6. poglavlje
Sweet Solitude od Vangelisa je odzvanjao Katarininom
rezidencijom. Leona su ruke još uvek bolele od lisica; odmeravao
je žuljeve na zglobovima dok je ležao obučen u postelji.
Katarina se vratila u sobu sa bokalom vode i dve čaše na drvenoj
tacni.
-Hvala ti – poluglasno reče, prihvativši čašu. Ona sede pored
njega, ispijajući. Bila je u bademantilu.
Leon poče još jednom razgledati enterijer garsonjere, iako nije
bilo mnogo toga za videti: crni zidovi bez slika, ogledalo u
predsoblju, u uglovima po jedna plava, prazna vaza u grčkom
stilu, u dnevnoj sobi tri otvorene police sa dvadesetak knjiga. Na
jednoj je čučala malena matrjoška.
3 Luster je bio zamenjen
širokom plafonjerom,a plafon obojen u snežno belo, tako da je
Leonu delovalo kao da je mnogo bliže zbog toga što bela boja
odbija svetlost. To je spomenuo devojci.
-Crno stvara iluziju da je stan veći – rekla je, spustivši čaši na sto
pored – ovaj stančić ima samo dvadeset pet kvadrata.
-Koliko plaćaš kiriju? – pitao je, uspravivši se.
-Petsto evra – Ruskinja će, sipavši sebi još malo vode.
-Petsto i dvadeset pet– Leon će sebi u bradu, smeškajući se – kako
se cifre lepo usaglasiše, a i fino zvuči.
-Pet je najbanalniji broj na svetu – kazala je, proteglivši se. Ležali
su u ćutnji dok ih je muzika pokrivala; saksofon je šlagirao notu
za notom, kad Katarina ustade, opijeno odšetavši ka prozoru.
Stala je i gledala praskozorno nebo. Izgledala je kao da meditira,
zatvorivši oči u trenutku kad se numera završila.
-Prelepo – prošaputa, naslonjena na zid. Njena riđa kosa imaše
plameni odsjaj od sunčevih zraka koji su našli put do prozora.
Okrenuvši se, stade gledati svog momka.
-Nisi se trebao obući – kaza. On joj namignu, prenevši pogled na
police.
-Privlačni naslovi – prokomentarisao je – imao sam neki utisak da
imaš više knjiga.
-To jeste tačno, al’ većina mi je ostala u Rusiji. Nego…
Odmakla se od prozora i, skinuvši kućnu haljinu, poče tražiti
garderobu po plakaru. Leon je ustao iz kreveta i stao pored nje,
zagrlivši je.
-Nego? – ponovio je. Izvukavši jednu haljinu i bluzu, okrenula se
ka njemu. –Da li bi hteo sa mnom u Rusiju? – pitala je ponizno
i smireno, kao da već podrazumeva velike šanse za odričan
odgovor.
Pogled je trajao par sekundi.
-Pa… – počeo je, očiju uprtih u njen nos – zavisi kad. Da li imaš
već neki plan?
-Pa… – imitirala ga je – možda i imam.
-Zar ?
-Da, da, da, da! – razdragano je rekla.
Mladić zakorači unazad, uze bokal sa vodom i pljusnu joj u lice.
Katarina prvo ništa ne reče, zatim se oboje počeše smejati.
-Već sam oprala kosu – ona će – ali nema veze.
Usledio je poljubac.
Kasnije, pozdravivši se sa devojkom, Leon je stajao u hodniku
dva koraka odmaknut od vrata. Dugačke neonke su osvetljavale
prolaz.
Bezrazložno pogledavši gore-desno, spazio je siluetu osobe
naslonjene na gelender drugog reda stepenica. Osoba iz senke,
iako je shvatila da je primećena, je ostala u njoj. Leon je naprezao
oči u pokušaju da joj vidi facu, ali uzalud; jedino je uspeo
razaznati da je žena u pitanju i pretpostavljao je da je to onaj
špijun od komšinice što ju je Katarina spomenula.
-Izvinjavam se – govorio je, gurnuvši ruke u džepove – je l’ Vam
treba nešto? Ili sam mnogo zanimljiv?
Ova pročisti grlo. – Dobićeš neočekivani poziv danas –
odgovorila je hrapavim, nekada verovatno prijatnim glasom. Leon
je iznenađeno posmatrao misterioznu siluetu kako se penje uz
stepenice sve dok mu ne izađe iz vidokruga.
-Čekaj! – grmeo je hodnik – Šta to znači? Da nisi možda delfska
proročica?
Jedini odgovor su bila tri preostala koraka i zatvaranje vrata,
zvuk koji je odjeknuo duže nego što bi trebalo.
Leon izađe iz zgrade, uzdahnu i pogleda Katarinin zatvoren
prozor.
Stigavši kući, Leon požuri da se spremi za posao; i otišao bi, da
ga kalendar pored ulaznih vrata nije podsetio da je tog dana bila
nedelja.
On spusti torbu na stolicu ispod. Opustivši se, posetio je kuhinju u potrazi za nečim hladnim; iz frižidera je izvadio dečiji šampanjac i sipao u čašu. U dnevnoj sobi, gde njegov laptop beše postavljen, je Leon najviše vremena provodio. Otvoreni laptop, sedeći preko puta kauča na pisaćem stolu, mu je odvlačio pažnju. Seo je, aktivirao ga i gledao ekran kako se budi. Taskbar mu je
pokazivao da mu je stigao nov imejl; kliknuo je. Dok je kompjuter
učitavao poruku, Leon se nadao da je od Katarine. Čim mu se
pokazala i kad je pročitao ime pošaljioca poruke, umalo se nije
zagrcnuo šampanjcem. Odmah se setio one žene, tog glasnika iz
mraka, koji je izgleda odnosno zaista bila u pravu.
Robert Laveli, Leonov brat, mu je napisao kratko pismo na
poljskom:
Dragi Leone,
kako je u Nemačkoj? Radiš li još uvek u opštini?
Hast du eine Freundin?4
Pišem ti, uveravajući te da sam zdravo i finansijski stabilno.
Zaposlio sam se kao kuvar u Varšavi, gde sam sad trenutno.
Kuvanje je mnogo zanimljivije od glupih nekretnina. Još uvek
igram rulet i poker, ali rekreativno; gledam na to kao sport. Ne
gubim mnogo, ponekad pobeđujem.
A ti? Was über dein Sunden? Trinkst du noch?5
Javi mi se. Slobodno. A i voleo bih da se vidimo.
Pozdrav!
Robert
(4
„Imaš li devojku?“
5
„Šta sa tvojim gresima? Piješ li?“)
Leon je znao poljski, ali beše neodlučan da li napisati odgovor ili
obrisati poruku. Istina, hteo mu se pohvaliti da je kao ličnost
napredovao. Takođe je i hteo da se vidi sa njim; ipak mu je mlađi
brat, iako nikad nisu bili nešto previše bliski. Kliknuo je na reply i
počeo tipkati po tastaturi. Po završetku, pročitao je svoje pisanije
na nemačkom:
Dragi Roberte,
voleo bih te videti, samo da se dogovorimo kad.
Moja devojka Katarina i ja se još uvek dogovaramo oko posete
Rusiji.
Drago mi je da si dobro, i nadam se da ćeš prestati sa kockom u
potpunosti.
Što se mene tiče, ja sam, priznajem, išao na seanse kod jednog
izvrsnog kliničkog psihologa i sad sam mnogo bolje. Više ne
pijem toliko, nisam anksiozan niti imam bilo kakvu neurozu.
Hvala ti što si se javio. Nadam se da ćemo se uskoro sresti.
Pozdrav.
Leonard
Klikom na ‚pošalji‘, poruka je odletela. Njegova čaša se
ispraznila, lupivši o sto.
Bez obzira što se osećao stabilnim, spokojnim i imao dovoljno
samokontrole i samopouzdanja, Leon poželi da ponovo navrati do
doktora Bernarda na proveru stanja.
Narednog jutra, kad je došlo vreme za rad, Leon je jednostavno
podigao sa stolice juče pripremljenu torbu i izašao iz kuće.
Naručio je taksi i krenuo u radni dan.
U opštini je, kao i svakog ponedeljka, već u prvih sat vremena
bila gužva. No, Leon se nije nervirao zbog toga niti ga je bilo šta
brinulo sem mogućeg susreta sa svojim mlađim bratom.
„A možda…“, razmišljao je, „možda ima nečeg dubljeg u svemu
ovome.“
Tu je prelomio, misleći se da je dobro vreme za sesiju sa
psihijatrom. Kako trenutno nije bilo nikoga pred šalterom,
odvažno je digao slušalicu, brzo ukucao broj i čekao. Par
trenutaka čekanja kasnije i iz gornjeg dela slušalice se čuo poznat
glas. – Halo?
-Gospodine Bernarde – reče.
-Pozdrav, Leone. Kako si?
-Dobro sam – uvijao je žicu oko prsta – možemo li se videti danas
u ono naše vreme? Molim Vas?
-Hoćeš doći na kontrolu? – smireno će ovaj – Nema problema.
Biću tu. –U redu. Hvala Vam. –Nema na čemu. –Vidimo se,
doktore.
Leon spusti slušalicu u ležište.
Bernard je piljio u telefon još nekoliko trenutaka, zatim se
okrenuo nadesno, pogledavši čoveka kog je domalopre
intervjuisao pre nego što ga je Leon prekinuo. –Izvinjavam se –
rekao je, namestivši stolicu – hajde, ako Vam nije problem, od
početka.
Sredovečni tip, ćelav, obrijan, u košulji i farmerkama se
predstavio, iskazao svoj problem kako nema prijatelje, da mokri u
krevet i kako mu se više ne diže, ali prelomna tačka je, dakle,
njegova usamljenost koja ga sve više steže.
-Dakle, ne želite hipnozu ? – upita.
-Ne – reče pacijent – bar zasad. Biće mi lakše ako bismo mogli da
razgovaramo. Ono, klasična psihoanaliza.
-Šta Ste Vi po struci?
-Ja sam elektrotehnički inženjer – odgovori čovek sa nekom
setom u glasu.
-Zaista? – iznenađeno će Bernard.
-Da – reče čovek zbunjeno – zvučite srećno zbog toga. Jeste li?
Psihijatar mu pokaza rukom da pričeka momenat. Okrenuo se ka
stolu i pošao rukom ka fioci iz koje je izvadio jedan papir sa
nacrtom.
-Mislio sam da nikada više ovaj nacrt neće videti svetlo dana –
uzbuđeno će sebi u bradu – ali sad je prilika koja se ne sme
prokockati.
Vratio je pogled na inženjera; ovaj ga je začuđeno posmatrao.
–Ah, jesam li nešto pogrešno rekao? – on će – ako sad nije
pogodno, mogu doći sut…-
-Ah, ne, ne – prekinuo ga je – odlično što si došao baš danas! Eh,
šta ti je kosmički sinhronicitet!
-O čemu se radi, gospodine Bernard?
-O tebi, o meni – obrusio je, ustavši – o svima nama na ovoj
planeti.
-Ne razumem.
-Razumećeš – odvrati doktor, pritisnuvši dugme iza vrata. Za pola
minuta, dok ga je pacijent zbunjeno posmatrao, su ušli u
prostoriju Erst i Cvajt, i na Bernardov znak, braća u belom su
uhvatili inženjera, vezavši ga dugačkim kaiševima za krevet.
Pacijent je pružao otpor, pa je Erst hteo da ga ‘popravi’ uvek
spremnom injekcijom, ali doktor odvrati rukom, poručivši im da
neće biti potrebe; pacijent će se sam izmoriti.
-Š-šta ovo treba da znači?! – uspaničeno će ovaj – Mislio sam da
ćete mi pomoći!
-I hoćemo – staloženo će Bernard – mogu učiniti da zauvek budeš
zdrav.
A.P. je boravio u svojoj sobi, čekajući da mu doktor Bernard
potvrdi odsustvo, kako bi mogao krenuti. Pomisao na spoljni svet
ga je učinila pomalo nervoznim, kao da je imao tremu pred
nastup. Javni nastup; jer to je ono što ljudi rade napolju – svi
javno nastupaju svojim hodom, govorom, opštenjem, a i samim
izgledom, poput neke pozornice, dok je svako i deo publike i
akter.
A.P. i njegov ranac su sedeli na krevetu, spremni za polazak čim
se vrata otvore. Bacio je pogled na sat: devet časova i dva minuta.
Dan beše sunčan i mlak. Odlučio je da se strpi još malo.
U nekom momentu, učinilo mu se da je čuo nečiji urlik koji je
verovatno dopirao iz hodnika. Pala mu je na pamet doktorova
kancelarija. Ali, nije mu bilo jasno zašto bi vrištao? Da nije u
nevolji?
„Ne“, mislio je, „staložen lik poput Bernarda ne bi dopustio sebi
tako nešto.“
Čekao je, ne mičući se. Deset sekundi je prošlo, dvadeset…Ništa.
To je bilo to. Vrata sobe A.P. jesu bila debela, ali ovo definitivno
nije bila neka audio fatamorgana. Približio im se i pogledao kroz
prozorčić. Ono što je video mu nije davalo neki uvid u situaciju;
prazan hodnik i otvorena vrata kancelarije dotičnog psihologa.
A.P. je uključio interfon te stade osluškivati. Zvučnik interfona je
samo blago šuštao, s obzirom da mikrofon nije registrovao
nikakav zvuk.
Odjednom, iz Bernardove kancelarije su iskoračila dvojica
medicinskih radnika u potpuno belim odelima. Preko interfona se
moglo čuti njihovo kloparanje po pločniku. Zastali su, okreuti ka
otvorenoj kancelariji, kad je A.P. čuo Bernardovo jedva čujno ali
razumljivo obraćanje njima dvojici.
-Budite u pripravnosti – govorio je – pažljivi, oprezni, i ne
govorite mnogo.
-U redu, gospodaru – odgovoriše, kao omađijani – uvek smo tu za
Vas, za čovečanstvo.
-I još nešto – dodao je – odobrio sam pacijentu iz sobe broj tri da
je slobodan na dve nedelje. Trebalo je da ga pustim pre
dvadesetak minuta. Idite i otključajte mu sobu, i kad izađe,
ostavite je otvorenom.
-U redu – kazali su skoro u glas, pošavši ka A.P.
On brzo isključi interfon i dok se odmakao do kreveta, vrata su se
otvorila. Dva mladića su pozdravila A.P.
On odvrati istom merom. Potom su mu rekli da je slobodan i on
brže-bolje prođe između njih.
Sada je hodao prema Bernardovoj kancelariji, jer je i morao tuda
proći. Došavši do vrata, unutra je ugledao psihijatra i zavezanog
čoveka koji je definitivno bio hipnotisan. Nije mogao odrediti u
koje stanje ga je Bernard doveo, ali je mu je delovalo duboko;
pacijent je nešto mrmljao i psiholog mu je šaputao.
U neki mah se ovaj okrenu ka njemu. A.P. pomisli da će biti
nezadovoljan i nedobronameran ili da će se čak predomisliti u
vezi njegovog privremenog otpusta. Napravio se lud, kao da je
samo zastao u prolazu, želeći da se pozdravi sa njim. Bernard ga
je samo odmeravao par sekundi, a zatim mu mahnuo uz jedan
namig i osmeh. A.P. klimnu glavom i skrenu iza ugla, stigavši do
pulta pa izađe iz klinike „Sveti Arsenije“.
Više se nije osećao kao pacijent.
Kiša sa tmurnog neba je dobovala po prozorima opštinske zgrade,
stvarajući male vodopade na staklima koji su se teglili poput
providnih lišajeva.
Leon je, naslonjene glave na sklopljene pesnice, bio zagledan u tu
scenu vodene zavese sve dok ga iz sanjarenja nije preneo alarm
na satu, ukazujući na kraj radnog vremena. Još pre dvadesetak
minuta je završio sa svim obavezama, rad sa strankama je
okončan pre sat vremena, tako da je samo pokupio stvari,
pozdravio se sa preostalim kolegama i izašao.
Pozvavši taksi, čekao je ispod trema zgrade opštine, udišući
duboko i smireno vlažni, urbani vazduh.
Sa zvukom pljuska se pomešao i zvuk kočenja auta. Leon potrča
do auta, zaklanjajući se aktovkom.
„Sveti Arsenije“ mu je izgledao isto kao prvog dana kad je prvi
put kročio u njega. Nije ga obuzela nikakva napetost, već se
radovao što će opet sresti čoveka koji mu je toliko pomogao.
Prošavši kroz klizna vrata, video je da je za pultom ista ona
devojka što je sreo svakog prethodnog puta.
Uniforma medicinske sestre ostade nepromenjena.
Digla je pogled čim se našao pred njom. Izraz lica joj beše kamen,
hladan i pomalo jeziv; nije odavalo nikakvu emociju.
-Zdravo – rekla je monotono – sećam Vas se. Želite kod doktora
Barnarda?
-Da, tako je – odgovori.
-Imate li zakazano? – pitala je.
-Imam.
-Onda u redu – prelistala je nekoliko papira i zapisala termin u
listu evidencije pa otkucala na komjuteru – ime, molim.
-Leonard Laveli.
Nažvrljala je ime i broj lične karte, vratila mu je te mu pokaza
direkcije.
-Znam gde je – reče on, zahvalivši se, pa odmače dalje. U
hodniku je vladala tišina ako se izuzme Leonovo koračanje ka
Bernardovoj kancelariji. Zastao je pred njom, načuljivši uši no
nije mogao čuti nikakvu aktivnost unutra.
Pokucao je.
-Napred – potvrdi psiholog. Leon otvori vrata i uđe unutra. –
Pozdrav, doktore. Kako si?
-Odlično sam – reče, pruživši mu ruku – sedi na svoje staro
mesto.
Mladić sede. Kancelarija takođe beše ista. Činilo mu se da je
poslednji put bio ovde pre mnogo godina.
Doktor se osmehnu. Izgledao je veoma zadovoljno.
-Da li ti je toliko drago što sam ovde? – upita ga Leon, legavši na
krevet.
-Još kako, dragi moj – uskliknu Bernard, približivši stolicu –
vidim, nisi nazadovao. Opušten si, razdragan, fokusiran. Možda
ovaj razgovor neće dugo trajati, Lave.
-Hvala, ali ima nešto što me kopka.
-Ma sve ćemo rešiti – sroči doktor, trljajući dlanove.
-Nameravaš li da me hipnotišeš? – želeo je da zna –došao sam
samo na razgovor. To bi bilo dovoljno, zar ne?
-U suštini, da – rekao je psihijatar – ali što se tebe tiče, već sam ti
rekao svoju procenu. Ti si dobar i stabilan dečko, Leone. Nema
potrebe niti sam nameravao da te bacam u nekakve transeve.
Leon se blago nasmeja; nikad nije čuo Bernarda da tako šaljivo
govori. No ozbiljnost je preovladavala, čak i kad bi se zafrkavali,
tako da Leon nikad ne bi mogao pročitati doktora niti ga izbaciti
iz takta. Shvatao je potencijalnu moć koju je ovaj imao nad njim, i
osećao je zahvalnost što je nikad nije zloupotrebio. Smatrao je da
je psihologija jedna od najplemenitijih nauka i zanimanja, što je, u spontanoj iskrenosti, to Bernardu i saopštio.
-Hvala ti, drugar, a i u pravu si – govorio je doktor – sama reč
psihologija u prevodu znači „nauka o duši“6 , i mi psihijatri i
psiholozi trebamo biti dušebrižnici i lekari duše.
-Naravno – složio se Leon.
-Možda ćemo se sastati u nekom mnogo boljem, čistijem svetu –
nastavi Bernard – a sad, reci mi kakav te to problemčić muči?
Leon obori pogled.
-Reč je o mom mlađem bratu. Zove se Robert Laveli. Živi u
Poljskoj i juče mi je poslao imejl, u kom je iskazao želju da se
vidimo.
-E sad…– Leon je pričao, mazeći rukav – nema nekog konkretnog
problema ili razloga da budem zabrinut, ali ono što je otežavajuće
je naša distanca, što je jedina nama zajednička stvar.
-I ti se sad bojiš kako će to ispasti – pretpostavljao je doktor,
nalakćen na sto – jer misliš da će biti neprijatno, zategnuto, nit’
levo niti desno.
-Da, upravo tako – potvrđivao je Leon – sa jedne strane mi je brat,
ali sa druge kao da je sa Merkura, a ja sa Saturna.
-Jasno sve, prike – Bernard će, prešavši šakama preko obraza –
razumem te. Gledaj, moraćeš biti stoik u vezi ovoga, mada ne
samo u ovoj situaciji već i uvek. Verujem da si dovoljno
fleskibilan.
Leon je ćuteći klimao glavom.
(6
psihologija (grč.) – psihe-duša; logos-nauka, reč, razum; iatros-lekar)
-Nikad loše se ništa nije desilo među nama – reče on – ali nikad ni nešto dobro. Sav naš odnos tokom odrastanja je bio tako čudan i hladan. Pričali bismo samo službeno, što bi se reklo.
Bernard je slušao, posmatrajući ga. Nije hteo da ga prekine ili
zatvori pitanjima; dozvolio je da nastavi tom stazom kojom je
krenuo, bez sputavanja, premda je pretpostavljao gde će završiti.
-Ne znam kako je i od koga počelo – Leon se ispovedao – mada
sad kako se prisećam i od kako znam za sebe, tu je bio i Robert,
onako mali. Ja sam smo dve godine stariji. Ja sam se trudio biti
topao prema njemu i osećao sam se kao neki zaštitinik.
Uzdahnu.
-Verovatno zato što sam stariji. No, družili smo se i provodili
vreme zajedno. Uvek je bio rezervisan prema svima, i to je
verovatno glavni uzrok što smo se udaljili tokom vremena.
-Onda je, u srednjoj školi, počeo da se kocka i upada u probleme.
Tada bismo proveli možda pet minuta u prostoriji. Napunivši
dvadeset dve a on dvadeset, odselio sam se od kuće i počeo da
radim u opštini.
Pet meseci kasnije sam čuo od roditelja da je otišao u Krahov.
Bernard je ćutao, motreći na Leona koji je sedeo na krevetu.
Mladić je izgledao utučeno. Doktor sede pored njega. Nekoliko
momenata nije ništa govorio dok je Leon odmeravao pertle na
umrljanim cipelama.
-Leone – obratio mu se – ne zvuči da imaš razloga za brigu. Što se
Roberta tiče, tu ne mogu da sudim. Ali, nemoj ga mrzeti, koliko
god bio razočaran.
Leon ga mirno pogleda. Oči psihologa behu na zidu.
-Nemoj nikoga mrzeti. To što ti se javio je sigurno znak da želi da
nadoknadi vreme i da oživi izgubljeni kontakt – pažljivo je ustao,
prošetavši se do prozora – ja… Evo, danas, pre nego što si došao,
sam razmišljao o nečemu čega se setih.
Ustao je i otvorio prozor.
-Setio sam se toga da je Bog mnogo puta, kao što i u Bibliji piše,
u Starom zavetu, dozvolio ili ubio i dao naredbu Jevrejima, koje
je vodio do obećane zemlje, da pobiju dotadašnje bliskoistočne
narode.
-One pagane? – prekide ga Leon.
-Da – produži doktor – Jeveji, Jevuseji, Asirci, Filisteji i ostali.
Razlog tome je što su ti pagani bili toliko iskvareni i zli, može se
reći i demonizovani, da za njih više nije bilo nikakve nade za
boljitak i popravku. Mislim, žrtvovali su svoju decu svojim palim
božanstvima, čoveče.
-Da bi se izbeglo gomilanje daljeg zla, Bog ih je sve direktno ili
indirektno pobio. Međutim, ubistvo je greh. Gospod je ubio zato
što, donekle, nije se više ništa drugo moglo uraditi, i time učinio
pravu stvar. Destrukcijom protiv destrukcije; vatrom protiv vatre.
Ali to me kopka, i postavlja se malo pitanje: da li je Bog tako
postavio sistem koji i Njega samog ograničava?
-Što onda, valjda, implicira da je Bog pomalo limitiran samim
sobom? Znaš za onaj argument da Bog nikog ne prisiljava u
Carstvo Nebesko već čovek sam bira pakao? U redu, ali…zar nije
bolje da Bog, ako je toliko pun ljubavi, da stavi i tog najgoreg u
Raj mimo njegove volje, pošto bi se ovaj sigurno očistio čim je
konstantno okružen apsolutnim dobrom.
Bernard, završivši sa svojom retorikom, još uvek beše gledao kroz
prozor. Ništa nije dalje pričao.
-Možda bih trebao krenuti, ako te zadržavam – progovorio je
Leon, bacivši pogled na zglob – ali hvala na vremenu. Zaista je
značilo.
-Ja ne znam kako se može zlom na zlo – Bernard odvrati,
okrenuvši se – šta je onda dobro? Da li se dobro pretvara u zlo za
taj trenutak eliminacije i onda ponovo nastavi da biva dobro? Ne,
Lave, ja ću ići na zlo dobrim, pa makar ga morao i ugurati. Pa
bolje čak i prisiliti nekog na dobro nego uništiti ga u potpunosti,
zar ne?
Leon je nemo proučavao doktorovo lice, ne znajući šta da kaže.
Deo njega je mislio da ga psihijatar iskušava.
-Ne bih znao, gospodine Bernarde.
-Moguće da niko sem Boga i ne zna, zar ne? – reče ovaj, došavši
do mladića. Stavio mu je ruku na rame, stegnuvši ga. – Al’ opet,
kad razmislim – naglas je razmišljao – možda se zaista ne može
drugačije. Ponekad, tumor toliko naraste da se mora izvršiti
operacioni zahvat, koliko god to bilo nasilno iz perspektive tog
karcinoma. Hm.
Tišina. Postalo je toliko tiho da su mogli čuti svoje disanje, sve
dok Bernard ne progovori.
-Hej – gledao je u zemlju, pa usmeri pažnju na Leona – možemo
otići nekad na neki ručak. Ja častim.
-Ili da ja častim ako uspem izgladiti odnose sa Robertom? –
mladić sroči uz osmeh.
-Može i tako – Bernard će – u redu. Drago mi je što si bio i to
ovoga puta kao gost.
Pozdravivši se, Leon je izašao. Doktor ponovo ostade sam, brojeći
korake koji su se spuštali niz hodnik.
Brojao je i otkucaje svog srca.
Blizu pola časa od Leonovog odlaska, Bernard je začuo nežno
kucanje na vratima kancelarije.
-Konačno – šapnuo je sebi u bradu, ustavši sa tamnozelenog
kreveta. Otvorio je vrata i na pragu ugledao inženjera
elektrotehnike, bivšeg pacijenta, koji je u ruci ruci držao nešto
pokriveno belom maramicom. Inženjer beše u beloj košulji i
braon pantalonama, a njegovo lice je sijalo nekom platičnom
ozarenošću i vedrinom. Davao je utisak izuzetno smirene osobe.
-Dobar dan, gosn Bernarde – euforično i tiho izjavi – doktore naš,
doneo sam Vam ono što Ste tražili, i to baš po svakom detalju
Vaših nacrta.
Psiholog se odobrovolji. -Lepo od tebe što si ispunio svoj
zadatak – reče mu, potapšavši ga po obrazu – hoćeš ući? Da li
želiš da ti se nekako odužim?
Inženjer odmahnu rukom i glavom, ne menjajući izraz lica, a
zatim pokaza na sakrivenu stvar na dlanu.
Bernard pažljivo skide maramicu, koja je odmah pokazala mali,
kockasti, metalik-crni uređaj sa ljubičastom svetlećom tačkom
gore u sredini.
Psihijatar ga pažljivo uze u ruke, proučavajući ga. Pozadi je imao
nekoliko dugmića i jedan zavrtanj, pored malenog displeja od
možda tri centimetra dužine. Bernard ostavi aparat na sto,
pružajući ruku inženjeru. Rukovali su se.
-Hvala još jednom – izjavio doktor – dobar si bio.
Čovek klimnu glavom.
-Hvala Vama, oče Bernarde.
