4. poglavlje
Krajem marta je mladi birokrata skoro veselo obavljao svoj posao,
uz maksimalno strpljenje i ljubaznost prema kolegijumu i
strankama. Imao je više energije, dlanovi su mu se manje znojili i,
što je najvažnije, nije se ničim ‘popravljao’.
Jednog jutra, par sati nakon starta radnog vremena, je pred
njegovim šalterom stala nepoznata mu devojka, tražeći formulare
za popunjavanje radi dobitka potvrde o životu i materijalnom
statusu.
Leonard oseti posle dugo vremena leptiriće u stomaku, i to
poveće, s obzirom da je riđokosa, plavooka seks-bomba u žutom
mantilu stojala sad samo pola metra od njega; četiri milimetra
debelo staklo je bila jedina fizička stvar koja ih je razdvajala.
,,Mora da je Ruskinja ili Ukrajinka”, mislio se, odmeravajući je,
,,da, to su te baltičke crte.”
Dao joj je penkalo. Nakon što je na pultu upisala sve potrebne
podatke u formularu, pružila mu je papir uz sladak, topao osmeh.
Leon oseti nervozu, ali ne onu koja bi ga svojevremeno osvojila u
preterapijskoj-bromazepam eri. Uzvratio je osmeh, te pregleda
dokument. Devojka se zvala Katarina, a puno joj je ime glasilo:
Katarina Nikolajevna Markovski. On joj potvrdi da je sve u redu,
potpisa se i lupi pečat pa ustade da je još jednom odmeri.
Ispod otkopčanog mantila je nosila farmerke-zvonarice i crnu
košulju sa sitnim, žutim tufnama. Povrh svega su tu bile i ‘fatalne’
crne, kožne čizme sa platformama i crvenim pertlama. Katarina
ga je primetila šta radi pa mu pruži ruku preko šalterskog stakla.
Pitala ga je za ime, on je odgovorio sa neiritantnim, pristojnim
samopouzdanjem. Ruskinja mu pokaže na formular pred njim.
-Broj si već dobio – rekla mu je koketno, namignuvši. Leon brže-bolje prepiše broj na neki papirić na stolu pa joj uzvrati namig,
pruživši joj ispisani dokument.
Nakon posla, oko pet popodne, po iskoraku iz opštine, odlučio je
da je zove za oko sat vremena.
„Biće ovo fino veče“, pomisli, zahvalno gledajući u nebo.
Apartman šest stotina sedam se otvori i osvetli kad Leon uđe u
njega, probudivši ga. Izluftirani prostor je nudio dosta svežeg
vazduha za disanje dok se on svlačio, tuširao, ponovo oblačio.
Otvorio je telefon, ukucao broj i okrenuo. Zvučni signal je bio tu.
Jedan otkucaj, dva…
Otvara se veza. Topli, uzbuđeni pozdravi i nasmešena lica,
pitanja, sugestije, odgovori i zaključak sa dogovorom i
pozdravom. Leon zategnu pertle na cipelama, oblačeći
tamnoplavi sako preko crne košulje sa zelenim krugovima.
Apartman je ostavio u mraku.
Korak po korak, stigao je do jednog relativno glasnog, egzotičnog
restorana u kome se mogao čuti skandinavski swing, koji je bio
istovremeno mračan a topao ali svakako prijatan za slušanje.
Enterijer je bio finog džez dizajna sa nenapadnim ljubičastim,
talasnim nijansama na zidovima koji su se razlivali i po plafonu.
Svi stolovi su bili od lakiranog drveta, u raznim geometrijskim
oblicima. Posle žutog mantila na stolici, Leonard spazi Katarinu
za jednim praznim trouglastim stolom, mahnu joj, pa došavši do
nje, sede preko puta devojke.
-Hej – pažljivo reče – lepo izgledaš.
-Hvala ti. Dobro ti je perje, ali ja se nisam presvukla – ona će –
zar nisi primetio?
-Ma jesam – nasmeja se – ali u svakom slučaju lepo izgledaš.
Katarina pocrvene. Pored njih se stvorio kelner.
-Dobro veče – rekao je – sada kada ste i Vi stigli, može li se
naručiti?
Leonard razmisli. – Grčku salatu i hleb – odgovorio je.
-Kalifornijsku salatu sa tunjevinom – poruči Ruskinja – mada,
može i meni malo hleba.
Kelner sve zapisa te predloži i flašu čokoladnog likera.
Oboje se složiše i konobar ode. Ona pogleda u njega.
–Dobar izbor – pohvali ga uz namig – mirođija je zakon od
začina.
-Možemo da podelimo malo hrane kad stigne? – Leon će, sa
nekim provokativnim akcentom. Katarini se dopala ideja. Gledala
je u Leona, razmišljajući o odabiru sledećih reči, a da nije neko
dosadno pitanje.
-Šta misliš o vanzemaljcima? – pitala je po kraćoj pauzi, shvativši
da bi to moglo zvučati neozbiljno ili detinjasto, premda je uspela
da zadrži pokeraški izraz lica, kao da je pitanje ipak bilo veoma
ozbiljna stvar koju je nemoguće ignorisati. Leonard isprva slegnu
ramenima, naslonivši bradu na pesnicu sa šmekerskim pogledom
u stranu, no opet slegnu ramenima.
-Ne mogu ništa tvrditi – zaključi on uz odlučan pogled – ali malo
toga je nemoguće.
Katarina klimnu glavom, nasmešivši se, zadovoljna odgovorom.
Leon je takođe klimao glavom, ali nekako odsutno, no pribravši
se, pogleda u nju na dve sekunde pre nego što je kelnerova ruka sa
flašom likera pokvarila trenutak. Otvorio ju je i sipao gusto,
slatko-gorko piće u dve čaše. Uz mali naklon, on ode. Katarina i
Leon uzeše čaše, nazdraviše te kucnuše staklo o staklo uz kratak
zveket. Liker beše vatren i omamljiv.
-Pa – Leon poče sa uobičajenim ispitivanjem – čime se baviš?
Imaš li neki zanimljiv hobi?
Katarina sakri na momenat pola lica sa čašom u rukama, cimnuvši
obrvama.
–Radim u menjačnici – rekla je ozbiljno i neuštogljeno – otac i ja
smo je otvorili. Verovatno znaš, menjačnica Blitz u Hegelovoj
ulici.
-Da, da, prolazio sam par puta pored – potvrdio je.
-Eto – nastavila je – a hobi mi je fotografija. Koristim isključivo
Sony fotoaparate, volim i pravim teksture, apstraktne i
dokumentarne fotografije. Tako da, i ja radim iza stakla, što se
posla tiče.
-Fino – ležerno odgovori Leon, gutajući liker. Nije pamtio
opušteniji dan u svom životu. Katarina je pratila svaki njegov
pokret.
-Da li i inače piješ ili samo u ovakvim situacijama? – pitala je,
naslonivši lice na pesnice.
-Ovaj drugi slučaj – rekao je, nehitro pogledavši u obojeni plafon
– elem, fotografija, dakle? Lepo. Treba imati oko za to, jer ono je
možda čak i bitnije od same opreme. Neg…–
-Čekaj – upade mu u reč – dozvoli da pogodim. Da nisi možda
plivač ili vaterpolista? Neki sport je u pitanju, zar ne?
Leon se uhvati za kragnu.
–Uh, toplo, toplo. Blizu si. Možemo se igrati asocijacije; već si
pogodila bitan pojam. – Koji?
-Plivanje odnosno vodu. Zanimam se pomorskom biologijom.
Sačekavši da se reči ‘slegnu’, stavio je njenu šaku u svoju što ona
dopusti.
-Tako da možemo da odemo jednom prilikom do dna
Sredozemnog mora pa da napraviš par fotki – reče, spustivši glas.
Držao je zavodljivi pogled. Katarina pocrvene, stegnuvši mu
šaku. –Pristajem – kazala je bez osmeha, učinivši tenziju
vrelijom – samo da nađem neki podoban, vodootporan fotoaparat.
-Sonijev? – on će.
-Naravno – šapnula je uz namig. Pustili su ruke kad je kelner
ponovo pokvario trenutak, donevši večeru.
-Bon apetit – kazao je, ostavio račun u piksli te šmugnu. Njih
dvoje su odmerili svoje porcije. Posle kratke ćutnje, dok su jeli i
uz njeno izvinjenje, Katarina ga pita za porodicu.
-Roditelji mrtvi, ali imam brata u Poljskoj – odgovori Leon – u
Krahovu. Robert se zove. Živi u Poljskoj već deceniju.
-Da li je i on kežual pomorski biolog? – intrigantno će ona.
-Ne, kocka je njegov hobi. Ali ne pije. Inače je agent za
nekretnine.
-Mogu da te zovem Kaća? – dodao je.
Ruskinja odobri.
-Pa, je l’ votka bolja od likera?
-Ma, čokoladni liker je samo koktel od čokoladnog mleka i votke.
Oboje se počeše smejati na Katarininu izjavu. Leon joj je dao
zalogaj svog obeda, a ona njega nahranila svojim. Ubrzo, oboje su
ustali i zajedno platili, ostavivši novac pod tanjirom. Ostavili su i
bakšiš.
-Po političkom opredeljenju sam centrista – izjavila je odjednom
dok su kloparali niz suvu, osenčenu ulicu. Kosa joj je poskakivala
i mantil vijorio, i Leonu beše drago što je spomenula nešto
politički, znajući da se žene mahom ne interesuju za istoriju,
filozofiju i politiku.
-I ja bih za sebe mogao reći – prokomentarisao je.
Ona mu se nasmeši. Sad su već hodali skoro priljubljeni jedno uz
drugo. Katarina ga je još preko telefona informisala da živi
nedaleko od restorana i zaista, za tri minuta su stigli pred bela
vrata od orahovine sa dijagonalnim udubljenjima u njima što im je
davalo urbaniji izgled. Kuća je bila od cigala, uzana i dva sprata
visoka. Katarina je propustila Leona u kratak hodnik osvetljen sa
dve bele neonke na zidovima. Prišli su drugim vratima koja su
vodila u stan Ruskinje. Ona se okrenu ka Leonu, zagrli ga, poljubi
u obraz, te mu se zahvali za večeru i za posvećeno joj vreme.
-Kad se možemo videti ponovo? – Leonovo pitanje je glasilo.
Stezao je ruke oko njenog struka.
-Uskoro, Lave – šapnula mu je – haj’, moram da idem. Ne bih da
se zadržavamo dugo ovde. Imam radoznalu, besposlenu
komšinicu. Laku noć, slatkišu!
Poljubila ga je u drugi obraz kao i on nju, zagrli ga i nestade iza
zatvorenih vrata.
Leon bez žurbe izađe iz kuće, bezbrižno posmatrajući pustu ulicu.
Još uvek je osećao ukus likera i mirođije.
U psihijatrijskoj ustanovi „Sveti Arsenije“ A.P. bi ustao pre svih
ostalih pacijenata. To je uglavnom oko pet ili šest sati izjutra.
Nekada bi proveo celu noć budan, misleći se o nečemu ili crtajući.
Njegova soba je posedovala jedno veliko okno od neprobojnog
stakla kroz koje je imao delimičan uvid u spoljni svet. Kad bi se
skoncentrisao, mogao je čuti neke jače zvukove spolja. Kao na
primer auto doktora Bernarda koji se parkirao pred klinikom.
U isti mah se debela medicinska sestra našla pred vratima sobe.
Aktivirala je interfon. Unutra se začuo njen glas.
-Dobro jutro – oglasila se odglumljenim entuzijazmom – kako
smo danas?
A.P. ju je samo posmatrao kao pokislog psa kome treba
udomljavanje. Sa kolica je podigla poslužavnik sa hranom,
otvorivši vratanca u sredini vrata za tu svrhu i naslonila
poslužavnik na donji deo tog malog rama, čekajući A.P. da uzme
doručak. On polako došeta do nje, zahvali se u zvučnik interfona
pa je uzeo što mu je dato i stavio na sto.
Na drvenoj tacni su bili dinstani pilav sa povrćem i goveđim
mesom, ljubičasta kupus salata, puding od banane, niska čaša
vode i činijica sa dve pilule zajedno sa escajgom. Sve posuđe beše
od plastike. Sestra se nije udaljavala od vrata jer je čekala da ovaj
popije lekove.
-Hajde, hajde – bodrila ga je preko zvučnika – cugni to pa da
idem. Hajde, tako. Sad uzmi čašu.
A.P. smulja obe tablete pod jezik i otpi malo vode, potrudivši se
da izgleda kao da ju je poslušao. Nikad nije pio lekove, već ih
uvek pljuvao u WC šolju u malenom kupatilu sobe.
-Odlično! Prijatno! – ciknu ona uz veštačku radost pa nastavi
dalje. Lampica na interfonu se isključila.
A.P. slisti svoj doručak baš kad se začulo zatvaranje psihijatrovih
vrata kancelarije i koračanje ka sobi.
Interfon se ponovo aktivirao.
-Dobro jutro – Bernard će – jesi li spavao sinoć?
-Jesam – A.P. odgovori – kako ste Vi spavali, doktore?
Bernard se malo začudi pitanju jer to nije ličilo na A.P.
-Nije loše – reče odsečno – kako si danas?
-Ne žalim se. Promenite jastuk.
Bernard ponovo napravi iznenađenu grimasu.
-Zbog? – upita.
-Zato što Vam se vrat uvek naginje na levu stranu za jedno
dvanaest stepeni ali ne više od toga.
Psiholog je znao da je u A.P. u pravu; nedelju dana ga je vrat
boleo od lošeg jastuka. – Odlično zapažaš, dragi Votsone –
šaljivo je kazao – da li bi hteo da se prošetamo danas u dvorištu?
A.P. se približio staklu vrata sasvim blizu, proučavajući
Bernardov izgled. –Zašto da ne? – rekao je preko interfona.
-U redu – doktor izvadi ključeve iz džepa sakoa – vidimo se onda
malo kasnije.
Taman je pošao ka kancelariji kad ga prekinu glas A.P. sa
zvučnika uređaja.
-Doktore, da čovek zna da će pogrešiti, da li bi pogrešio?
Bernard za dve sekunde zastade, pogledavši pacijenta u oči.
Ništa nije odgovorio, već samo produžio kroz hodnik, čineći mu
se da je pitanje donekle neumesno, glupo ili više retoričko.
Zalupivši vrata za sobom, Bernard primeti da telefon zvoni.
Pribravši se od držećih utisaka svog poslednjeg verbalnog
opštenja, pritisnu dva dugmeta na telefonu.
-Da? – javio se. Glas mu je zvučao grublje nego što bi želeo.
-Izvinite, da li je to bolnica „Sveti Arsenije“? – reče mladi,
nervozni ženski glas sa linije – i da li je ovo hipnoterapeut
Bernard?
-Jeste i jeste. Kako mogu da Vam pomognem?
-Doktore, hoću da zakažem termin kod Vas, ako može.
-Naravski.
Dohvatio je limenu olovku i pripremio zglobove na papiru. Već je
pretpostavio da su panični napadi u pitanju.
-Da li odgovara danas posle tri? – pitala je.
-Da, samo mi recite ime.
-Katarina Nikolajevna Markovski.
