5. poglavlje
Početak aprila
Tokom noći je Leon umeo dugo razmišljati o svom životu pre
nego što bi zaspao. I o brojevima; jednostavno je voleo brojeve.
Možda je čak i gajio opsesiju prema njima. Izraz ,,strast“, što se
tiče brojeva, mu nije davao neku zvučnost, tako da nije to tako
mogao gledati, ali mu to ne bi ni predstavljalo neki problem čak i
da se ispostavi da je toliko opsednut brojevima.
Uvek je bio matematički fanatik, iako svestan da matematika ne
može, niti bilo šta drugo, da konačno obgrli svu stvarnost na svim
njenim nivoima. Ipak, voleo ju je jer se mnogo toga može izraziti
brojevima koji postaju zabavni.
Takođe je mislio o svojoj ruskoj simpatiji od koje nije ništa čuo
već četiri dana. Premišljao se da je pozove ali se bojao da bi to
Katarini izgledalo očajno ili navalentno. No bez obzira, nije više
mogao čekati.
Kad je uveče pala kiša, probio je led, pozvavši je telefonom. U
tim trenucima odjeka telefonijskog međuprostora, je posle svakog
impulsa razmatrao šta je najbolje reći. Pretpostavljao je da je ovo
ono što je Katarina i htela od njega: da ga izmami na čistinu kao
nekog psa iz kućice, čisto da donese još neke dodatne zaključke o
njemu. No, i da je ona igrala neku žensku psihološku igru sa
njim, što obično i biva na tom polju zavođenja, ne bi mu smetalo.
Posle petnaest sekundi, koliko je izbrojao, javila se mlada, zgodna
Ruskinja, zvučeći obradovano što je se setio, rekavši mu da je
pomislila da je zaboravio na nju.
-Ah, pa valjda ti je dosad jasno da ja ne ispuštam glavnu premiju
iz ruku tako lako, da se izrazimo na taj način – saopštio je.
Njen elektronski kikot nije odavao nikakvu do kraja izraženu
emociju ali nije ni dopustio da ga to izbaci iz takta. Pitao je da se
večeras ponovo vide, ako joj se dopadaju šetnje po kiši. Katarina
je prihvatila tu ponudu sa ponovnim uzbuđenjem u glasu.
Dogovorili su mesto i vreme sastanka.
Leon je pripremio crni kišobran čija je metalno-staklena drška
svetlela plavičastom, neonskom svetlošću u prolećnoj, mlakoj
noći. Dok je odmerenim korakom grabio ka ugovorenoj lokaciji,
shvatio je da njegova devojka zvuči dosta opuštenije nego ranije,
barem preko slušalice.
Kako je izračunao, šanse za povoljnu noć su bile zaokruženih
šezdeset šest posto.
21:00
Šljapkanje po barama je odjekivalo mokrim ulicama. Leon i
Katarina su išli ruku pod ruku ka njenoj zgradi, štiteći se od kiše
crnim, svetlećim kišobranom. Katarina inače, kako je Leon
saznao, nije ni koristila kišobrane. Štaviše, imala je fobiju od njih.
-„Ambrelofobija“ – ponovio je Leon, zgazivši u jednu baru – hm.
Koliko samo naziva ima za strah. Kako si prevazišla to?
Katarina preskoči drugu baru, lupivši kaldrmu žutom čizmom.
-Išla sam kod psihologa, ispovedila se, vežbala… – rekla je –
iskrena ispovest rešava pola posla.
-Kakve vežbe? – on će.
-Psiholog mi je dao kišobran i rekao mi da ga držim u ruci, da ga
zatvaram i otvaram, bukvalno da se igram sa njim.
Preskočila je i treću baru, kad su ušetali u aveniju 1989, pa su iz
nje nastavili u Treću ulicu.
-I tako je to nestalo posle nekoliko dana toga, zar ne? – pitao je.
-Da – odgovori ona – posle dvanaest godina, to jest pre par dana,
sam išla kod hipnoterapeuta da otkrijem razlog što sam uopšte i
imala tako nešto smešno poput straha od kišobrana, iako sam
pluviofil.1
Leon tad ne dade mnogo misli oko toga što je rekla u vezi
hipnoterapije. Štaviše, još uvek joj nije hteo reći da je i on bio
žrtva malene psihoze.
Stegao je njenu ruku.
-Ne brini, ima i smešnijih stvari – tešio ju je. Katarina ga je toplo
pogledala. Stajali su preko puta njene zgrade.
-Na primer? – reče mu.
-Na primer, strah od pokretnih stepenica, klaustrofobija, strah od
ptica… – nabrajao je.
-Klaustrofobija može biti ozbiljna stvar – Katarina će – i strah od
visine isto.
-Takođe postoji strah od golih žena i velikih penisa – Leon je
rekao koketno, gledajući je sa strane uz osmeh koji bi svako
opisao kao „nevaljao“. Devojka mu se približi.
-Sad se već šegačite, mladi čoveče – reče poluglasno Katarina – i
to na javnom mestu. Moraću da Vas privedem zbog toga.
Ruskinja izvadi lisice iz džepa sakoa ispod kišnog mantila.
-Oho! – Leon iznenađeno izusti – Molim Vas!
Katarina ga okrenu, podiže mu ruke na leđa pa stavi lisice na
njegove zglobove. Pridržala je kišobran, gurnuvši ga kroz ulaz
zgrade. Kiša je tad već skroz stala, kapavši samo u ostacima sa
oluka i krovova.
A.P. je odmarao u svojoj ćeliji. Ležeći na krevetu, razmišljao je o
svom lekaru Bernardu kad se začuo njegov glas preko interfona.
-Jesi li budan? – Bernard upita.
A.P. polako ustade iz kreveta. Prišao je vratima, motreći na
doktora kroz staklo. Psihijatar nije odvajao pogled od njega.
-Budan sam, kao što vidiš – odgovorio je, držeći ruke u
džepovima – jesi li hteo da mi nešto saopštiš?
Bernard iznenada otključa vrata pritiskom dugmeta na interfonu.
-Moram malo da uđem – kazao je – čisto da pregledam sobu.
-Samo napred – A.P. će.
Bernard je proučavao zidove, plafon, pod. Murali koje je A.P.
naslikao na zidovima su stajale tu gde jesu, nepromenjene i u svoj
svojoj krasoti.
Njegov krevet beše namešten i zategnut, kupatilo uredno i čisto,
kao i cela soba.
-Svaka čast – pohvalio je – napredovao si.
-Hvala – reče A.P. po dugoj pauzi – ali sad vidim da si se
predomislio u vezi svoje namere. Idite, doktore. Moram leći. San
je eliksir života.
Bernard klimnu glavom, zureći u A.P.
-U pravu si – potvrdi – idem. Vidimo se sutra. Laku noć.
Psihijatar je izašao, zatvorivši vrata bele prostorije, koja se smesta
zaključaše tren pre nego što se svetlo povuklo.
Sledećeg jutra, kad mu je radni dan tek počeo, je Bernard svratio
do A.P. kako bi porazgovarali. Virnuvši prvo kroz prozorčić
vrata sobe, ugledao je A.P. kako sedi na krevetu, čitajući
Industrial Society and Its Future2
. Uključio je interfon, pozvao
svog pacijenta da izađe i čekao. Za tri-četiri minuta, čim je
završio doručak, A.P. je stupio pred psihologa sa pozdravom i
pokeraškim izrazom lica.
Izašavši u dvorište, Bernard i A.P. su bez žurbe šetali jedan pored
drugog. U nekom trenutku je A.P. zatražio kratkotrajno odsustvo
iz bolnice „zato što rutina, koliko god bila potrebna, može da
otupi čoveka“, i „da mora da nađe zlatnu sredinu između dokolice
i ustaljenosti.“
To je bila još jedna stvar koja je Bernardu dala do znanja da je
A.P. ipak jedan uravnotežen lik koji najverovatnije nije više ni
pripadao ovoj ustanovi. Što se doktora ticalo, on bi ga otpustio do
daljnjeg, samo da prođe nekoliko testova pred njim i vlasnikom
klinike.
Bernard je bio ohrabren da se otvori svom pacijentu, ako ga je
mogao tako nazvati. Bio je spreman da mu ispriča o svim svojim
eksperimentima koje je dosad počinio nad ljudima. A.P. je rekao
da će pažljivo saslušati i da će to biti „profesionalna tajna“
između njih dvojice.
Psihijatar je predložio da sednu na jednu od dvorišnih klupa, što
su i učinili.
Bernard je odugovlačio, predomišljajući se, nesiguran da li je to
ipak dobra ideja; A.P. je samo strpljivo sedeo sa laktovima na
kolenima, spreman da sasluša sve što bi mu ovaj ispričao. Čak je i
hrabrio Bernarda time da ispovesti, iskazi i obaveštenja
predstavljaju strukturu svake komunikacije. Dalje je objasnio da
su ispovesti uvek istinite, da se dele na religiozne odnosno
sakralne, psihoterapeutske i socijalne; iskazi mogu biti istiniti,
poluistiniti ili lažni, a u njih spadaju ideje, stavovi, predlozi,
zaključci, pitanja, dok su obaveštenja takođe moguće istinita,
lažna ili poluistinita, formalna ili lična.
Doktor uzdahnu, reče da je svestan toga, uzdahnu ponovo pa,
namestivši se u udobniji položaj, poče pričati.
-Od početka svoje karijere sam bio zainteresovan za oglede nad
svešću i umom. Jednog dana, kad sam imao dvadeset pet, mi je u
kancelariju došla jedna devojka, gotičarka, koja je patila od
depresije. Što se njih tiče, to nije ništa iznenađujuće. Kad smo
posle malo razgovora došli do toga da želi hipnoterapiju, video
sam priliku da sprovedem svoja istraživanja.
-Kakve? – A.P. će, pročistivši grlo.
-Saslušaj – reče Bernard – pristao sam na njen predlog. Ta
gotičarka je bila izuzetno nemoralna odnosno nenormalna osoba.
Osim što je pušila k’o Turčin, konzumirala alkohol i brojne
narkotike, bila je veoma promiskuitetna i sa ženama i
muškarcima, bavila se krađom kad god je bila u situaciji, bila
terećena za dve provale, šverc duvana i oružja i pokušaj ubistva.
Ukratko, jedna užasna osoba, moram reći. Naravno, nije mi bio
prvi put da se susrećem sa takvima. U svom radnom dnevniku
sam nju i slične kategorisao pod nazivom homo animalis.
A.P. je gledao u zemlju, pa sa kontrolisanim nestrpljenjem
pogleda u doktora. Bernard to primeti, uzdahnuvši.
-I – nastavio je – pod tim podrazumevam svaku neduhovnu osobu
bez ikakvog moralnog standarda ili principa, sa malo ili bez vrlina
i niskog intelektualnog kapaciteta, koja samo brine o principu ,,u
se, na se i poda se”. Moram reći, niko religiozan mi nije došao na
lečenje ili savetovanje.
-Šta je dalje bilo?
-Dalje – produži psihijatar sa pričom – beše slično kao i inače sa
ostalim pacijentima. Legla je, mada ponekad odluče da sede,
opustila se te počeh sa seansom.
Prvo što mi je bilo potrebno da ustanovim regresivnom hipnozom,
u vezi sa ogledom, je da li ima sećanja svojih predaka.
-Objasni malo – A.P. ga prekide.
-Možda si već negde čuo da u nekim regresivnim
hipnoterapijama, gde terapeut upućuje pacijenta da ide toliko
daleko, do svog rođenja pa onda još dalje, i neki učesnici govore
nešto neobično o tom periodu pre rođenja i začeća, nešto tipa “evo
me u bunkeru” ili “jašem konja u nemačkoj šumi, sa ogrtačem na
leđima i bajonetom u ruci”. O čemu se tu radi? To sve što
hipnotisana strana govori u tim najdubljim transevima, kad idu u
doba pre svog rođenja, je relativno neredak fenomen, a u pitanju
su sećanja predaka tih ljudi. Može biti jedno, dva ili pet kolena
unazad. DNK lanac nosi u sebi ogroman broj hromozoma sa
raznim genima, i skoro je neverovatno da se i sećanja prenose na
potomstvo.
-Sve je to skup kompleksnih informacija – A.P. je dodao, držeći
glavu na sklopljenim šakama – čudnovato, zaista. Mada, tu pojavu
neki uzimaju kao tobože dokaz reinkarnacije.
-Jeste – Bernard se promeškolji na klupi – no, cilj mojih
eksperimenata je da hipnozom od jednog homo animalisa
napravim homo sapiensa. Da proširim tom pojedincu svest, da ga
učinim vrlinskim bez i jedne mane, i tako rekreiram, ili da kažem,
reprogramiram jednog po jednog i stvorim nedegenerično, sveto i
savršeno društvo.
Bernard tu napravi pauzu, čisto da A.P. upije sve dotad rečeno.
Činilo bi se nekom trećem licu da je prošlo par minuta neutralne
tišine i ćutnje, dok je psihologu izgledalo kao jedan oduženi,
usporeni čas.
Napokon, A.P. se oglasi.
-Lepa, filantropska zamisao – pohvalio je – možda je nesreća što
nisam sa tobom imao sesije, već sa onim dosadnim, uštogljenim
doktorom Čenom.
-A možda je i na sreću, dragi moj – Bernard odgovori – još nisi
čuo ostatak ovog slučaja. Sa tom gotičarkom sam imao već
razrađen metod koji sam primenjivao sa svim sledećim
pacijentima. Donekle je slično kao program od CIA, onaj MK
Ultra.
-Znam za to – rekao je A.P.
-Samo je razlika što je moj metod opozit američkom – nastavio je
Bernard – ja koristim pozitivne afirmacije i sugestije kad je
pacijent u alfa i teta režimu svesti, dekonstrukciju zabluda
pitanjima u beta režimu i zatim ga dovodim u delta režim svesti,
kad su moždani talasi na frekvenciji od oko četiri herca.
-U tom režimu, koji se zove i nesvesno stanje svesti, čovek
pristupa tom kolektivnom umu – izjavio je A.P.
– i tad čovek postaje božansko biće u potpunosti, tu se intuicija
najviše jača kad se stopiš sa kosmosom.
-Odlično! – oduševio se Bernard – tako je. O mističnom delta
režimu uma se može mnogo eseja napisati.
-Sad shvatam malo bolje o svemu ovome, doktore – reče A.P. –
hvala ti.
Bernard se nasmeši.
-Nije uspelo sa njom, i to je bio moj prvi veliki promašaj –
govorio je – uspeh je povratiti u neku ravnotežu, ali devojka je
posle par meseci izvršila samoubistvo. Bio sam slomljen i
zbunjen, jer posle terapije je ipak bila druga osoba. Ne baš krug
od stoosamdeset stepeni ali svakako mnogo bolje.
-Uzoholio si se – A.P. stavi ruke iza glave.
Psihijatar zaćuta, nesiguran kako to shvatiti.
-Znaš, možda se može objasniti to sa nekom analogijom – A.P. je
nastavio – znaš već, što više kamen poleti u vis, to će jače udariti
o tlo.
-Možda je bilo tako – složi se Bernard – to se desilo pre trideset
godina. Pao sam u kratku depresivnu epizodu i prestao sa
ogledima al’ sam se ubrzo pridigao kad mi je došao, posle godinu
dana, jedan stariji čovek koji je bio depresivan zbog starosti,
ciničan i grub. Posle razgovora i analize, zatražio je hipnoterapiju,
na njemu sam primenio svoj metod i kroz četiri intenzivna sata od
njega načinio harizmatičnog, vedrog i dostojanstvenog stoika koji
se oženio posle dva meseca sa svojom vršnjakinjom.
-I to ti je povratilo samopouzdanje i veru u svoj plemeniti,
nadčovečanski projekat – konstatovao je A.P., gledajući u gustu
krošnju drveta nad sobom.
-Upravo – kaza ovaj – taj gospodin je ostao stabilan i o njemu
sam posle saznao najpozitivnije stvari. Na primer, preminuo je sa
osmehom na licu.
-Pretpostavljam da primenjuješ svoju revolucionarnu hipnozu
ličnosti na volonterima – rekao je A.P. – mislim na one koji u
početku i žele hipnoseansu.
-Da, tako je – potvrdi doktor, zatežući kragnu prstom – nikoga ne
primoravam ni na šta. Od tada su mi svi pokušaji uspešni.
Bernard pogleda na sat pa u bezizražajnu facu A.P.
-Trebalo bi da krenemo nazad – reče.
Obojica su ustali istovremeno. A.P. je gledao oko sebe. Doktor
popravi kravatu pa pođoše putem ka ulazu bolnice.
-Hoće li biti još nekih eksperimenata, doktore? – A.P. će
opušteno, muljajući šake u džepovima.
-I meni je bilo drago na ovako provedenom vremenu sa tobom –
odgovori – ja neću stati sa svojom malom misijom. Ima tu još
dosta posla.
Sutradan ujutru, dr Bernard je posmatrao kroz okno prostorije
pored sobe od A.P.
U njoj se nalazio krevet u kom je ležao pacijent,
četrdesetogodišnji Italijan po imenu Verde. Patio je od sociopatije
i parafrenije, i umeo biti opasan u određenim situacijama.
Verde sad beše budan, a krevet pozicioniran tako da je gledao na
vrata. Njegov i Bernardov pogled se sretnuše, trajavši nekoliko
trenutaka sve dok terapeut ne aktivira intefon.
-Buongiorno – pozdravio ga je – kako je?
Verde je ćutao neko vreme, ne dajući neke znakove da ga je čuo,
zatim okrenu glavu prema levom zidu.
-Nije loše, šefe – odgovori suvo i nezainteresovano – kako je kod
tebe? Jesi došao da me pozoveš na terapiju?
Bernard proguta knedlu.
-Jesam, da – ozbiljno reče – moramo. Prošli put si mi rekao da ti
je potrebna samo jedna mala pauza od lečenja, kako bi mogao
‘povratiti dah’. Dao sam ti tri dana. Sad je vreme za nastavak.
Verde zgrabi pokrivač, zbacivši ga sa sebe, i stade pred vrata.
-Čudno je, doktore, kako jedna psihijatrijska bolnica ne stavlja
blindirana stakla na vrata soba pacijenata nego obično providno
staklo – primetio je Italijan – zar nije podobnije da bolesnik ne
zna da li je neko pred vratima i da je posmatran, nego ovako?
Ovako sve ovo podseća na neki morbidni zoološki vrt.
-Osim ako… – poče Bernard – možda ne postoje skrivene kamere
unutar soba, hm?
Verde podiže obrvu.
-Je l’ to istina? – pita.
-Ne znam, Verde. Nisam ovlašćen davati takve informacije.
-Vi nas zajebavate, doktore! – brecnu se Italijan – Mene
zajebavaš!
-Vidiš da bi ti koristilo malo tretmana – kazao je psiholog – haj’,
ne ljuti se. Smiri se i izađi ovamo.
-Neka, Berni, ne bih ja, jer… – Verdeov pogled se izmeni; počeo
je uspaničeno šarati očima po sobi. Bernard uzdahnu, znajući šta
se dešava.
-B-B-Be-Bernarde! – pacijent podiže glas – Vratili su se! Svuda
su! Bernarde! Odneće me!
Psihijatar je isključio interfon, otišavši do kancelarije da pozove
pomoć; pritisnuo je na zidu iza vrata dugme i za manje od
dvadeset sekundi su se u hodniku pojavili snažni momci u belim,
kratkim mantilima. Čuvši vrisku u sobi, jurnuli su tamo, otključali
vrata i uleteli unutra. Jedan od njih je uspeo savladati užasnutog
Verdea i držao ga na krevetu kako bi mu drugi ubrizgao injekciju
za smirenje. Pacijent se umirio; ‘braća u belom’ su ga, kako ih je
Bernard zvao, po doktorovom naređenju, odneli u njegovu
kancelariju. Nakon što su ošamućenog pacijenta smestili na ležaj,
vezali ga i napustili kancelariju, stali su u hodniku zbog koje reči
sa doktorom.
-Hvala vam, momci – opušteno reče psiholog – dobar posao.
-Nema potrebe za tim, doktore – staloženo reče jedan od njih, ne
odvajajući pogled – ovo je naša obaveza. Služimo čovečanstvu na
mikronivou.
-Tako je, Erste – Bernard će zadovoljno, potapšavši momka po
obrazu – a šta misliš ti, Cvajte?
-Mislim da Ste Vi i moj brat u pravu – izjasnio se Cvajt – Vi Ste
tako dobri i velikodušni. Radite sve što je u Vašoj moći.
Bernard se zadovoljno osmehnu.
-Laskate mi obojica – govorio je dok su oni odmahivali glavama,
podjednako se smešeći – ali hvala vam, svakako. Vi ćete mi
pomoći u svemu, zar ne?
‘Braća u belom’ su istovremeno klimnuli glavom.
Erste je potom digao ruku.
-Kaži – psihijatar će.
-Izvinjavam se, ali šta se dešava sa ovim čovekom? – pitao je
učtivo – Kako napreduje? Ili možda nazaduje?
-U pitanju su oboljenja koja su u suštini sumanuti poremećaji
mišljenja – poče on – naš Verde je sociopata i parafreničar.
-A halucinacije? – upita Cvajt.
-U pitanju su audio-vizuelne halucinacije o nekakvim bićima,
najverovatnije vanzemaljskim ili multidimenzionalnim, i on tvrdi
da ga progone, pritom mu obećavajući razne stvari – Bernard
nabora obrve – ali izlečiću ga, ne brinite.
-Hoće li on onda biti čist i svetao kao mi? – Erste će oduševljeno.
Doktor je imao dirnut izraz lica.
-Naravno – kaže – a možda će biti i svetac.
