3. poglavlje
Hod do ulaza ‘Svetog Arsenija’ nije bio zaustavljen niti je menjao
brzinu i trajektoriju; Leonard uđe kroz klizna staklena vrata.
Brineta za pultom ga je prepoznala pa samo klimnu glavom čim
ga je videla.
-J-jel doktor otišao? – pitao je uzbuđeno.
-Koji tačno? – ona će.
-Doktor Bernard.
-Ne brinite, tu je – osmehnula se – on verovatno Vas i čeka.
-U redu – reče Leon, zahvalivši se. Produžio je niz hodnik i
pokucao na odškrinuta vrata.
–Da, da – čuo se Bernardov glas. Leon zakorači unutar ordinacije.
–Pozdrav, gospodine Bern – rekao je, gledajući u doktorovu
mediteransku facu – kako je?
-Dobro je, Lave. Hajde, raskomoti se.
Leonard skide tanku, kožnu vetrovku sa sebe i okači je na čiviluk
pored ogledala, u kom je na sekund odmerio svoj crnokosi, beli
odraz.
Bernard mu, sa malo pažnje, nemo pokaže rukom na tapaciranu
stolicu do dugačkog, tamnozelenog kreveta sa podesivim ivicama.
Ležaj je bio opremljen i sa prostirkom od memorijske pene, tako
da je bio udešen za potpuni komfor radi brzog opuštanja
pacijenta. Psihijatar se nakratko savio nad svojim stolom da nešto
zapiše u svesku tvrdih korica. Leon, kao i inače, je samo legao sa
cipelama dole van kreveta, ne želeći da isprlja čaršav.
–Povuci se malo gore – obrati mu se psiholog – treba celo telo da
ima podršku. Ne brini zbog cipela.
Bernard zavrnu donji rub posteljine, otkrivši belu, glatku,
veštačku kožu. –Haj’ sad spusti – dodade.
Leon nasloni i stopala, duboko uzdahnuvši. Doktor podiže zidove
kreveta, nalaktivši se na njih. Iz džepa sakoa izvuče štopericu.
–Izvinite što sam ponovo zakasnio, Bernarde – Leon će.
–Ma opušteno – ovaj reče, spustivši krevetni zidić na visinu od
četvrt metra. Zauzevši bolji položaj, Bernard se priseti kad je prvi
put Leon došao i koliko je napredovao dosad. Leon mu je takođe
bio i interesantan subjekat za njegova dalja istraživanja na polju
svesti, podsvesti i uma uopšte.
-U redu, Leone – on će, spustivši svoj bas glas na još dublje ali
nežne note – opusti se. Opusti svaki mišić. Diši duboko. Udahni,
polako. Jedan, dva, tri, četiri, pet, i lagano izdahni…dva, tri, četiri,
pet. Još jednom.
Hajmo opet…
Dr Bernard je tim načinom relaksirao Leonarda, hvatajući već
određeni, ustaljeni ritam. Pažljivo se približio Leonovom desnom
uhu.
-Sada – nastavio je – nalaziš se na jednoj šljunkovitoj plaži. Ležiš
u plićaku, mlaki talasi te zapljuskuju, povlačeći se, pa se vraćaju.
Plima, oseka. Plima…oseka.
Leonove oči već behu čvrsto zatvorene. Zanosni glas psihologa
kao da se stapao sa tim zvukovima talasa koje je opisivao.
-Šljunak je topao i mekan…ne suviše udoban, ali prijatan… –
nastavio je doktor – sve tvoje brige…strahovi…konfuzije i
frustracije…sve se to topi…i sliva…u talase. Ništa te ne opterećuje.
-I…sada, polako toneš…dublje…polako… – Bernard je razvlačio –
i dublje…u mekani šljunak…
Pogledao je na uključenu štopericu.
-Kada budem kucnuo dva puta u drvo… – govorio je – zaspaćeš…i
šljunak…će te progutati.
Na Bernardovu sugestiju, Leonard je potonuo. Čudno je kako je to
izgledalo i u opšte moglo biti, taj prelazak, ta granica između dva
stanja svesti, kroz koju bi jednostavno skliznuo poput uhvaćene
hobotnice kroz uzan procep između dve šipke gelendera
ribolovačkog broda.
Podsvest ga je primila u svoj zagrljaj, dok su čula bila sjedinjena
u jedno biće, jedan fenomen; vidom je i slušao, sluhom je i
gledao, dodir je bio svuda, a opet nigde. Ali nešto kao da ga je
guralo, možda talasi, no ne morski talasi, već kao nekakvi naleti
neartikulisane energije.
Bio je prožet time još neko vreme, a onda su se niotkuda mogli
razabrati, kao iz ambisa, fragmenti zvukova koji su se glatko
spajali, sloj po sloj, u poznat glas.
–Leone, čuješ li me? – Bernard je pitao nežno i pažljivo.
Tad se Leon seti sebe, uobličivši se u svom umu.
-Da – pospano je odgovorio.
-Gde se nalaziš? – doktor je nastavio, ne menjajući intonaciju.
Leonu se vid izbistrio, ali je video samo nekakav splet boja.
-Nigde – reče.
-Šta vidiš? – psiholog je precizirao pitanje.
-Boje.
-Kakve boje, Leone? –Tople, hladne, čudne boje.
-Da li čuješ nešto osim mene? –Ne.
-U redu – Bernard je polako nastavio – izbrojaću do sedam…i kad
izbrojim do sedam, vratićeš se u tvoju prošlost. Jedan, dva, tri,
četiri, pet…šest…sedam.
Leonard je mirno, sa rukama pored tela, ležao pred dr Bernardom,
koji je, još uvek nalakćen na ogradu kreveta, u levoj ruci držao
uključen diktafon, a u desnoj štopericu. Grafitna, prugasta olovka
mu beše zadenuta za uhom. On pogleda u štopericu koja je
otkucala dvadeseti minut.
A.P. je, u svojoj sobi, samo devet metara daleko, napisao na zidu
zelenom voštanom bojicom jednu pesmu koju je sada čitao na
razdaljini od jedne stope od zida. Poema beše na engleskom, i
A.P., zažmurivši na par momenata, otvorio je oči te poče čitati
sebi u bradu:
„It is best to just be silent –
because who cares?
It is best not to think –
because who will understand?
It is best to save the heart –
because who will really love you?
It is best not to desire –
for it is easier that way.
It is best not to be – because it
is better that way;
not to be – to avoid damnation.“
Nakon tihog recitovanja, on oseti to neko zadovoljstvo koje sledi
nakon čitanja dela. Stidljivi osmejak mu zaigra na melanholičnom
licu, no ubrzo nestade.
„Ali, doduše…“, mislio je, stavivši ruke na bokove, „bez obzira na
jednu stranu opšte istine ovde iznete, ovo može otići u
pesimizam.“
Odlučno stavi kreon na zid, planirajući potez dijagonalno dole.
„A svaki pesimizam i nihilizam sami po sebi ne vode nikuda osim
u uništenje. Ovaj svet je ipak lep bez obzira na crne fleke. Lajbnic
je ipak bio u pravu“, zaključi, pa preškraba ceo tekst, obojivši taj
deo zida u zeleno, oblikovavši krug.
Psihijatar je shvatao, kao i sa svakim pacijentom, da tu osobu ima
u rukama, da je pod njegovom kontrolom tako da je mogao sa
Leonardom da radi šta god hoće, te mlake prolećne večeri.
U mogućnosti je bio da mu ubaci sugestiju da je gušter i Leon bi
to za dugo vremena, u svom umu, i bio – degradirana jedinka,
,,gmizavac“ u telu čoveka.
Ili, moguće je i da mu usadi komandu da opljačka državu.
Ali kako bi doktor posle živeo sa tim? Moralnost i moć, kao dva
predmeta uzajamnog proučavanja kroz istoriju, treba da idu ruku
pod ruku; što je veća moć, veća i etička problematika, a tu spada i
odgovornost.
Nakon odbrojavanja, Leonard napravi pauzu, tako da se samo
čulo njegovo sporo disanje.
-Vidim – počeo je u nekom momentu – slike…raznih
ljudi…mnogo …scena.
Bernard primeti da su se mladićevi kapci grčili.
-Da li se na nečemu zaustavlja? – upita on sporim, smekšanim
tonom. Leon nakratko zaćuta.
-Da – mamurno odgovori.
Na zahtev psihologa, Leon je opisivao scene iz svoje prošlosti, ali
one se nisu susrele sa Bernardovim očekivanjima; radilo se o
‘običnim’ scenama jednog takoreći klasičnog detinjstva: mali Leon
kako sklapa LEGO setove, igranje sa porodičnim psom, velike
porcije voćnog sladoleda sa toplim palačinkama sa šlagom, prvi
poljubac sa devojkom iz komšiluka, prva plata kad se zaposlio
kao poštar… Ništa traumatično. Jedino nešto takvo što je Leon
opisao je bila mala prepirka njegovih roditelja oko renoviranja
kuće kad mu je bilo sedam godina.
Doktor se odmače od kreveta.
-A sada – poče, za nijansu glasnije – kad kucnem četiri puta o
drvo…probudićeš se.
On stavi ruku na sto iza sebe, i noktom kažiprsta lupnu o drvo.
Posle četvrtog puta, Leonard je otvorio svoje zelenkaste oči, zatim
zažmuri na par sekundi dok mu se oči naviknu na svetlost.
-Kako si? – Bernard će.
Ovaj se uspravi na krevetu, gledajući ga nekakvim neodređenim
pogledom.
-Uh, pa, možda bolje – zadovoljno reče Leon, krckajući vratom –
koliko je prošlo?
-Pola časa – Bernard će, isključivši snimanje na diktafonu – vidi,
ja mislim, nakon ovih nekoliko sesija, da ti ne vučeš za sobom
nikakve probleme iz života što bi prouzrokovalo tvoje sadašnje
stanje. Na skali neurotičnosti bih te stavio na sedam od deset, ali
moj zaključak je da si po prirodi takav, još si i stidljiv.
-Dobro, stidljivost nije dijagnoza – Leon ga prekide.
-Svakako da nije – nastavi psihijatar – jednostavno si se navukao
na lekove usled generalne anksioznosti i to je to. Nema neke
složenosti tu.
Gledali su se nekoliko sekundi, pa Bernard naglo ustade sa stola.
-U redu – on će – ja bih rekao da si mnogo opušteniji nego ona
verzija tebe od pre tri nedelje.
-I ja bih rekao – beše vedar Leonov odgovor dok je stezao
doktorovu šaku.
Otkačio je jaknu sa čiviluka te je obuče.
-I eto, moj Lave – dodade Bernard, naslonivši se na ram od vrata,
kao nekakav epilog za taj dan – normalno je biti nervozan ili
pomalo napet, sve dok je, dakle, u granicama normale. Samo
psihopate nikad nisu nervozne. No, mislim da si sad okej. Progres
je očigledan.
Leonard htede otići, ali upita da li može dolaziti na kontrolu
jednom ili dvaput mesečno.
-Naravno – složio se Bernard. Ponovo se pozdravivši, vrata su se
zatvorila za sada više nonšalantnim momkom.
Doktor sede za sto, pa zapisa u svoju svesku nekoliko ideja i
planova.
