2. poglavlje
-Izvolite – kaza Leon jednoj ženi, pružajući joj potpisano rešenje
– samo i Vi žvrljnite tu dole pored datuma i stvar je rešena. Da,
tako. Odlično, dobro je. Ništa, nema na čemu. Prijatno!
Posle nje, mogao je da odmori pred kraj smene. Naslonivši glavu
na pozadi skrštene ruke, shvatio je, u iznenadnoj tišini, koliko je
nervozan. Tu anksioznost je nekako kontrolisao u komunikaciji
sa strankama, a onda bi ga strefilo. Tad bi posegnuo za nekim
benzodiazepinom, najčešće pola miligrama bensedina. Međutim,
navukao se i počeo na njih gledati donekle rekreativno. Prošle
nedelje je sa širokim, zelenim markerom u svojoj šolji izdrobio tri
pilule bromazepama u kojoj je potom skuvao kafu. Ali Leonard
ne laže sebe, i u razumevanju da više ne može izaći sam sa ovim
na kraj, obratio se za pomoć nekom od svojih kolega. Koleginica
iz računovodstva mu je preporučila izvrsnog psihijatra i psihologa
dr Bernarda i dala mu njegov broj telefona.Od tog dana se odlučio
za hipnoterapiju. Činilo mu se da će to biti brzo i delotvorno
rešenje za zavisnost i anksioznost.
U pet popodne, izašavši iz opštine, našao se u taksiju.
-Dobar dan – pozdravio se taksista – kuda?
-Znate li gde je bolnica ‘Sveti Arsenije’ – Leon će, povlačeći
kragnu košulje – tamo kod Gutenbergovog spomenika?
-Naravno, da.
-Nagazi!
U dosadi ili nestrpljenju bi kuckao u staklo ručnog sata. „Ponovo
će okasniti“, doktor pomisli.
„Pa, dok stigne, idem malo da obiđem mučenike.“
Bernard ustade, polako odvrnu kvaku, ostavivši otvorena vrata.
Sporim korakom, sa rukama u džepovima, zastao je pred prvim
vratima. U sobi je bio mrak, što je značilo da je pacijent
najverovatnije spavao. Isti slučaj i sa ostalim sobama, osim sa
starim, dobrim A.P. koji je sad mirno ležao na podu i nalakćen
čitao neki časopis o fotografiji. Bernard ga je posmatrao kroz
prozor, a zatim uključio spikerfon. Njegov glas se začuo u sobi.
-Hej – poče – kako si? Šta čitaš?
Mikrofon na zidu je bio dovoljno osetljiv i za najšumnije
zvukove. Nekoliko sekundi se čulo, sa zvučnika levo od doktora,
samo šuškanje hartije i okretanje stranice. Onda šapat; A.P. je
šaputao.
-Šta kažeš, druže? Da li bi mogao malo glasnije? – Bernard će
strpljivo.
A.P. je samo uzdahnuo, pogledao na sekund-dva u doktorovo lice,
da bi ustao sa časopisom u ruci.
-Nisi raspoložen za ćaskanje, a? – vedro upita Bernard.
A.P. je stajao u mestu, licem ka zidu.
-Nisam, Berni – konačno odgovori – nemoj sad. Nepovoljan je
trenutak.
-Kad će biti?
-Ne zna se. Radovi su u toku.
-Umni radovi?
-Otprilike – A.P. će.
-Jesi li se našetao danas? – dr pita.
-Jesam. Osoblje je vrlo ljubazno, a i hrana je dobra.
A.P. se okrenu Bernardu. Bio je nešto niži od doktora.
-Koliko sam dužan? – rekao je, zalizavši zuluf iza uveta.
-Kuća časti – odgovorio je Bernard.
Pacijent malo oćuta.
-Slobodan si – smireno dodade A.P. i time završi razgovor,
legavši na krevet. Psihijatar isključi interfon, okrenu se i,
mahinalno spustivši pogled, primeti da mu je odvezana pertla na
cipeli. Čim ju je zavezao, u oko mu upade još jedan detalj pod
vratima sobe. Dohvatio je sa poda parče papira A5 formata.
Kaligrafskim rukopisom, sa plavim mastilom penkala je bilo
ispisano:
„Nema ničeg čudnog samo po sebi već je u pitanju samo
nedostatak razumevanja.“
Bernard okrenu list; kao što je i očekivao, ispisanog je bilo i sa
druge strane. Na sredini papira je stajalo:
„A čudno je, valjda, kako grešimo, ne uspevamo, padamo,
promašujemo u nečemu svakoga dana ali se ipak hvatamo za onu
jednu stvar, čineći nam se bitnom, shvatajući sebe previše lično.“
Psiholog pogleda kroz prozor sobe, pretpostavljajući da je to A.P.
ostavio poruku za njega, ali u sobi je zavladao mrak.
