ALISON

3. poglavlje

U narednim danima, pošto se završio zimski raspust, upisao sam se u privatnu srednju školu u Kembridžu. T.A.S. je platila dve godine unapred.

Došao je mart i često bismo sedeli u trpezariji ili dnevnoj sobi, ispijajući koktele što bih smućkao. Moja verenica, Mordekaj (koga nikada nisam video uživo) i Dion su probali svaki koktel koji sam ikada znao te sam počeo eksperimentisati novim recepturama. Svima se uglavnom dopadalo.

Predložio sam T.A.S. da bih mogao raditi kao barmen u Kembridžu ili Bostonu ali njoj se ta ideja nije dopala.

Učio sam redovno i bivao uspešan u školskim obavezama. Takođe, i u onim drugim. Pod tim podrazumevam i muzičke poduhvate.

Sredinom marta smo T.A.S. i ja počeli ozbiljno da radimo na njenom novom albumu. Dogovorili smo se da će to biti nekakav soul pop, spejs pop, kamerni soul džez… nešto eksperimentalno i alternativno sa čime bi ona iskočila iz svojih uobičajenih koloseka njene dotadašnje muzičke karijere. Ipak, mojoj budućoj supruzi se dopadalo i htela je preokret, osveženje, nešto novo i sve je to za nju predstavljalo pravu avanturu.

–Kada lansiramo ovaj album – saopštila je jednom – to će biti početak i tvoje karijere.

To mi je valjano zvučalo, a verujem i mojoj flauti.

-Ali kako će balave dvanaestogodišnjakinje od tvojih obožavaoca prihvatiti ovo? – pitao sam je jednom – Ipak, ovo će biti kompleksno za njih u poređenju sa tvojim pesmama koje sve zvuče maltene isto.

-Da, tačno – staloženo reče – koristim tri do pet osnovnih akorda u svakoj pesmi. Ma, Ati… sve dok oni kupuju i konzumiraju to moje komercijalno, šuplje smeće i dok me drže na nevidljivom prestolu, meni je dobro! A samim tim i tebi.

-Dakle… – iznenađeno kazah – ne poričeš? Mislim, niko inteligentan ili odrastao u glavi ne može slušati ono.

-Ne sporim ništa – reče – dokaz je moj dosadašnji repertoar da je muzika vrlo jaka magija.

Počelo mi je tad sve delovati kao da mi život postaje ipak dobar.

…

T.A.S. mi je odobrila pristup njenom podrumu. Tamo bih silazio skoro svakoga dana čim nađem vremena premda bi me ona uvek nadgledala. No, i kada ne bi bila prisutna, ona je znala sve što sam radio ili želeo. Uglavnom sam tamo voleo prosto da boravim ili da proučavam knjige i liponil, koji mi je pokazivao sve što sam hteo: mesta, ljude, događaje, čak i nečije misli, poput celestijalne televizije. T.A.S. mi je ponovila da liponil ipak ne može sve da pokaže i da ima limite.

Vremenom sam skapirao da je moja buduća supruga itekako čarobnica.

Jedne noći smo zajedno sišli dole, uputivši se ka alhemijskoj laboratoriji gde mi je pokazivala razno kamenje i kristale.

-Čemu služi ovo sve? – pitao sam. Ona se okrenu ka meni.

-Različite vrste kristala imaju razne moći – poče obrazložavati – ovaj ovde ljubičasti… Pazi, oštar je. On, na primer, ima sposobnost da izvlači energiju iz bilo čega i da je neutrališe. Onda ovaj ovde beličasti poboljšava protok tečnosti i gasova, čineći ih ređim.

-A ovaj? – pokazao sam radoznalo na zaobljeni, omanji kristal. Beše tamno crven, kao da je ispao od Makute Teridaksa[1].

-On poboljšava elektromangnetna svojstva a više takvih može da stvori odbrambeno magnetno polje u krugu od desetak metara – rekla je – pretty neat, huh ?

Pomislio sam kako ti kristali mogu biti korisni za neke operacije u fizici ili hemiji. Pažnju mi je privukla još jedna stvar. Beše to krupni trouglasti dijamant, mogao je ceo u šaku da mi stane. Svetlost se na njemu prelamala u dugine boje dok sam ga držao i razgledao. T.A.S. mi ga uze iz ruku.

-Dijamantirat se ne dira tako – strogo će ona – ovaj transformisani grafit može da pretvori bilo koji drugu stenu ili u dijamant ili drugi dragi kamen. Da, da, nemoj da me tako začuđeno gledaš. Dijamantirat funkcioniše tako što menja broj čestica određenog elementa, tako ga transformišući u drugi element.  –Utiče na kristalne rešetke? – pitah – Broj molekula i atoma, elektrona i protona? Njihove veze? Čak i na i bozone?

-Da, i na fermione i kvarkove – odgovori oduševljeno, vraćajući ga na postolje – samo ga prisloniš na neki metal, na primer, i eto ga!  – Ali kako se upravlja njime?

-Pažljivo ga približiš ili nasloniš na neki predmet i čekaš da ga dijamantirat rekonfiguriše.  – Ali šta ako se ne dobije željeni rezultat?

– On menja iz korena taj element, na primer bakar pretvara u platinu, aluminijum u srebro i tako dalje, u zavisnosti koliko dugo i na kojoj razdaljini je ta materija dijamantiratu izložena.

Skrstio sam ruke i naslonio se na zid. Zvučalo mi je neverovatno.  T.A.S. me je posmatrala, bacajući pogled na police i okolinu laboratorije pa ponovo na mene, kao da može videti ono šta ja ne. Izgledala je kao da se zabavlja.

–Reci mi, odakle ti sve ovo?  – Skoro sve je nasleđeno – odgovori.

Hteo sam da se raspravljam, da saznam što više ali njene oči… Što je duže pogled trajao, osećao sam veću težinu i čudni, misteriozni bol između obrva.

-Ne mogu ti sve odmah reći, ali moj otac, deda i pradeda su bili magovi – govorila je – ni ženska linija nije bila strana tome. The occult is in the family, Atila.

Prišao sam i mahinalno dodirnuo jedan od kristala, koji je bio hladan kao led. T.A.S. mi reče da on isto ima apsorpciona svojstva, najviše upijajući toplotu iz vazduha ili koje god sredine.

Uhvativši me za ruku, odvukla me je dalje do podzemnog opservatorijuma gde nas je sačekao dugački i neobični teleskop. Izgledao je kao od opsidijana da je napravljen.

T.A.S. me odjednom poljubi, primetivši moju malu tremu, i tad mi je bilo lakše. Ipak, morao sam sesti u kamenu stolicu što je izvirala iz zida. Zapravo, kad sam bolje pogledao, bilo ih je pet u krugu, sve kao da su nalepljene na beli zid, savršeno se uklapajući.

Ona stade da gleda teleskop u…  –Ljubavi, zašto je teleksop uperen ka plafonu? – rekoh – Mislim, ipak se nalazimo u podrumu. Osim ako… – Osim ako nije pod magijskim dejstvom, kao što je celo ovo mesto – dopunila me je – zar ne?

Tada postade nesumnjivo da T.A.S. definitvno ima izražene telepatske sposobnosti; ne volim kada to radi.

-Vidiš, ovaj teleskop, koji jeste delimično konstruisan od opsidijana – nastavila je – može da vidi kroz maltene sve predmete i materijale.

-Tako?  – Da, tako. Dođi i uveri se.

Prišao sam i pogledao. Opsidijanski teleskop je stajao na stalku  moje visine pa sam morao glavu držati izvijenom unazad. Prvo sam video samo mrak, onda stopala što su gazila na betonu po ulici iznad nas. Njeni prsti su se obavili oko mojih, okrećući zavrtanj nadesno. Slika se promeni, dobacivši do Saturna, i čak dalje, gledajući u neku neobičnu galaksiju što je izledala kao zgužvana, raznobojna gomila zvezda. Sklonio sam oko sa okulara.

-Vau – izustih tiho – i astronom si?

-I astrolog – ponosno je dodala.

–Pa naravno, da.  – Pokazaću ti još jednu knjigu i neke moje beleške.

Ona mi pokaza svesku sa nacrtima sazvežđa, planeta, kometa, asteroida i ostalih nebeskih tela, pored njih tekst opisa toga, njenih zaključaka, teorija i pitanja.

Izašavši iz podzemnog opservatorijuma, završili smo u sobi sa raznim napicima i sokovima svakojakih dejstava.

Napici za samopouzdanje i hrabrost, napici za snagu, za izoštravanje čula, ljubavni napici… Sve je to stajalo pod ključem iza staklenih vitrina unutar zidova.

Na kraju, pokazala mi je vrlo staru knjigu čini povezanu kaišem koju samo ona može otvoriti.

Uveče, istog dana, ušao sam u laboratoriju i stao pred mangal liponila. Tišina me je gušila ali svestrano svetlo bodrilo.

Mahnuo sam polako rukom iznad uljane tečnosti, skoncentrišući se na pitanje: budućnost. Isto sam izveo kao prošli put ali ništa se nije dešavalo. Pokušao sam opet – bez rezultata. Onda se setih.

„Pa da, jebote“, mislio sam, „liponil nema ni šta da mi pokaže pošto budućnost ne postoji. Bar ne još.“

Ćutao sam. Ipak, nisam odustajao.  „Ogledalce moje, pokaži mi šta moja sudba to je!“, rekoh u sebi, ispruživši ruke iznad mangala, no liponil se malo zatalasa, pokazavši mi samo moju kuću u Pančevu. Praznu.

…

Jutro. Pre doručka. U stvari, praskozorje.

Januar se završavao bez snega, što je za jednog zimofila mini tragedija. Da li zbog globalnog zagrevanja ili nečeg drugog, ne mogu tvrditi.

Naslonjen na zid, proteglio sam se i htedoh da se obučem, pomiren sa tim da mi nema daljeg sna, kad sam čuo korake. U tišini, mogao sam proceniti da su nedaleko.

Pogledavši na vrata, krenuo sam prema njima, gde se koračanje zaustavilo. Stao sam na metar od njih, čekajući da se nešto desi ali ništa.  –T.A.S.? – pozvao sam; bez odgovora.

Otvorio sam vrata ali zatekao samo prazan hodnik. Pogledao sam na stepenište i ništa. Nigde nikog.

Pošao sam ka sobi, zatvorio vrata za sobom. Osetio sam da nešto nije bilo u redu. Tad shvatih da na krevetu leži gola T.A.S. za koju sam se mogao zakleti da nije bila tu do pre dva minuta. Ili par sati.

Uspravila se u sedeći položaj, streljajući me pogledom koji bih i u mraku osetio. Mogao sam se zakleti da su joj oči zasvetlele u momentu – dva plava prstena sevnuše ka mom umu. Pao sam na pod, paralizovan.

Htedoh povikati ali glas je nestao. Jedino što sam bio u stanju je da pomeram oči i dišem. Sekund-dva sam zurio u plafon što beše obojen svetlošću prvog jutra pre nego što se njena kontura nagnula nada mnom. Talas straha me je preplavljivao i pomislih da ću stvarno dobiti infarkt. Roj pitanja se završio na „zašto“ i „kako možeš?“.

Nekako me je podigla u naručje, iako nisam mogao da joj osetim ruke, i nežno položila na krevet. Uspevši da spustim oči ka telu, shvatio sam da sam go, iako sam do malopre bio u svilenoj pidžami. T.A.S se nadvila nada mnom.

Odjednom sam se odledio ali ne kao da sam pušten već po komandi. Telo mi se sâmo kretalo, autonomno i mehanički, grleći ženu na meni, počinjući da radi ono što je gospodarica htela. U tom stanju seksualnog transa smo proveli ne znam ni ja koliko, sve dok nesvest nije došla.

Novo buđenje. Posle tajm auta nađoh se normalno u krevetu, go i svestan sebe i svoje okoline.

Zbacio sam pokrivač sa sebe, pogledavši dole pa desno i levo; bio sam sâm.

Ustavši, otišao sam do kupatila i počeh se tuširati. Voda me je oblivala, što je uvek imalo terapeutski efekat, terajući me da mislim da možda ima nešto više u toj hidroterapiji.

Ali tada se podsvesni deo uma uskomeša poput vodenog vrtloga, što donese taj talog svega i svačega – sećanja, fobije, negativne sumnje… Da li je ono bio san? Da li bi T.A.S. ipak uradila onako nešto?

Osećao sam se kao žrtva, no opet, možda su to samo tô – emocija koja dođe i prođe, kao sve u životu. Ipak, srce um upozorava, i kardijalni intelekt je nešto što se ne bi trebalo previše ignorisati.

Zaustavio sam vodu, naslonivši se na zid kabine.

Razmatrajući sada činjenice, ne dâ se preći preko ovog: znam da sam bio obučen u pidžamu kad sam se prvi put jutros probudio, znam da sam izašao iz sobe i bio u hladnjikavom hodniku i da sam video T.A.S. in the flesh na svom krevetu.

Sve ostalo posle… ne bi se moglo poreći. Sećam se dobro svoje kratke paralize, nošenja do kreveta i skidanja, seksa sa njom iako nije bilo volonterski. San… Nemoguće.  Mesečarenje? Nikad u životu.

Moja skepsa sve to potvrđuje. Čovek ne razmišlja tokom sna; taj racionalni, svesni um je prigušen. Kako je uspela da me onako bez teškoće podigne sa mojih sedamdeset pet kila? Premda, u ovoj tački svih događanja, ništa ne bi trebalo da me iznenađuje i da se naučim nositi sa misterioznošću svoje aristokratske supruge.

Mlake kapljice vode su se cedile sa mene. Uzeo sam peškir i osušio se. Prešavši njim preko testisa, osetio sam bol i fokus mi pade na njih, koliko su zapravo teški, kao da sam svršio barem pet – šest puta. Obrativši pažnju, prostata isto tako.

Kako malopre nisam primetio ovo? Da li sam istraumiran?

Duboko uzdahnuvši, izašao sam iz kupatila, pozdravivši se na tren sa svojim odrazom u ogledalu.

Potpuno suv i obučen, seo sam na nenamešten krevet. Bacivši pogled, definitivno je bio vlažan i umrljan. Prepoznao sam šta je od mene a šta tragovi od nje. Zgrabio sam posteljinu i pokrivač i zgađeno ih bacio u ugao sobe. Stropoštao sam se na dušek, gledajući ka vratima, kao očekivajući nešto, objašnjenje, izvinjenje ili tako. Možda.

Ali ništa se nije dešavalo. Tako je to. Želje i mogućnosti retko kad idu jedno uz drugo.

Časovnik je pokazivao deset sati tačno. Osovio sam se na noge, presvukao i priđoh vratima sasvim blizu.  Tišina. Vrata sam pažljivo otvorio i zakoračio u hodnik, pa sišao niz stepenice.

Dole sam zatekao postavljen sto sa doručkom. Osvrnuh se levo-desno; u prostoriji nije bilo nikoga drugog sem mene.

Seo sam, merkajući poslužen omlet sa pečurkama, tople tortilje na drugoj tacni i činiju voćne salate. Koliko sam bio gladan, slistio sam sve to za desetak minuta. Zanimljiv detalj je da je voćna salata bila samo od crvenog voća, prekrivenog  gustim šlagom.

Obrisah se kulturno salvetom, poređao escajg na tanjire i posložio ih po strani, tražeći nekakvu poruku bilo od T.A.S. ili od posluge.

Međutim, ništa.

Možda je već doručkovala, mislih se, iako uvek obedujemo zajedno.

–T.A.S.! – pozvao sam, okrećući se na stolici – Dione!

Čulo se kloparanje cipela i iz pravca kuhinje se pojavio Mordekaj. Kuvar beše visok i uredan, vrlo čiste i sređene uniforme, obrijan, crnook i nosio je belu kapu na glavi.

-Izvolite, gosn Atila – rekao je – tražite li gospodaricu?

Opet, pomislih. Mordekajeve oči su me odmeravale, delujući kao da to rade čisto da izgledaju prirodnije.

-Ja, pa… – govorio sam – pa da, tražim T.A.S. Ti mora da si Mordekaj, ne? Nismo se dosad uživo videli.  – Jesam, da – reče poluzainteresovano – Vi pravite veoma aromatične koktele, mladi gosn Atila. Elem, da, gospodarica je verovatno tu negde, a D… – Zašto je svi tako zovete? – upao sam u reč – Hoću reći, jel ima neki razlog? Zašto ne ‘gospođica’ ili prosto po imenu? Malo mi je nejasno i uvrnuto.

Mordekaj je ćutao, posmatrajući me kao da sam pitao nešto tako očigledno i da je glupo što sam pitao.   –Mi smo njeni, gosn Atila – kaza, pa stade zbunjeno švrljati očima po sobi poput nekoga ko ne zna gde je, pa se opet umiri, vrativši oči na mene.  –Dion nije napuštao posed – nastavio je – gospodarica je tu negde. Svi smo tu.

-A ha – odgovorih, uzevši sudove u ruke – dobro. Evo, da ti pomognem.  –Neka, neka ih, ostavite. Ja ću to kasnije, gosn.

Spustio sam posuđe.  –U redu, hajde. Ne insistiram. Nego, moram ti reći da ti je klopa odlična! – stegao sam mu ruku – Zaista, svaka čast, čoveče.  –Hvala ti, zaista znači svaka kritika i pohvala – reče pa i nasmešio se na trenutak, potom mu se faca zgrči u ozbiljan, blago pogubljen izraz lica.  –Da… da – on će rasejano – Atila, gospodarica Vas čeka u muzičkoj sobi. Znate već gde je.

Unezvereno sam ga posmatrao par momenata.  –A ha, okej… Hvala ti – kazah mu, potapšah ga po ramenu te sam žurno krenuo uz stepenice ka gostinskoj sobi.

Visoka bela vrata nisu propuštala nikakav zvuk. Nisam kucao, samo sam ušao, maltene razvalio. Bure osećanja je eksplodiralo kao da je napunjeno štapovima dinamita. Zatekao sam ‘suprugu’ kako gleda kroz prozor. Polako je okrenula lice ka meni.   –Hej! – agresivno sam stavio ruke u džepove – eto, vidiš, znao sam da ću te ovde naći u muzičkoj odnosno gostinskoj sobi. Hm, o čemu li razmišlja moja nežna, altruistična žena? Siguran sam da nije magijsko silovanje u pitanju. Da, da! E, sad… – Opusti se – tiho ali ozbiljno je rekla, razvukavši osmeh preko lica – ne bih te nikad silovala. Zašto si tako uzrujan? A da sam ovde, to ti je Mordekaj saopštio.  –Tako je, draga – besneo sam pasivno-agresivno – ali ubeđen sam da si ti bila ta koja me je silovala jutros! Nemoj tako da me gledaš kao pokislo mače! Ne mogu da verujem da si to uradila!  – Ati, pobogu – približila se, položivši mi obe ruke na ramena – zašto mi uporno ne veruješ? Da li zaista misliš da bih tako nešto učinila?! Mislila sam da me voliš a sada me optužuješ da sam narušila tvoju čast i dostojanstvo! Sramotno! – dramila je pa se okrete i sede za klavir, spustivši glavu u šake.

Ćutnja.

Niko nije ni pisnuo, sve dok ona ne poče tiho da jeca.

Cela scena beše mi smešna i ozbiljna, ali ipak izveštačena.

Ono od jutros, pa dokazi, pa Mordekaj…  Ipak, možda sam sve zaista umislio.

Ali nemoguće, ubeđivao me je razum, mora da sad hoće da se izvuče. Ovaj gaslighting je samo taktika. Opet, nisam znao kako da reagujem niti šta da kažem.  –T.A.S.? – prišao sam joj – Ti to plačeš?

Ona sporo spusti ruke, otkrivši crvene, natopljene oči i razmazanu maskaru i ajlajner što su joj curili niz obraze u vidu crnih kapi.

Bez obzira na sve zaključke, nisam mogao biti besan na nju, iako nisam ni bio ravnodušan. Seo sam pored nje i zagrlio je.

-Hajde da ostavimo ovo iza nas, okej? – šapnuh joj na uho uz poljubac – Valjda sam prosto imao hiperrealističnu noćnu moru.  – Kakvu? – šmrcnula je, brišući šminku sa lica – Da li možeš da mi opišeš?

– U suštini, mogao sam se zakleti da sam te video jutros. Ovako, bio sam budan, ali još u pidžami, i čuo korake van sobe, proverio u hodniku i nije bilo nikog, i kad se vratih u sobu, ti si bila na krevetu, gola, i paralisala si me tako da sam se sručio na pod, pa si me potom odnela u naručju do kreveta i tamo si me… znaš.

-Mhm – rekla je, stavivši kosu iza uha te mi stavi ruku na koleno – Ati, moram ti priznati nešto…

Počeh se znojiti. Dakle jeste, rekoh sebi, hajde, kurvo, priznaj sve!

-Vidiš – nastavila je, streljajući me pogledom – to jesam bila ja, ali nisam znala da sam to uradila. Sad, kad razmislim, nema ko drugi da bude osim mene. I oprosti zbog toga. Najverovatnije da zaista jeste bila java.  –Kako to misliš? – otelo mi se – Pa valjda znaš šta radiš!

– Razumećeš ako me saslušaš, ne? Vidiš… ja sam mesečarka.

Ćutao sam. T.A.S. je piljila u mene, čekajući reakciju.

-Ali… – prostenjao sam – hm. Dakle, sve je to bila još jedna mesečarska epizoda?  – Samo još jedna epizoda mesečarenja, da – klimala je glavom – ljudi koji pate od toga, svašta mogu da urade u tom stanju.

–Ali…  – Razumeću ako mi ne veruješ.

Nisam znao šta reći.

Promislivši, prihvatio sam to sa rezervom. Zagrlio sam je i poljubio, rekavši joj da je sve u redu i da razumem.

Ništa više nije rekla.

T.A.S. je imala teretanu u vili. Negativnu energiju našeg nesporazuma i male svađe rešismo da izbacimo u vidu rekreativne fizičke vežbe.

Teretana beše prostrana, sa spravama za kalisteniku, trakom za trčanje, ripstolom, stalcima za tegiće, ogledalom od poda do plafona i bazenom dužine dvanaest metara, dubok dva i po i širok oko deset metara.  To mi beše drugi put da sam u toj prostoriji, u kojoj je sada spoljni vazduh olakšavao disanje, premda hladan, tako da je prozor morao biti zatvoren. Termometar na zidu je pokazao osamnaest stepeni. Temperatura mi je godila, i kad sam se približio bazenu, video sam da je termometar u vodi pokazivao petnaest stepeni. Taman sam hteo da se skinem kad me neko gurnu u bazen. Isplivavši, ugladah T.A.S. na ivici kako se smeje. Hitro sam je dograbio i povukao u vodu sa mnom. Počeli smo da se smejemo i prskamo.  Skinuvši natopljenu garderobu, plivali smo duž bazena dok se ne izmorismo.

Izašavši iz bazena, onako mokar, krenuh po peškir prebačen preko jednog od vratila na zidu.  Brišući se preškirom, motrio sam na svoju nagu, uskoro suprugu, koja je stajala na malom stepeništu bazena, okrenuta mi leđima, dok je cedila kosu u stranu. Odmeravajući njenu seksi figuru, jedan detalj mi je upao u oko što ranije nije: na njenom levom guzu se nalazila mala tetovaža nacističke svastike. Kao da je znala, ona okrenu glavu ka meni, namignuvši mi. Poslao sam joj poljubac, obrisavši se i odloživši peškir nazad na šipku.

-Zanimljiv detalj – komentarisao sam naglas – intrigantan. Ječ bi mi mogla… možeš mi reći malo više o toj tetovažici?

-Eh, Ati – uzdahnula je, izašavši iz vode – ne znaš ti koliko je kurčeva bilo u ovim crevima.

Prišavši mi, naslonila mi je šake na njeno dupe; instinktivno sam stisnuo i raširio.  – Hm, dobro… – izustih – da li je to trebala biti neka provokacija? Izazov?

Ona se samo nasmeši, osušivši se.

Zbunjen svim događajima za to jutro, premda oraspoložen, skoknuo sam po suvu garderobu.

Niko ne zna šta sutra nosi.

…

Uveče, oko devet časova, šetao sam gradom. Prvi put da izađem na ulice Kembridža bez T.A.S. Ruku na srce, Kembridž i Boston su lepi i osvežavajuće je hodati gradom Novog sveta.

Hodao sam do Masačusetsovog tehnološkog instituta pa malo odmorio na jednoj klupi na par minuta, zatim otpešačio do Kendal skvera, pa do Harvardskog trga. Završio sam svoje malo lutanje na Freš lejku gde me je T.A.S. zaprosila.

Krenuvši nazad ka vili, mahinalno sam bacio pogled na ciglenu građevinu kolonijalnog stila. Videvši bolje, natpis je glasio:

Saint Peter’s School – For God and Country[2]

Na prednjem, levom delu je stajao na zidu posiveli kip apostola Petra, a ispod njega drvena tabla sa godinom osnivanja.

Kroz glavu su mi prolazili delovi razgovora sa T.A.S. pre nego što sam izašao napolje. Priznala mi je da je nacistički simpatizer i da je prošla kroz medijsku osudu, da ne kažem hajku zbog toga. Ipak, uspela je da koliko-toliko održi i sačuva svoju reputaciju. Srećom, njena klinačka publika nije mnogo marila.

– Okej mi je čak i da jesi nacista – rekoh joj iskreno – ne tiče me se. Svako ima pravo u Americi da bude šta hoće, zar ne? Naravno, ako pašeš neoliberalnim kriterijumima.

Tu smo se složili i prodiskutovali o tome. Ponudih joj da uhvatimo malo vazduha ali izjavila je kako je umorna, dajući mi ključ od kapije.

I kada čovek razmisli, i kada se stavi po strani sva ta američka propaganda, nacizam nije baš toliko loš koliko je ozloglašen.

Naravno, Treći Rajh je vršio i propagirao mnoge nemoralne i diskutabilne stvari, no hajde da se ne zavaravamo: istoriju piše pobednik. Ako bih pitao bilo koga na ulici ovde u Bostonu ko je pobedio u Drugom svetskom ratu, sedam od deset njih će odgovoriti da su Sjedinjene Države odnele pobedu i spasile Evropu i svet od velikih, zlih, osvetoljubivih Švaba. Naravno, laž – Sovjeti su, kakvi god bili, lupili šakom o geopolitički sto, porazivši Nemačku.

Šta mislim pod ovim, sročio bih ovako: ako bi objektivno nastrojen čovek poslušao firerove govore (npr. onaj poznati govor kod Simens fabrike) bez engleskog/američkog naratora da gledaoce podseća kako je Hitler zao ili šta već i ako se oduzme ona mračna, simfonijska muzika, zapravo, tad se može uvideti da sve što je firer govorio u stvari potpuno patriotski, iskreno i donekle razumno i normalno. Zaista, sve što je nemačkom narodu Hitler obećao, to je ispunio i od Nemačke je napravio svetsku silu za samo jednu deceniju, oporavivši je. Nezaposlenost – nula (zaposlio skoro dva i po miliona ljudi za devet meseci); natalitet – u porastu; mortalitet – u opadanju; bruto domaći proizvod – u suficitu; domaća proizvodnja – čist plus, naročito u pogledu medicine, automobilske, tekstilne, građevinske i vojne industrije. I tako dalje.

Narod ga je većinski voleo, i on je voleo njih i to niko ne može osporiti. E sad, to što je on bio toliko paranoičan i nestabilan, što je činio to što jeste radi moći i zaštite, to je drugo; svaka ideologija ima dobre i pozitivne strane i svaka ideologija je u svom iskonu, a naročito na teorijskom planu, nešto mnogo bolje i čistije od onog krajnjeg proizvoda. Takođe, skoro svaka velika ideja je ispred svog vremena.

Slična stvar je i sa socijalizmom (koji se deformisao u staljinizam i titoizam kao etatističke parodije istinskog komunizma). Svaki kamen mnogo lakše i brže padne nego što poleti.

Jer evo, govorio sam sebi, kad bi se od nacional socijalizma, ako bi to predstavili poput nekakve jednačine, oduzeo rasizam, a tu podrazumevam i antisemitizam pošto su Semiti zasebna rasa, i da se oduzme taj naglašeni socijal-darvinistički i sekularni narativ sa čim su oni bili opsednuti, proizvod bi bio potencijalno dobra ideologija za društveno-političko uređenje. Haj’ da to nazovemo „pozitivnim despotizmom“, ako bi tiranija predstavljala negativni despotizam kao opozit.  Dakle, verovatno nešto približno monarhiji ako ne i bolje (npr. istinska socijaldemokratija). No, čovečanstvo nikad neće biti dovoljno inteligentno ni osvešćeno za kakvu naprednu ideologiju.

Tutnuvši ruke u džepove, produžio sam kući. Otključao sam hladnu, crnu kapiju te i drvena, crvena vrata čiji trem beše osvetljen fenjerom.

Pre no što sam zatvorio vrata za sobom, dočekao sam prve američke pahulje te godine.

Sutradan, T.A.S. je unajmila sveštenika da dođe da nas venča kako bi oficijalno bili supružnici.

Obučena u dugu, svilenu bež haljinu, ja u nekom običnom crno-belom smokingu, stajali smo u zatvorenom paviljonu u dvorištu, sa katoličkim sveštenikom ispred nas. Čitao nam je iz Postanja i iz Jevanđelja, uz ona pitanja „da li ti, Atila Kerekeš…“ i „da li ti, T.A.S. uzimaš za supruga“ i „nisi se zarekla nikom drugom…“, na šta odgovorismo sa ‘ne’ („nisam se zarekao/la nikom drugom“) pa onda sa ‘da’.

Poljubili smo se. Otac je čestitao i nije postavljao nikakva ‘neslužbena pitanja’, samo obavivši svoj posao. Premda, zadržao sam ga na čaju još oko pola sata duže, ispitujući ga o Nikoli Kuzanskom.[3]

Sve mi to beše u neku ruku neverovatno mada se trudih da to ne pokažem kako mi je čudno što jedna engleska veštica bira hrišćansko venčanje sa deset godina mlađim, kupljenim Mađarom, premda moje oči će ostati otvorene.

[1] Glavni negativac u BIONICLE franšizi

[2] Katolička osnovna škola (četiri razreda) u Masačusetsu u Kembridžu, osnovana 1901. godine.

[3] Nikola Kuzanski (1401 – 1464) bio je nemački kardinal, teolog i filozof, sa poznatim delom „O učenom neznanju“. Kuzanski je pokušao odrediti sliku Boga, opisujući Boga kao biće koje „ima svuda centar, ali obim nema nigde“. Po Kuzanskom, o Bogu se ne može ništa tvrditi jer je On (Ono) istovremeno i  svuda i nigde.

Takođe, zalagao se za ujedinjenje katoličke i pravoslavne Crkve.

Poštovani čitaoci, 

Ako vam se dopada knjiga, ostatak možete kupiti u Delfijevim, Makartovim, Vulkanovim i ostalim knjižarama! 

Hvala na pažnji i vremenu!

Vaš.

Kelvin Medrano