. Na par trenutaka nisam mogao da udahnem.

-Nije to tamo neki lubrikant što ti i ja koristimo – ozbiljno će – ovo je liponil. Krv meteora. Vidiš, Ati, ovo je tekućina koja je proistekla iz komete što se srušila nedaleko od Liverpula gde je moj pradeda imao posed. Primetio je jedne noći kometu da je pala i gle, otrčao i imao šta da nađe, ljubavi, da.  –U čemu je pokupio uzorak? – uspeo sam pitati.

Ona spusti ruke pored tela.

-Bojao se da staklo neće moći da izdrži pa je poneo metalnu kutlačicu sa poklopcem.  –Kutlača sa poklopcem?

-Da, pradeda je to imao – obrusi – i tad, mogao je bez problema odneti supstancu kod kuće i da je proučava i čuvao ju je baš u ovom mangalu.

-Da li joj je on dao taj naziv ‘liponil’?  – Naravno. To se sve desilo 1938. godine.

T.A.S. umoči prst u liponil te mi ga primiče ustima, što sam prihavtio, olizavši ceo prst. Moram priznati da je liponil bio vrlo ukusan.

–Da li je ovo zaista sok od lubenice? – ja ću.

-Da – kazala je – neće ti ništa biti. Liponil nije toksičan u malim količinama.  –Šta je tako specijalno u vezi ovoga? Koja je tvoja poenta?  –Poenta je evidentna – rekla je.

Liponil je još uvek bio lubeničast. Ipak, skupivši snage za nastavak naše diskusije, fokusirao sam se na supstancu i zamišljao da je prava krv, vizualizujući iz sve snage.  Onda sam iznad liponila načinio iste znakove rukama kao T.A.S. i na moje iznenađenje, tečnost se promenila, postavši tamnija i slabijeg ali metalnog, ružnijeg mirisa. Ona umoči prste, razmazujući krv komete po jagodicama. Izgledala je zadovoljno.

– Brzo učiš – čestitala je – možda će magija biti tvoj sledeći fah. Ali ima toga još.

Postavila je nadlanicu iznad mangala, pa je pažljivo okrenula ispruženu šaku. Liponil postade ponovo onako providan ali onda se stvorila slika na površini supstance, poput filma, pokazavši Diona kako ćaska sa Mordekajem u kuhinji. Scena je delovala opušteno ali se ništa nije dalo čuti.

-Ironično da se ništa ne čuje jer zvuk brže prolazi u vodi nego u vazduhu, mada kontam da je liponil kao neko ulje – zaključio sam.

–Ha, da – reče T.A.S. – i ono ima svoje limite.  –Kakve sve?  – Gledaj dalje.

Ona mahnu rukom iznad i slika se promeni na oštru i u punoj boji scenu nacista kako marširaju Berlinom. Zatim Ronalda Regana za govornicom, verovatno pričajući neki vic o Sovjetima, pa zatim scenu mene i T.A.S. sa leđa iz gornje perspektive kako stojimo ispred mangala sa liponilom.

-Priznajem, ovo je zapanjujuće i zastrašujuće istovremeno – rekoh – vau. Reaguje na misli i može da se pretvori u drugu tečnost, plus pokazuje sve što želiš kao neka svevideća kamera?

– Naravno – potvrdila je – i za kraj…

T.A.S. ponovo mahnu rukom pa skupi pesnicu i ceo mangal se odjednom zapali, goreći plavičasto-ljubičastim plamenom, premda iz njega nije isijavala toplota. Zapravo, zapaljeni liponil je odavao hladnoću.  –Kakav prelep paradoks – izustih – uh! Ali kako ovo radi, zapravo?

–Hajde, mahni – kazala mi je.

Mahnuo sam rukom kao da se pozdravljam i vatra nestade, ostavljajući netaknuti, uljasti liponil u crnom, metalnom mangalu.

-Magija je manipulisanje stvarnošću po volji magusa – počela je obrazložavati – odnosno praktikanta. Namera je ta, često podsvesna, i ubeđenje i vera koje prave krivine realnosti, tako reći, tim putem preoblikujući željeni segment svog ili tuđeg života.

-Što onda znači, ako razumem valjano, da je um glavni pokretač svakog magijskog dejstva? – pitao sam.

-Tako je! Zato je apsolutna vera ključna u izvršenju neke čini ili obreda – govorila je – tako da, bilo šta može biti sredstvo za čini, bitna je namera. Na primer, želiš da privučeš više novca. Uzećeš zelenu sveću, pošto zelena simbolizuje materijalno blagostanje, potom uzmeš papirić na kome napišeš cifru koju bi želeo, ali nešto skromno, bez preterivanja. Dok pališ papir na plamenu sveće, zamišljaš sebe kako dobijaš taj novac kao i sam osećaj posedovanja tih para, pa staviš onda ostatak papira na neku tacnu, nastaviš sa vizualizacijom i, smireno sve vreme, gasiš sveću.   – Dakle, nije važno toliko da li je obred ovakav ili onakav – ja ću – da li se koriste sveće, tečnosti, karte… već manifestacija i manipulisanje energijom? Znači… svest je ipak kvantna stvar i magija to dokazuje?

-Tako je! – reče – seti se Junga. Kolektivno nesvesno, ne? Moć podsvesti? I… metaracionalizam!

-A šta je sa jačom magijom? Recimo, glavna premija na lutriji? Zahteva li ona nešto veće, da čovek šta već žrtvuje da bi dobio?

T.A.S. se nasmeši, ali uozbilji.

-Sve zahteva svoju žrtvu, bebo, naročito tako nešto što prkosi sudbini.

…

Moja soba je dobijala dovoljno svetla i po najtmurnijem vremenu. Bila je dobro ušuškana u potkrovlju tako da je toplota retko napuštala.

Kad nisam bio sa T.A.S., boravio bih u sobi i čitao svoje knjige.

Pošto sam dovoljno poznavao tehnologiju i tehnološke nauke uopšte, počeo sam se zanimati za novu tematiku – ezoteriju. Prelistavao sam knjige o okultizmu i sinkretizmu iz vereničine biblioteke. Tako bih bio udubljen u njih po nekoliko sati.

Jedne noći, oko devet časova, sedeo sam za stolom, proučavajući Artura Vejta i Tarabiće[4] kad se začu kucanje na vratima.

-Napred! – odobrio sam i na vratima se pojavio Dion, zalizan i u odelu bez sakoa.  –Pozdrav, mladi gospodine Atila – reče, ispruživši rukavicu – doneo sam ti nešto.

Ustavši da vidim, primetio sam da drži malu čašu nekakvog nepoznatog mi koktela. Preuzevši čašu, izgleda poput mini kristalnog ćupa, osmotrio sam tečnost unutra.

Piće beše bistro, hladno i ljubičasto ali se iz njega izvijala para. Nije bilo taloga niti površinskih slojeva. Primaknuvši čašu, osetio sam miris kupine i verovatno mente. Pogledao sam u Diona.

-Da li ovo…  –Šalje gospodarica – objasnio je, klimajući glavom – popij, slobodno.  – U redu – rekoh – biće popijeno.

Dion me je par sekundi gledao dezorijentisano.

-Mhm – preneo se – da, onda dobro. Vidimo se.

Brzo izađe iz sobe, zatvorivši vrata.

Ostavio sam stakleni ćup na sto, u trilemi da li da ga popijem, ne popijem ili ostavim za kasnije. Setio sam se podzemne odaje od T.A.S. i njene male alhemijske laboratorije što joj je bila u sastavu. Ona mi je tad ispričala kako je njen otac sagradio kuću sa tom odajom. Navodno, otac od T.A.S. je bio alhemičar.

Premotavajući film na taj dan, hvatala me je paranoja oko tog napitka. Šta ako ga je ona napravila, pitao sam se, ko zna šta je ovo?

Liponil verovatno nije pošto on je otrovan u većim količinama, a i bio joj je potreban za… razne svrhe. Fasciniran sam time.

Odjednom, spopala me je snažna želja da ipak popijem, više kao nagon. Čaša je bila na metar od mene, još uvek se pušeći hladnom parom. Taj impuls da samo sunem tu tečnost u sebe beše tako snažan da sam morao ustati i otići do prozora na vazduh. Gledao sam u polumračno dvorište, ogradu, ulicu, nebo. Odbijam bilo šta piti dok ne saznam šta je, rekoh sebi. Taman kako sam zatvorio prozor, vrata sobe su se otvorila.

Okrenuo sam se. T.A.S. je stajala preda mnom u svilenom, crnom bademantilu. Delovala je vrlo privlačno ali nekako lucidno u pojavi i u pogledu.  –Vi Ste ono beše moja verenica? – našalio sam se.

Ona skide mantil, koji je samo spao dole, otkrivajući…

-Zašto mi ne veruješ? – pitala je zavodljivo – Ovo na stolu je moj mali poklon-koktel. Htela sam da me oceniš pošto si ti vičan i tome. Hajde, slobodno uzmi.

Oklevao sam. Njen pogled me je uzrujavao, puneći me požudom i opet onom namerom da ispijem koktel.

Prišao sam stolu i ispio sve na eks, prihvativši to osvežavajuće i snažno piće ukusa kupine i nane. Potom sam bio oboren na krevet i skinut dok se soba rastezala i menjala boje, šireći se i skupljajući.

Noć bez snova je prijala.

Probudivši se, osetio sam golu T.A.S. pored sebe. Bacio sam pogled i video da spava, ili je barem izgledala tako. Blenuo sam u njeno lice neko vreme pre nego što naglo otvori oči.

-Dobro jutro – poželeo sam polušapatom – kako Ste spavali, visosti?

–Hm, vrlo fino – kazala je poljubivši me – sinoć je bilo prelepo.

–Verujem da jeste, čim se skoro ničega ne sećam.  –Još uvek mirišeš na kupinu i mentu – reče – šta misliš?  – Deset od deset – odgovorio sam – ko zna šta je to bilo.  – Ti bi to trebalo da znaš – provocirala je – shvatiću ovo kao kompliment. Šta misliš da odemo do šanka pa da spremiš nekoliko pića što znaš?

Uspravila se, pogledavši kroz prozor.

-Možda da poslužimo nečim Diona i Mordekaja – dodala je, ustavši iz kreveta.  Pridružio sam joj se te smo otišli zajedno do kupatila pored moje sobe.  Dok smo stajali u kabini i tuširali se, nisam se mogao suzdržati.  –Zašto si morala da me nadrogiraš? Ako ti je to bila namera – pitao sam. Ona zabaci glavu unazad, spirajući penu iz kose.

–To je bio moj mali eksperiment – govorila je, žmureći – ne brini se ni zbog čega, Atila. Da li zaista misliš da bih ti ikad naudila?

Slegnuo sam ramenima, nesiguran šta je istina. T.A.S. me iznenada pogleda, kao da je znala. Držali smo tako pogled dok je voda iz tuša lila u prazno.  –Voliš li ti mene? – želela je da zna.  – Da, zavoleo sam te, bez obzira na našu kratku i morbidnu istoriju – sročio sam iskreno – a ti mene?

-Naravno – zagrlila me je, priljubivši se – želim da ne strepiš za suživot sa mnom. Ti i ja smo u procesu simbioze.

Ništa nisam rekao.  – Znam kako ti je – nastavila je ona – ali ne budi u bunilu. Sve što radim je za tvoje dobro. Tvoja hladnokrvnost i ta stoička ravnodušnost su mač sa dve oštrice. A sečiva mogu biti opasna. Nas dvoje, po prirodi stvari, treba da balansiramo jedno drugo.

Poljubili smo se i nastavili sa kupanjem.

Možda sam prosto paranoičan, pomislio sam.

[1] prozori na nagnutom krovu

[2] ”Around the World (La La La La)“

[3] aluzija na Hipnotizera (delo istog autora)

[4] Kremansko proročanstvo Miloša i Mitra Tarabića