PRVI DEO ROMANA:
HIPNOTIZER
1. poglavlje
Čovek može postati istinski srećan tek kad prevaziđe ono što ga čini čovekom. Sa tim se slagao Leon kad mu je to poručio njegov terapeut Bernard kod koga je poslednji put bio na sesiji pre dva dana pre nego što je počeo prvi prolećni mesec. Ujutru, posle doručka, Leon je otišao na svoj birokratski posao u malu kancelariju u centru grada. Radni dan mu se sastojao od pregledanja, pečatiranja i potpisivanja raznih dokumenata.
Biti zaposlen u opštinskoj zgradi nije uvek lak zadatak, naročito ne kad se zaređaju nestrpljive i nadrndane stranke koje ne razumeju kako je nezahvalno vršiti pritisak u vidu požurivanja tog dobrog službenika koji uvek želi izaći u susret. No, opet, mladi Leon je razumeo njihov povremeni i opravdani bes kad šalteri imaju pauzu od čak pola sata („Je l’ oni to u rudniku kopaju pa da imaju pauze od po pola sata?!“, čulo bi se u čekaonici), drskost radnika na šalteru („Žao nam je, fale Vam još četiri papira.“) ili kad je reč o nezainteresovanosti šalterskog službenika za hitan slučaj stranke jer je došla minut pred kraj radnog vremena.
Sve je to Leon imao u vidu i ovog jutra kad nije bilo nikoga u čekaonici niti pred ulaznim vratima. U takvim trenucima smene kad nije bilo posla, on bi se zanimao rešavanjem nasumično samozadatih, dugačkih aritmetičkih zadataka. Kad bi mu dosadilo, setio bi se Bernarda i sledeće hipnoterapije u kojima je uživao i željno ih iščekivao.
Doktor Bernard je milovao svoju izbrijanu bradu i obraze. To mu je bio ‘tik’ koji bi se ispoljavao prilikom napregnutog razmišljanja; ovog puta je to bilo o redovnom pacijentu koji mu je prošli put rekao da on uživa da bude hipnotisan. To navodi na zaključak da i tako nešto kao duboko stanje hipnoze može biti adiktivno i prijatno dok traje, poput nekog opijata. Bernard, zaintrigiran, htede da testira u najdubljoj hipnozi ovaj neobični afinitet gospodina Lavelija.
Nakon uspavljivanja svog volvoa na parkingu, doktor uđe u bolnicu ‘Sveti Arsenije’. Pozdravivši se sa smeđokosom medicinskom sestrom na pultu kod ulaza, on pritisnu dugme na zidnom satu koji mu odmah izbaci potvrdu o vremenu dolaska. Beše to sat koji na svojim zastakljenim krugovima pokazivaše stotinke, sekunde, minute, sate, dane i godišnja doba. Dugme koje se pritiskalo za vremenski izveštaj, koji bi se odštampao u trenutku, je svetlelo u skladu sa sezonom: belo za zimu, ružičasto za proleće, narandžasto za leto i krem boja za jesen.
-Uvek u isto vreme? – reče brineta za pultom.
Bernard pogleda nju pa ceduljicu.
–Ma, plus-minus četrdeset sekundi – odgovori uz osmeh, stavivši papir u džep koji će kasnije predati šefu i vlasniku ustanove.
Otključao je radnu sobu na kraju hodnika, ostavio svoje stvari pa se uputio ka drugom hodniku sa sobama za redovne, stalne pacijente odnosno teže bolesnike. Svaka soba je imala metalna vrata sa čvrstim staklenim prozorom, dovoljno velikim da se bezbedno može gledati kroz njega.
Došetao je do poslednje sobe i zaustavio se, jer ga je taj slučaj najviše zanimao. U pitanju je bio izvesni A.P. koji je patio od, kako je dijagnostikovan iako je još uvek pod znakom pitanja, ekstremne paranoje odnosno sumanutog poremećaja mišljenja.
Bernard je smatrao i da je blago šizofren. A.P. je mirno sedeo u sobi na krevetu i gledao u jednu tačku na podu pa bi usmerio pogled na zid. Naizmenično je tako radio. Doktor je imao sto devedeset i tri centimetra u visini tako da je mogao da vidi ceo patos kroz prozor i sve što bi A.P. posmatrao na njemu. Cela soba je bila potpuno bela pa je jednog dana A.P. zatražio nešto kreona kako bi „ubio tu silnu belinu koja mu je pretila i krala san“. Bernard je uslišio tu molbu i A.P. je veselo crtao tu i tamo. U stvari, doktor i šef ‘Svetog Arsenija’ su bili zadovoljni tim potezom zato što je kreativni izraz svakako jedan od načina učenja, praćenja i uоpšte analize mentalnog stanja A.P. i ostalih. On je uglavnom crtao „apstraktne fenomene“, kako ih je sam nazivao.
Bernard je, premda ne smejući da kaže kolegijumu, uživao u malim muralima A.P. jer je ovaj bio, zapravo, prokleto dobar slikar. I to je dokazao do kraja kad je jednom prilikom stvorio pravu naturalistički mural jedne dvorske bašte sa planinama u pozadini. Beše to pejsaž za uživanje i Bernard mu je čestitao, a kad ga je pitao da li ga je neko učio likovnim veštinama, A.P. bezbrižno odgovori: „Ja sam lud.“
