HIPNOTIZER

7. poglavlje

U kasnu noć, tri mangupa su se vraćala iz kluba, vidno pripiti.
Sva trojica nisu imali više od po dvadeset godina. Kikotali su se,
ispuštali neartikulisane zvukove koji su se orili praznom ulicom.
Teturajući se, jedan od njih je pred sobom spazio vitku osobu
kako im gracioznim, odmerenim hodom dolazi u susret.
Pogledima i mimikom su se brzo sporazumeli šta da urade.
Momci su stali pod banderom, preprečivši put tom čoveku.
Najodvažniji je istupio pred visokim, uglađenim muškarcem koji
je zastao na devet stopa pred njima; izgledao je kao laka meta za
šest ruku i dva noža. Odmeravali su svoju žrtvu.
-Gde si, gospodine – podrugljivo će onaj u sredini, iskoračivši
korak napred – malo na vazduh, a? Jesi krenuo u apoteku po
vijagru?
Ona dvojica se počeše smejati. No, gospodin im se približi,
ispravivši se. Uvideli su da je bio mlađi i veći nego što im se
učinilo. Ali nisu se dali uplašiti; ipak, njih je trojica, a on je jedan.
Plus, oni imaju plan.
Dečko u sredini, kapirajući da ga se ovaj ne boji, poče paničiti,
maskiravši to u agresiju.
-Šta hoćeš bre ti?! – brecnuo se jedan, tražeći nož po džepu.
Čovek se nasmejao i otkopčao mantil.
Pod mantilom je nešto svetlelo u svetloplavoj boji, tako da je
izgledalo kao da svetlost dopire iz grudi tog čoveka. Momak i
njegovi drugari su bili zbunjeni.
Nešto mu je definitivno bilo okačeno oko vrata, nešto crno,
stapajući se sa mrakom koji ih je opkoljavao.
Bernard je obgrlio šakom mali predmet na lančiću; svetloplavo
svetlo poče blještati, skoro istim intenzitetom kao bandera pored.
Tročlana grupica pred njim je ustuknula, da bi se onesvestili posle
svega sedam-osam sekundi. Psihijatar im je prišao, gledajući ih
kako se tresu na asfaltu. To je trajalo približno pola minuta, kad
su se momci povratili iz transa, trezni i svesni svega.
Ustali su istovremeno. Pogledi im behu bistriji i fokusiraniji.
Bernard im se obrati.
-Kako se zovete? – zapovednim će tonom, zvučeći kao pukovnik.
-Ja sam Bejli – reče jedan; ostala dvojica su se predstavila za
njim.
-Šta ćete raditi sad? – propitivao ih je doktor.
Jedan je izjavio kako će oprati sudove kod kuće i očistiti ceo stan,
prijaviti se u vojsku da služi otadžbini.
Drugi je govorio da će sutra ispeći kolače za svoje roditelje da ih
iznenadi, a želeo je postati fizioterapeut sa svojim biznisom.
-Ja ću pomoći svojoj sestri oko studija, baviću se baštovanstvom i
konačno ću naučiti da sviram violončelo – ispričao je i treći.
Momci su zvučali i bili smireniji i ispunjeniji; Bernard je obrisao
svaku brigu i manu iz njihovog života, svaki strah i prepreku.
-Da, odlično – hvalio ih je na pustoj ulici – više nećete ići kroz
život kao slepci, zar ne?
Odmahnuli su glavama, zahvalivši mu se.
Doktor-psiholog ih je sve pozdravio zagrljajem, nastavivši dalje.
Hodajući i skretajući negde nasumično, naleteo je na striptiz bar.
Znao je da će izaći tamo gde je trenutno najpotrebnije. Došao je
do ulaza. Dvojica krupnih iz obezbeđenja u tamnim odelima su ga
odmerili.
Bernard ih pozdravi, zamolivši ih da ostanu mirni i fokusirani na
njega. Jedan se zbunjeno nasmeši, i psihijatar tad izvadi svoju
crnu kocku. Njih dvojica zajedno sa celim ulazom u bar behu
osvetljeni na dve sekunde belom svetlošću. Pali su na kolena,
počevši da se tresu i stenju. Bernard je znao da će biti dobro te ih
ostavi tu. Ušavši unutra, našao se u prostoriji koja se kupala u
crvenoj svetlosti. Dve striptizete su igrale oko šipki na levoj i
desnoj strani, dok ih je publika posmatrala. Poneki muškarac bi
bacio svežanj novčanica, a video je i da je jedan polio kurvu
šampanjcem; one su samo nastavile sa svojim poslom.
Nažalost ili ne, nije bilo mnogo ljudi tako da nije bilo ni gužve.
Preko puta su bila još jedna vrata za ulaz u sledeću prostoriju.
Doktor dođe i pred njih.
Na njima nije bilo nikakve oznake osim malog, rozog simbola za
ženski rod – beli krug i plus ispod njega.
On ih otvori pa uđe. Druga prostorija je bila ispunjena ženama
raznih godišta, koje su đuskale uz muziku i gledale dvojicu
striptizera. Onaj na desnoj strani je bio upravo posipao lubrikant
po sebi dok je ovaj drugi bacio kožnu kravatu gledaocima. Sve
vreme je kreštao mozgoparajući, spori acid techno iz zvučnika.
Bernard se dao u akciju: stao je nasred bara, uključio na uređaju
opciju za dupli reflektor, podigao ga uvis i aktivirao. Beličasta
svetlost je sevnula na sve strane, nadjačavši crvenu. Aparatić mu
je vibrirao u rukama, odašiljući snažne, visokofrekventne
vibracije.
Vratio se u muški deo kluba i ponovio isto.
Kada je sve bilo gotovo, muzika je stala. Svi gosti kluba, nakon
osvešćivanja i otvaranja očiju, su zbunjeno gledali jedno u drugo,
kao da ne znaju zašto bi ikada došli na takvo mesto. Svi su se
počeli grliti i rukovati, izvinjavajući se. Striptizete su vraćale
novac i brže-bolje se pokrivale, a tako i njihove kolege.
Svi su se ubrzo razišli, obećavši sebi novi list nakon tako
drastične promene. Bernarda niko nije ni video, s obzirom da se
sklonio na vreme. Znao je da je učinak njegovog lečenja
stopostotan i da su njegovi pacijenti sigurni u svoju budućnost.
Doktor je stigao kući u jedan ujutru. Nikada nije mirnije spavao.
Sutradan, gledajući njihovo lišće kako se leluja na vetru, prošao je
pored drvoreda. Opirao se žurbi.
Ipak, Bernard je oklevao u svojoj odlučnosti ali ono što mora da
se obavi neće biti urađeno samo od sebe.
Pozvonio je na vrata kuće broj hiljadu. Istovremeno ga je neko
pozvao na službeni telefon. Otvorio je vezu dok je čekao odgovor
na vratima.
-Halo, da li je to „Sveti Arsenije“? – pitao je nepoznati glas preko
veze – mogu li da zakažem sesiju?
Bernard je ugovorio termin sa novim pacijentom za sutra, još
jednog člana novog i boljeg društva.
Vrata je otvorila devojka u crvenom, providnom bademantilu sa
lizalicom u ustima. Izgledala je donekle provokativno ali se
doktor nije dao pokolebati.
U pozadini se čula neka house muzika.
Prelazila je pogledom preko njega, izvadivši lizalicu.
-Došao si po artikle – izustila je, približivši se; igrala se sa
njegovom prugastom kravatom – ili po nešto drugo?
Bernard tad spazi ivicu providne kese kako viri iz njenog džepa.
On je polako izvadi, razgledajući beli prah u njoj, pre nego što mu
je istrgla iz ruke.
-Hoćeš da platiš za to? – bezobrazno je sugerisala.
Doktor je, bez reči, prosto izvukao svoju „ogrlicu“ ispod sakoa.
Njena arogancija, a zatim i njeno bunilo, su se raspali kao drvo
pogođeno gromom; plavičasta svetlost je obasjala njeno lice dok
se psihijatar smeškao. Bernard ju je uhvatio u padu.
Kad je prestala da se trese, otvorila je oči u kojima se videla iskra
poboljšanog duha i nove ličnosti, novog života. Osmehnula se bez
ikakve konfuzije, stajavši pred njim.
-Hvala ti – rekla je, zagrlivši ga. Zajedno su pošli u dvorište i o
svemu dugo razgovarali za baštenskim stolom, gledajući preko
gvozdene ograde.
Zapalili su vatru na travnjaku, nahranivši je belim prahom i
promašajima.
Nastavivši dalje, psihijatar je skrenuo u Zelenu ulicu, sišavši niz
stepenice do metroa. Pričekao je voz sa kojim se odvezao nazad
do „Svetog Arsenija“.

12:02
U čekaonici klinike nije bilo nikoga. Potvrdio je dolazak na
aparatu za evidenciju i shvatio, gledajući boje na njoj kako se
menjaju, da ima prepune ruke posla, jer svakome nešto fali.
Obavivši posao sa zakazanim pacijentom, koji je patio od fobije
od bojlera, Bernard je znao da mora srediti još nešto. Zaključao je
vrata svoje kancelarije, te se uputio tuđoj. Drugi kraj hodnika se
završavao kancelarijom glavnog doktora i vlasnika bolnice.
Vrata su bila otvorena. Psiholog je stao i pokucao na zalepljenu
metalnu pločicu na kojoj je pisalo direktorovo ime.
-Gde si, šefe? – opušteno ga je pozdravio – zauzet si?
-Jesam, ali kaži šta imaš – sročio je zdepasti, proćelavi direktor.
Bernard pokaza metalnu kutijicu na dlanu. Malena mašina se
presijavala crnim sjajem. Direktor-lekar je pogleda.
-Šta je ovo? – zaintrigirano i zbunjeno reče – da li je to Pandorina
kutija koja će pustit sve moguće duševne bolesti na svet?
Bernard se zabavljeno nasmejao.
–Ah, ne – odgovorio je, pritisnuvši dugme – baš naprotiv.
Na displejčiću se pojavila elektronska četvorka i beli zrak beše
ispaljen u pravcu njegovog kolege, rasipavši se po celoj prostoriji.
Prvo ošamućen, direktor se skljokao na naslon stolice,
onesvestivši se.
Psihijatar izađe i polako zatvori vrata za sobom.
-Lepo spavaj – kaza – i srećno buđenje.
Posle smene, krenuvši ka železničkoj stanici, mislio se o tome
da…

18:20
U vozu.
Pred Bernardom, na oko pet stopa od njega, su sedeli, kako je
shvatio, otac i njegova kćerka koja nije imala više od dvadeset
pet-šest godina, barem fizički; uvideo je da je devojka retardirana.
Donekle je umela sklapati prosto-proširene rečenice koje bi
izgovarala za dvadeset do trideset sekundi.
-Taataa – razvlačila je – kooliikoo joooš imaaa do sleedećee
staanicee? Je li puunooo?
-Još malo, još malo – odgovori napaćeni roditelj.
Nakon nekoliko minuta slušanja, psiholog to više nije mogao
trpeti. Izvadio je svoj crni aparatić na sunce i sačekao trenutak.
Devojka ga skoro odmah pogleda, i u taj mah, ljubičasta svetlost
je obasja, fokusirana samo na nju. Sve to nije trajalo duže od dve
sekunde.
Pala je zatvorenih očiju na naslon sedišta. Njen otac je šokirano
pratio čas u doktora čas u svoje dete.
-Š-šta si to učinio?! – vikao je, više uplašeno nego besno. Bernard
ga je opušteno posmatrao.
-Samo čekaj – umirivao ga je – videćeš već.
Za par momenata, kondukter se pojavio na mestu događaja,
upitno prateći situaciju, kada je devojka otvorila oči. U vozu nije
bila gužva, ali ljudi okolo nisu mnogo marili šta se dešava.
Ona se zagledala prvo u Bernardovo pa u očevo lice; pogled joj
beše doktoru dobro poznat: inteligentan, smiren, odajući dosta
širu svest. Otac je buljio u nju sve dok nije progovorila.
-Tata – ona će – izgledaš veoma zabrinuto i zbunjeno. Jesi li u
redu? Da li se desilo nešto?
On se šokirano ali razdragano osmehnu, trapavo je zagrlivši. –
Monika! – poče kad je seo nazad – pa ti…kako?! Au! Pa…ovo je
čudo! Oh! Hvala Bogu! Oh!
Stade je ljubiti, te se obrati psihijatru.
-Šta ste uradili? Ne razumem.
-Neka to ostane mala javna tajna – rekao je doktor, izašavši iz
voza na svojoj stanici.
Ušavši u kuću broj sedamsto jedan, Bernard položi ključeve na
sto u hodniku. Skinuo je sako i kravatu i pogledao se u ogledalo
do vrata.
Metalna kutijica mu je visila oko vrata. Osmatrajući tako sebe,
ocenio je da uređaj izgleda skoro vanzemaljski.
Otkačio je svoju tehno-amajliju i stavio na čiviluk.
Devet sati je prošlo i Bernard, iako je bio gladan, nije hteo jesti;
uveče je postio kako bi odložio starenje za barem sedam ili osam
godina.
Popio je čašu vode, presvukao se i otišao u spavaću sobu. Živeo je
sam tako da je bračni krevet bio rezervisan samo za njega.
Legavši, zaskočila ga je pomisao da je njegova instant terapija u
vozu bila nekako zabeležena od strane radoznalih putnika. Ipak,
taj strah je valjda nerealističan s obzirom da se sve odigralo za tri
minuta. Jedino preostaje video nadzor u vozu koji je možda sve to
snimio. Ta pomisao je Bernardu ukrala deset minuta sna. No, i da
taj snimak iscuri u javnost i mediji ga se dograbe, šta će se desiti?
Kako bi se to objasnilo? Još ako je snimak nekvalitetan i
bezvučan šta će se moći izvući iz njega? Ako i bude moglo da se
sazna šta o njemu, zaključio je da njegova reputacija neće biti
dovedena u klimav položaj.
„To je sve za, na kraju krajeva, kolektivni boljitak.“, mislio je,
okrenuvši se na leđa.
Isključio je lampu i zaspao bez jastuka.

Proleće je postajalo sve toplije kako se leto približavalo, i
Katarina je nosila na sebi sve kraću garderobu. Leon ju je
poslednji put video u plavim bermudama i tamnozelenoj košulji
kratkih rukava. Još uvek bi nosila čizme ili cipele zajedno sa
belom, pamučnom jaknom.
Redovno su posećivali specifična mesta alternativne muzike, a
svake druge noći bi išli u svoj dobri, stari džez klub u komšiluku.
Katarina bi tada nosila cirkone na obrazima što bi činilo Leonu da
izgleda još lepše i zgodnije nego inače; svakog dana su bivali sve
zaljubljeniji jedno u drugo.
Jednog jutra, istovremeno se probudivši, su razglabali o veridbi i
prstenju. Složili su se i dogovorili oko određenih pojedinosti plana
te se obukoše i doručkovaše. Kad su se skroz spremili, izašli su
napolje iz Leonovog stana, uputivši se ka centru grada.
Zlatara u blizini se tek otvorila kad su se našli pred njenim
izlogom. Drago kamenje i plemeniti metali su svetlucali na crnom
satenu.
-Kako lepo! – ciknu Katarina – uh!
-Šta tačno? – Leon će, vrebajući njenu sledeću reakciju.
-Materijal, brate – odgovori – ovaj saten je prelep. A i ova
bižuterija nije loša.
-Misliš da je bižuterija? – on će. Devojka ga je povela za ruku
unutra.
Sa bezbedne distance od oko sto metara iza njih je Bernard pustio
korak; ispred sebe je primetio nekog čoveka sumnjivog izgleda i
namera.
Psiholog je zato izvadio svoju black box iz džepa, setivši se kako
ju je iskušenički posmatrao pre nego što je izašao iz kuće. Bojao
se samog sebe, ali ne i lika ispred; uperio ju je ka pravcu
osumnjičenog, prateći promene na displeju. Ekran je prikazao
dijagnozu i frekvenciju mozga dotičnog nepoznatog. Doktor nije
imao dileme da se radi o poremećenoj osobi. Čekavši pravi
momenat, reagovaće brzo i precizno. Taj lik ispred njega je bio
odeven u pamučnu jaknu i trenerku. Nosio je i kačket, uputivši se
pravo ka vratima zlatare.
U međuvremenu je Katarina odabrala srebrni prsten za Leona, a i
on za nju. Iako je bilo rano, nisu bili jedini kupci u radnji. Upravo
su hteli platiti, kad je upao unutra ludak sa pištoljem, sa
uobičajenim pretnjama koje idu uz pljačku dok se stavlja maska
hrabrosti.
Bernard je polako ušao, privukavši pažnju pljačkaša, koji je stajao
između njega i pulta ispod kog se krila prodavačica. Bernard je
zatim ugledao dve stvari: Leona i njegovu uplašenu devojku kako
bulje u njega, i ženu pod pultom kako rapidno pritiska dugme za
hitne slučajeve, što je sada i bilo.
-Na pod! – prodrao se nasilnik – na pod, matori! Ili pucam prvo u
tebe pa u njih!
Okrenuo se nabrzinu ka ženi iza njega koja je na njegovu
komandu punila vreće nakitom i novcem.
Doktor iskoristi priliku, aktiviravši svoju metalnu, svetleću
igračku, čiji je indigo sjaj mahnito pulsirao, osvetljavajući celu
radnju. Svetlo je pobelelo, da bi se skroz ugasilo. U zlatari je
zavladao muk.
Psiholog je sklonio ruku sa očiju i bolje pogledao.
Svi su ležali na podu, zajedno sa kriminalcem, Leonom i
njegovom curom. Bernard se sage, posmatravši ih. Prepoznao je
crvenokosu. Zvala se Katarina. Došla je jednog dana kod njega na
tretman, koji je sada definitivno bio kompletan.
Bacio je pogled na aparat, ponovo iznenađen i uplašen moćima
koje poseduje. Ovog puta je prevazišao sebe.
Niko se još uvek nije budio.
Bernard pokupi pištolj koji je krimos ispustio, stavivši ga na
staklenu vitrinu.
Otvorio je vrata, samo da bi odmah čuo policijske sirene u daljini.
Znao je da ne postoji način da ovo objasni, da bude shvaćen.
Njegov hipnouređaj se pregrejao, tako da je morao zaboraviti na
još jednu hipnozu; sledeća katarza će morati da pričeka.
Psihijatar zatvori vrata i potrča niz ulicu, nestavši.

Leon otvori oči, i u istom trenutku mu je u glavi sevnulo sećanje
bleštave svetlosti i…doktora Bernarda?
Bio je siguran da je dobro video ali nije mu bilo jasno šta je radio
tu. Štaviše, ubeđen je da psiholog i proizveo tu svetlost.
U zlataru je uletela policija čim je pomogao Katarini da ustane.
Još jedna grupica ljudi se osovila na noge.
Policija je bila zbunjena koliko i civili.
-To je taj! – oglasio se jedan – stavljaj!
Pljačkaša zlatare su zavezali, koji je ošamućeno pratio njihove
komande. Jedan od njih ga je smetio u kola. Drugi je naložio
ljudima da odu kući nakon što je sastavio izveštaj i proverio da li
su svi dobro i da li je nešto od nakita ili novca ukradeno.
Kad se sve staložilo, Leon i Katarina su dali izjavu, kupivši posle
sve po šta su i došli.
Kod Leonove kuće su razgledali prstenje i upoređivali ih,
pričajući i prepričavajući o svemu što se desilo.
Niko od njih dvoje nije mogao razumeti šta se zbilo.
Onda se Leon prisetio, pored glavobolje koju su imali nakon
buđenja, koliko su svi bili smireni kad je policija došla, kao da je
sav strah iščezao iz prostorije čim se otvorila.
Zatekli su se u ćutnji, pogleda uprtih kroz ispolirano staklo očiju.
Oboje su mislili na istu stvar; takva je telepatija među
ljubavnicima. Ruskinja se okrenu ka njemu, izgledajući zabrinuto.
Leon joj stegnu ruke.
-Znaš li onog čoveka? – nesigurno ga je pitala – ne lopov, nego
onaj što je zadnji ušao.
Leon je klimao glavom, želeći da joj kaže.
-Jedno vreme sam išao kod psihologa na hipnoterapiju i opšte
tretmane radi lečenja moje anksioznosti – otvorio se mladić –
nisam ti to ranije hteo kazati ali evo, viša sila. Šta reći.
Katarina ga zagrli. Dnevna svetlost je izražavala njeno svetlo,
rumeno lice.
-Pa šta – ona će – neka si. Bitno je da si izlečen i da si u redu. Pa i
ja sam bila tretirana, i to baš kod istog psihijatra, doktora Bernada.
Leon je piljio u nju.
-Ona fobija sa kišobranima? – kopao je po memoriji – eto, svet je
mali.
-Da, svakako jeste – složila se. Mazili su se očima neko vreme.
-Možda bismo mogli da ga obiđemo – predložila je ona – da ga
zovemo na venčanje.
-Da, zašto da ne? – slegnu Leon ramenima – ipak nam je
pomogao. No, pre toga se moram videti vrlo uskoro sa nekim,
verovatno sutra.
Ispunjena dubljom nežnošću, Katarina ga je proučavala, čekajući
sledeći mu odgovor.
-Sa svojim bratom – dodao je, muljajući prsten po rukama –
Robertom Lavelijem.


Dva dana kasnije
U vozu do kuće je Bernard meditirao na neprekidni scenario slika
koje su samo preletale pred njegovim očima. Osećaj lebdenja i
repetitivni zvuk skorog klizanja po šinama su uspavljivali sve u
kupeu, osim njega i jednog muškarca pred njim.
Psiholog je posmatrao ovog putnika, prepoznavši tihom analizom
o kakvoj ličnosti je reč.
Taj čovek je bacao pogled na sve strane, šarajući očima u svim
pravcima, da bi se zaustavio na jednoj tački, ne trepćući, samo da
bi opet stao proučavati okruženje u kom se našao, kao da nešto
traži ili vidi što niko drugi ne može. Zatim bi skrenuo pogled na
Bernarda, posmatrajući ga, tako da su analizirali jedan drugog
skoro pola puta.
-Bogami, vidi se da će leto biti vrelo – oglasio se on, gladeći svoje
obrijane obraze – moraću pobeći u Norvešku za ta tri meseca.
Bio je to kratko ošišani Semit koji je sad nameštao dugme na
rukavu teget sakoa. Pratio je svaki Bernardov korak, odavajući
morbidnu zainteresovanost.
-Verovatno izgledam kao da volim kad Sunce prži, zar ne? –
nastavio je, videvši da doktor ne reaguje.
Doktor klimnu glavom, sa rukom na crnoj amajliji pod košuljom.
Ovaj to primeti. Raskrstivši ruke, nagnuo se napred ka njemu.
-Vidim – govorio je – imate nešto oko vrata? Da nije neki lep
nakit? Pitam jer se razmišljam da kupim nešto ženi za godišnjicu,
a kinđura nikad dosta. Vi mi delujete kao čovek od knjige,
akademik, pa bih molio za Vaš savet.
Bernard ga je gledao u vrh nosa, stvarajući tako iluziju da ga
gleda u oči.
-Ne znam šta da ti preporučim – psiholog će – ali sve dok je
poklon iz ljubavi, biće prihvaćen.
-Inače, ja sam Fer Abdul Meleh – pružio je ruku – hvala na
savetu.
-Drago mi je, gospodine Meleh. Čime se bavite?
-Ma, ja sam pravnik po struci – neozbiljno je kazao – dosadno.
Pričao je naširoko, no psihijatar nije mnogo pažnje obraćao na
njega. Meleh je patio od psihopatije, i to u kasnoj, opasnoj fazi.
Bernard malo savi glavu kako bi video podatke na malenom
displeju uređaja:
tip ličnosti – ENTP, visoka neurotičnost, IQ 110-115, visoka
narcisoidnost.
Doktor izađe iz voza kod svoje stanice. Ubrzo je ukapirao da je
praćen. Pustio je korak, ušavši u jednu slepu ulicu nadesno. Stao
je uza zid, čekajući u senci korake svog pratioca. I čuo ih je posle
jedanaest sekundi. Meleh je bio neoprezan i nemaran, mada
možda namerno; zastao je na ulazu u ulicu, okrenut ka njoj.
Definitivno je tragao za nekim.
-Gospodine, izađite, molim Vas! – digao je svoj nemolećiv glas –
treba mi Vaša pomoć.
Dok je još to kazivao, izvadio je pištolj iz unutrašnjeg džepa.
Bernard opazi u svetlu obližnje bandere da je na cevi pištolja
ugrađen mali bajonet od oko dva i po inča, ne računajući odsjaj
uglančanog, glatkog sečiva.
Biti ubijen u nekoj maloj, slepoj ulici među dve zgrade je
užasavajuća misao, ali psihijatar je odbaci, znajući da treba nešto
preduzimati.
-Nije mi prvi put da ubijem, gosn – odzvonilo je uličicom – ja to
volim. Zaista uzbudljiv i vatren hobi.
Bernard je pomno slušao, još uvek ga proučavajući.
-Al’ ja gorim, gospodine – glas je nastavio da se odbija o zidove –
ubio sam njih trideset, a Vi ćete biti trideset prvi. Znači, brojim do
četiri. Jedan…dva…tri…
Bernard je znao da je to blef. Nema šanse da ga je ovaj ugledao, s
obzirom da je bila noć i mrkli mrak u većini ulice. Došavši dotle,
Bernard je čekao, usporivši disanje.
-Četiri! – dramatično će Meleh, ispalivši prvi hitac koji je
probušio paralelni zid od doktorovog.
Psiholog nije rekao ni „a“ niti se pomerio sa mesta.
Psiho je ponovo pucao, pogodivši limenu kantu koja se sruči na
beton, pa zatim u zid, skoro okrznuvši Bernarda. Deo maltera se
raspao. Meleh je uperio pištolj pravo u psihologa.
-Znam da Ste ovde – samouvereno je izjavio – sad znam gde Ste.
U tom, on istupi na čistinu, sa aparatom na gotovs.
-U pravu si, prijatelju – kaza – stvarno ti treba pomoć, i ja ću ti je
pružiti.
Meleh htede nešto reći uz arogantni osmeh, ali ga doktor ošamuti
iznenadnim zrakom svetloljubičaste boje koji osvetli celu ulicu.
Ubica se srušio na zemlju. Veoma se tresao, kao da se smrzava.
Bernard prebaci sako preko svog novog, obrađenog pacijenta. U
roku od minuta, Meleh prestade da drhti i disanje mu je bilo
ujednačeno.
-Još jedan – reče sebi u bradu – vidi ga samo.
Tad, čovek dole poče plakati, gorko i pokajnički.
Psiholog podiže ispušteni pištolj sa bajonetom i htede da ga skloni
u svoj sako, ali mu ovaj zaustavi ruku.
Meleh uze oružje, rastavi ga na delove, i sve ih baci kroz
kanalizacionu rešetku, pa je, naslonivši se na zid, nastavio jecati
sa glavom u kolenima. Bernard je samo stajao i prisustvovao toj
patetičnoj sceni, i bilo mu je toplo oko srca, a i upečatjivo što je
ceo taj deo grada baš tad bio pust.
Pozvavši Melehu taksi, doktor ode kući, stavivši crnu kutijicu u
džep.
Ujutru je otišao na pecanje. U šest ujutru je grad još uvek spavao
osim grupe građevinara na gradilištu. Petorica majstora su radili
na fasadi jedne zgrade u centru. Trojica su stajali na skeli dok su
dvojica bili dole i dodavali materijal i alat sa plavim mini kranom.
Bernard ih je čuo u prolazu kako se svađaju oko toga šta sve ko
treba da obavi i na koji način.
Doktor izvadi crnu kutijicu. Znatiželja mu je proradila. Uključio
ju je, i na displeju mu je bilo pokazano psihičko stanje svih zidara.
Eksperiment je mogao početi. Pritisnuo je jedno dugme, uperivši
prednji deo uređaja prema njima. Iznenada, majstor dole levo je
počeo govoriti na slovenačkom, drugi pored njega na francuskom,
dok su trojica na skeli govorili na japanskom sa različitim
dijalektima, turskom i ruskom. Izgledali su izuzetno zbunjeno,
zatim uplašeno i izbezumljeno, svako parlajući po svom. Bernard
se isprva nasmeja, zabavljajući se. Ali, kako ne bi situacija
eskalirala, napravi podešavanje na aparatu u ruci, i sva petorica se
vratiše na nemački. Bili su nakratko u transu dok su im se
frekvencije mozga stabilizirale. Vrativši se u realnost, tražili su
oproštaj jedan od drugog, te entuzijastično nastavili rad na fasadi,
pevajući narodne nemačke pesme.
Bernard se udalji sa mesta događaja. Kako je odmicao dalje, iza
sebe je čuo predlog o pivu i kobasicama uz radosne usklike
odobravanja.
Iako ništa nije upecao sa jedne dalje strane Majne do podneva,
ustao je sa metalne stolice zadovoljan i opušten, smireno
odšetajući do kola.
U gepek je stavio štap, kutijicu sa mamcima, rezervni najlonski
konopćič i sklopljenu stolicu zajedno sa dubokom kofom za
uhvaćene ribe, čisto ako odluči da neku ne pusti nazad.
Uključio je motor i krenuo. Rajna ga je uzduž pozdravila i on
skrenu ka krivini na prašnajvom, šljunkovitom putu.
Na ulasku u grad, primetio je čoveka na putu kako leži. Zakočio je
na par metara od njega i polako izašao iz vozila, skoncentrisan na
prizor. Zaključio je da je čovek klošar i da nije povređen. Na
njemu je bila zelena jakna koja je barem pola veka bila stara,
cipele u prvim fazama raspadanja i svetlobraon pantalone koje su
verovatno nekad bile crne.
Bernard čučnu pored i poče ga lupati rukom po prljavom obrazu,
pa kako nije bilo reakcije, opipa mu puls na vratu; živ je i puls
beše u normali.
Onda se setio. Ispod majice je izvadio crnu kocku, uključi je i
usmeri ka beskućniku. Displej uređaja je pokazao očitavanja.
Bernard dignu obrve; frekvencija uma tog čoveka beše na 7.9
herca, a frekvencija Zemlje je na 7.83 herca.
-Pa tebi ne treba moja pomoć – šapnu sebi u bradu – ali moram da budem siguran.
Prodrmusao je klošara još nekoliko puta, i ovaj otvori oči,
gledajući u nebo. Zatim ugleda Bernarda, ponirući mu u dušu.
Nijedan nije treptao. Doktor brže-bolje vrati pažnju na displej;
monitorčić je pokazivao frekvenciju od 8.1 herca. Čovek mu stavi
ruku na rame, stegnuvši ga, da bi ponovo pogledao u nebo,
zatvorivši oči.
Psiholog primeti da ovaj diše, a i aparatić je pokazivao da je još
uvek živ, samo se vratio spavanju. Lice mu je odavalo
premorenost, kako fizičku, tako i duhovnu, od sveta i
degeneričnog društva. Verovatno i od greha.
Bernard se osovi na noge te podiže usnulog klošara i stavi ga u
kola. Odvezao se do najbližeg hotela, objasnio osoblju situaciju i
platio za njega za narednih nedelju dana. Recepcioner je pomogao
doktoru da smeste novog gosta u luskuznu sobu; sada je ležao na
francuskom ležaju anatomskog dušeka sa lanenom, crvenom
posteljinom i pokrivačem.
Točak sreće se okrenuo, i Bernardu bi drago što je sve tako uzelo
maha, i što će ceo svet okrenuti. Po početku se poznaje kraj.
Međutim, receipcioner nije sakrivao zbunjenost u vezi cele
situacije. Doktor je znao, i njegova mašinica mu je pomogla u
tome. Displej je pokazivao skoro svaku misao. Na ekranu bi se
pojavio tekst sa pozadinom u boji koja je odgovarala raspoloženju
i kontekstu misli.
-Šta je bilo, mladiću? – testirao ga je doktor, dok je recepcioner
trljao ruke o sako.
-Jeste li Vi možda iz Samarije? – pitao je zbunjeno.
Doktor se osmehnu i nabrzinu ga blicnu plavičastom svetlošću.
Ovaj bi pao na pod da ga Bernard ne uhvati.
Momak se tresao u njegovom naručju, da bi se smirio i pridigao.
Sva konfuzija mu je nestala iz očiju.
-Pa Vi jeste iz Samarije – nežno je rekao – drago mi je.
-I ti si sad – reče doktor – siguran sam sad da će moj prijatelj biti
zbrinut.
-U to nemojte imati dalje sumnje, gospodine – receipcioner će.
Sišli su dole, i Bernard izvadi svežanj para te plati hotelu za
nedelju dana. Šta će dalje biti sa tim čovekom, za to se nije bojao.
Htede testirati svog subjekta.
-Koji je kvadratni koren iz sedamsto sedamnaest? – kaza,
gledajući u lice recepcionera.
-Dvadeset šest zarez sedamdeset sedam – kao iz topa odgovori
momak.
Psihijatar beše srećan. Pozdravio se i otišao.

-Kad ćemo upoznati Roberta? – pitala je Ruskinja, sa izrazom lica
koji je odao shvatanje omaške u svom nemačkom.
-Ne, kad ćeš ga ti upoznati – odgovorio joj je momak – a verujem
da si htela pitati kad ćemo se sresti sa njim.
Pa, danas, odnosno uveče.
Oko dva popodne su Katarina i Leon zgotovili ručak od kuvanog
karfiola i krompira u tartar sosu sa pečenim hlebom i sa belim
lukom i jogurtom. Potom su, po nekom ruskom običaju, jeli
sladoled i pili kafu.
Namireni i opušteni, ležali su na podu i zurili u plafon.
To je bio neki Katarinin hir koji je Leon poštovao.
No, ne želeći da zaspi, predložio je malu šetnju kako bi
potpomogli varenje. Uz njen pristanak, izašli su u toplo, oblačno
popodne.
-Šta ti više godi. topla ili hladna kiša? – ona će.
-Ne znam – odvrati, dok su polako koračali ka parku blizu zgrade.
Mislio je o Bernardu, iako mu nije jasno zašto. Ponovo se setio
one scene u zlatari.
Od tada primeti da je postao nekako oplemenjen, a i Katarina je
bila smirenija, vedrija i fleksibilnija.
Imao je neki osećaj da je upravo psiholog zaslužan za sve to. „Da
li, možda, može da hipnotiše na dublje, dalekosežnije i uopšte
moćnije načine?“, špekulisao je. Popeo se na jedan ivičnjak. To je
za Leona bilo pravo pitanje, sumnjajući da će ikad saznati.
Ne obazirući se na kišu koja je zaista počela padati, on i Katarina
su ostali napolju. Stajali pod jednim drvetom, tako da bi tek po
koja kap pala sa krošnje na njih.
–Je l‘ taj Robert takođe pluviofil? – Ruskinja je pitala, gledajući u
sada napušteno igralište.
-Iskreno, nisam siguran. On je enigma za mene – reče Leon,
znajući da je tako. Krivo mu je što ne zna takvu banalnost u vezi
svog brata. Za četiri sata će se sresti sa tim misterioznim
čovekom, koji je verovatno znao mnogo više o njemu. Bernard
mu je pomogao da se pripremi za suočavanje sa svim što bi bilo
bačeno na njega od strane života.
Katarina ga zagrli, spazivši njegovu zamišljenost.
-Šta ti je? Zar se bojiš? – pomilovala ga je po faci, sklonivši mu
šišku sa čela – pa on ti je ipak brat. Nije baš bilo ko, zar ne? Da li
ima nečeg u vezi njega što mi nisi rekao?
-Ne – uzdahnu – u redu sam. Koliko god izgledao zabrinuto, znaj
da sam duplo manje.
To je utešilo mladu riđokosu, i ona se vrati kišnoj terapiji,
naslonivši se na stablo.

Te večeri, u malom kupeu voza 338, je A.P. blenuo u taj
neverovatan, fantastičan i donekle paranormalan prizor. Pritom
ljudi nisu ni razumeli šta se dogodilo, kao da su pali u trans…
Ali ta sprava što je dr Bernard posedovao je A.P. zadavala muke
sa spavanjem. Pokušavao je prokljuviti u to šta je, od čega je i da
li je bila njegova.
Funkcija je A.P. bila evidentna: da čim zasija tim moćnim
bleštavilom, ljudi izloženi tome postaju drugačiji u veoma
pozitivnom smislu; to više nisu bile te face, pogledi, razgovori,
glasovi…
Žena koja je tog dana sedela pored A.P. mu je ponudila da mu
napravi večeru i počisti stan zato što joj je delovao zapušteno.
Bila je u pravu, a malopre je pričala sa nekom poznanicom o
svojoj koleginici koju bi zadavila telefonskom žicom.
No, ono što je najviše zaintrigiralo A.P. je fakat što je sam
Bernard izgledao kao da nije nimalo svestan snage te malene
mašine. Potom je usledila realizacija svega toga, u vezi svih
zamisli psihologa.
Zbunjen i neodlučan, A.P. je kod kuće čekao neke krupnije
promene, barem na lokalnom nivou, da vidi njihov nivo i brzinu.
Jednog dana, ugledao je upravo to.
Izašavši na ulicu, nije se mogao otrgnuti utisku da su ljudi oko
njega srećni i u nekom blaženom stanju. Niko nije pušio, niko nije
psovao ili pričao o nečemu glupom i ispraznom, niko nije podizao
glas, i svi su bili dolično i skladno obučeni, odišući elegancijom i
dostojanstvom. Nije bilo ni mnogo ni malo razgovora, svi su
pomagali jedni drugima sa strpljenjem i iskrenim osmehom.
Sve je to A.P. očima snimio dok je stajao do širokog stuba pored
bankomata ispod neke zgrade u Hegelovoj ulici. Naravno, to je
sve trajalo možda pet minuta; ubrzo su ih zamenili talasi
uobičajenih, neizmenjenih ljudi. Uvideo je da Bernard radi punom
parom.
I tako bi A.P. spazio te posebne sorte naroda u nedugim
momentima, kojih nije bilo više od, po njegovoj proceni, jedan ili
dva posto grada.
Međutim, posle nekog vremena, A.P. je primetio da je postotak
nanovorođenih građana veći. Sad ih je bilo sigurno, po njegovom
mišljenju, više od hiljadu.
Ovi nepromenjeni su počeli nešto primećivati.
U gradu je živelo skoro dve stotine hiljada stanovnika i od tih je
hiljadu plus bilo takvo, što je solidnih pola procenta. A.P. im je
dao naziv: poboljšani.
Na pamet su mu dolazile i reči tipa „prosvetljeni“ i „probuđeni“,
ali „poboljšani“ je prevagnulo.
Doista, broj i kvalitet su im pravdali naziv.
A.P. je bio svestan da definitivno dr Bernard stoji iza celog stanja.
Svaki dan je povezivao tačke; shvatao je zašto se bolnica u kojoj
je boravio zove po svetitelju, sećao se svega što mu je psihijatar i
sam rekao u vezi svojih planova, premda nije nikad ni
pretpostavljao da će sve to uistinu i biti. Štaviše, činilo mu se da
se tada Bernard pomalo šegačio sa njim, da je bio donekle
neozbiljan. Nevidljiv, psihijatar je obavljao svoje, ostvarujući
planove i ideje, poput krtice koja polako krči sebi put ispod
zemlje, samo da bi ti tuneli kasnije izazvali urušavanje svega
starog što je na površini.
Postavlja se pitanje koje se svodi na ovo: da li uraditi nešto ili biti
nemi posmatrač?
A.P. se lomio oko toga. Ne bi bilo zgore naći se sa Bernardom,
prodiskutovati sa njim, ubediti ga za trajni otpust iz „Svetog
Arsenija“…
„Ko zna“, on će u sebi, „možda bih se uklopio u celu tu šemu?
Mogu sebe videti na takvoj planeti.“
Trebao je samo malo ispipati teren pre nego što bi se sreo sa
doktorom. Kao mali, sanjao je da postane špijun, nagledan
filmova o agentu 007, a i sam Ian Fleming7 mu je bio strava
ličnost.
Sačekao je noć, obukao tanak mantil i kačket, te se pojavi na ulici;
njegova špijunska misija je počela, a doktor je bio na meti.
A.P. zatvori vrata zgrade za sobom, kad mu moljac sleti na rame.
Stiglo je dotle da pacijent prati i posmatra terapeuta.
Sve što je preduzimao, A.P. je smišljao u hodu.
Bez ikakvih distrakcija i uz pomoć javnih informacija u opštini,
A.P. je došao do doktorove adrese.
Sa sobom je nosio dvogled, seo bi na klupu u parku i posmatrao
Bernardovu kuću. Beležio je njegove aktivnosti i pravio raspored.
Međutim, psiholog je bio nepredvidljiv i neuhvatljiv. Nije se
držao neke rutine, koliko god je savetovao svojim pacijentima.
Bernard bi ponekad odlazio na posao u šest, sutradan u šest i
trideset dva, sledeći dan u osam časova.
Par dana bi se držao odlaženja oko sedmice, pa bi sve pokvario
izlaskom iz kuće u jedanaest i jedanaest. Vraćao se po sličnom
rezonu.
A.P. se približio te više nije boravio u parku, kako bi imao uvid u
untrašnjost kuće, ciljajući na prozore i vrata u dvorištu. Očekivao
je videti nešto što bi kompromitovalo Bernarda, ali doktor, kad bi
bio tu, je vodio manje-više normalne aktivnosti u kući.

(7
Ian Fleming (1908 – 1964.) – britanski pisac, najpoznatiji po romanima o Džejmsu
Bondu.)

A.P. je znao da ovaj ima neku kontrolu nad bolnicom čim može
tako da ide na posao kad hoće.
Jednog jutra, Bernard je napustio svoj dom u devet časova i četiri
minuta, ostavljajući tako A.P. priliku da mu pronjuška po kući.
Saznao je gde psihijatar drži rezervne ključeve. Skinuo je saksije
sa simsa prozora, podigao sam sims i uzeo maleni ključ,
otključavši bravu. Čim je zakoračio unutra, seti se mogućnosti da
doktor možda ima instaliran video nadzor.
Zavirio je u svaki kutak, svaki ćošak, zagledajući svaku tačku na
plafonu, policama, ispod stolova.
Ništa. Barem on nije ništa primetio.
No, ono čemu se nadao mnogo više od nekih kamera i mikrofona
je crna metalna kutijica kojom je Bernard kontrolisao i lečio
mase.
„Pa naravno da nije toliko rasejan da ostavi nešto tako moćno
ovde na relativno nesigurnom“, mislio se.
Nastavio je dalje. Enterijer Bernardove kuće beše minimalistički
uređen, kao da su japanski i norveški dizajneri šurovali u
njegovom osmišljavanju.
Krevet u zidu koji se spuštao kad treba, sto u trpezariji koji se
izvlačio iz zida u četvrtkružnom pokretu, koji je bio oko dva
metra dugačak. A.P. ga pažljivo vrati u zid. Sve ostalo je stajalo u
uzidanim ormarićima.
Slike iz raznih umetničkih pravaca su ukrašavale bele zidove. U
jednom uglu hodnika je visoko stajao tamnozeleni adam u vitkoj,
cilindričnoj saksiji od tankog mermera. Pošto je obišao i pretražio
celu kuću, shvatio je da nema ničega što bi kompromitovalo
psihologa.
A.P. je počeo misliti da je Bernard u stvari jedan asketa koji je u
njemu budio duboko poštovanje.
Drugi deo A.P. je zamišljao policiju kako hapsi Bernarda uz
dokaze o njegovom ludilu i zavisnosti od supstanci zbog kojih je
imao svoje fiksacije.
„Možda sam napravio grešku“, reče sebi, pogleda uprtog u vrata,
„mada…“.

Psihijatrijska ustanova „Sveti Arsenije“ je cvetala.
Broj izlečenih i pomognutih pacijenata je skočio do oblaka. Ko
god bi došao, bio bi zbrinut i preporođen. Bukvalno.
Poslednjeg dana tog meseca je Bernard prisustvovao na
godišnjem skupu za psihologe i psihijatre iz cele države,
takozvanoj KMZ-u
8 u Berlinu.
Sve se dešavalo unutar visoke zgrade na trećem spratu.
Doktori psihologije i neuropsihijatrije su držali govore u kojima
su se bavili izveštajima o psihičkom zdravlju nacije, statistici
bolnica i klinika, o nameni i upotrebi lekova i preparata za
mentalne bolesti i razrađivali planove za dalji rad, usvajajući
razne dekrete i rešenja za usavršavanje procesa lečenja i podrške
nemačkog naroda i šire.
Red je došao na Bernarda. Popeo se niskim, kružnim stepenicama
do govornice. Za razliku od svojih kolega, njemu nisu trebali
nikakvi papiri ili laptop. Sve što mu je trebalo je nosio u glavi i
oko vrata. Pročistio je grlo, bacivši pogled na sve u sali.
-Dragi moji – počeo je – od anskiznosti, opsesija, kompulsivnosti,
manija, fobija, narcisoidnosti kao lošeg egoizma, od psihopatije,
bipolarnog poremećaja, šizofrenije, paranoje, Alchajmera i
Parkinsona pa sve do širokog sprektra bolesti zavisnosti…Sve je to
bolnica „Sveti Arsenije“ izlečila kod skoro devet stotina ljudi za
samo dva nepuna meseca.
-Složićete se da mi kao lekari duše, moramo da se čistimo i
čuvamo kako bismo mogli da brinemo o ljudskom umu i srcu, i to
usavršavanjem samih sebe. Čojstvo i junaštvo su jedne od reči
koje bih mogao upotrebiti, i to je ono što moramo naučiti svoje
pacijente i poverene nam ljude kako bismo napravili novo,

(8
KMZ – Konferencija za mentalno zdravlje )

doslovno progresivno društvo gde nema ni desnog ni levog već
samo jedinstvo, ljubav i mir u svakom razumevanju.
Neko je podigao ruku iz publike.
-Da, izvolite? – Bernard ga primeti.
-Da, pa – ustala je žena u odelu u petom redu, obrativši mu se
preko mikrofona – možete li razjasniti te Vaše vizije, poštovani?
Bernard je jedva čekao taj trenutak, isprovociravši reakciju.
-Sve ću razjasniti, a kad vama svima ovde bude bilo preneto,
postaćete kao hodajući mostovi društva, posrednici između
veštačkih božanskih energija i bolesnika.
Skoro svi u sali su ćutali i zabrinuto gledali u doktora kao da je
unezveren ili možda i sam lud i u tom momentu je on skinuo crnu
mašinu sa vrata, podigao je na gore i aktivirao. Kutijica je počela
mahnito da se trese u njegovim rukama dok je svetlela u svim
bojama snažnom, postojanom svetlošću koja je pulsirala,
završavajući se u beloj. Svi su blenuli u magični prizor koji ih je
skroz upio i bež-beli, mlaki pokrivač od svetlosti ih je pokrio. Za
nekoliko sekundi, sve se u sali smirilo. Neki lekari su popadali sa
svojih stolica, neki su bili skljokani u svojim mestima, a neki su
čak i stajali u mestu.
Bernard pažljivo spusti ruke, sklonivši svoj uređaj.
Ti što ostadoše da stoje su bezizražajnim pogledima bili fiksirani
na jednu tačku pred sobom, tako da su izgledali zamrznuto.
Mnogi ležači su se tresli na podu dok su poneki bili nepomični.
Sačekao je još nekoliko minuta za govornicom, prateći buđenje
svojih kolega i njihove isprva šokirane face kad bi izašli iz one
životne, duhovne hibernacije.
Kad je svako došao k sebi, sinhronizovano su se vratili u tišini na
svoja mesta; doktor je zadovoljno posmatrao kako mu se plan
razvija kao cvet u zoru. Sa svojih zauzetih pozicija su očekivali
dalju komandu ili bilo kakvu stvar. Bernard aktivira mikrofon
crvenim prekidačem, nagnuvši se.
–Hvala vam svima na vašoj pažnji – bilo je sve što je izjavio,
dobivši dug i gromoglasan aplauz uz ovacije.
Sišao je niz stepenaste diskove i rukovao se sa svakim
pojedničano. Organizatori događaja su ga zagrlili.
-Sad razumemo – uveravali su ga. Vladalo je opšte jednoumlje i
međusobna bliskost i originalna ljubav. Jedni su plakali, drugi se
smejali, treći oba; cela konferencija je imala atmosferu mističnog
bogosluženja. Po završetku svega toga, Bernard se vrati kući,
razmišljajući usput o starom, dobrom A.P.
Iako je voleo voz, došao je na konferenciju kolima.
Čim je seo u auto, palo mu je na pamet da se prošeta šumom koja
se nalazila oko kilometar iza njegove kuće. Padao je mrak, i posle
devet minuta se našao pred svojim domom. Parkirao je auto u
garažu i izašao u dvorište. Iako je bila noć, nešto ga je vuklo ka
drveću iza kuće te se nije predomislio. Iz kasete automobila je
uzeo baterijsku lampu. Ostavivši vrata ograde otvorena, uputio se
utabanom stazicom. Zvezde su snažno sijale na purpurno-teget
nebu, i doktor tad zaželi da se malo više posvetio astronomiji i
astrofizici. Nastavio je koračati, spustivši glavu. Ušavši u šumu i
nakon stotinak metara, začuo je režanje sa svoje desne strane.
Doktor se pažljivo okrenu, zadržavši kontrolu. Pred njim su
stajala, na nekoliko metara dalje, dva vuka. Iskeženi očnjaci su
bili dugački i oštri, a oči odavale beli odsjaj od lampe. Bili su
veliki i besni, verovatno i gladni. Bernard se nasmeši, izvadivši
svoju hipnomašinicu. Zveri su se taman pripremile da skoče na
njega, kad ih on preduhitri sa snažnim, belim bleskom. Pali su na
tlo, ležeći isplaženih jezika, dahćući. Ubrzo su se pridigli na šape i
prišli psihologu, umilno i ponizno, kao domaći psi koji traže kost.
Obojicu ih pomazi, pa pokaže rukom da se sklone; vukovi
poslušaše. Tad Bernard, uzdahnuvši, produži dalje, šetajući
odmerenim korakom.
Prenuvši se iz nekog sanjarenja, na par stopa napred, se iza drveta
pojavio on. Beše to A.P. glavom i bradom. Izgledao je uljudnije
nego ranije, noseći zeleno odelo sa crnom košuljom i zelenom
kravatom.
Svetlo od lampe mu nije nimalo smetalo kad ga je Bernard
osvetlio. Bio je kratko ošišan i istog, odlučnog pogleda. Samo je
tako mirno stajao, očiju prikovanih na doktora, iako ga nije
mogao videti više od njegove konture. Bernard stegnu aparat, za
svaki slučaj.
A.P. mu je bio omiljeni pacijent, i tad se priseti svakog trenutka sa
njim.
-Dobro veče, doktore – rekao je A.P – verujem da si dobro. Ipak,
ne osvaja se svet svaki dan.
Bernard ništa ne reče.
-Pa, dragi moj – počeo je – mogu ti reći da sam odlično, ali još
posla tu ima.
-Ko je ovde ko, Bernarde? – staloženo će A.P., ali to je bila samo
fasada; psihijatar je imao uvid u njegovu dušu, i njegova
hipnokutija mu nije bila potrebna kako bi bio siguran u to da je
bura osećanja proključala u njemu, rvajući se sa razumom. No,
situacija je bila napeta i neizvesna, jer psiholog ipak nije znao šta
njegov pacijent smera.
-Hoćeš li da prošetaš sa mnom?
-Šta je bolje? – kaza A.P. – prisiljena ljubav ili iskrena mržnja?
Bernard je razumeo pitanje. -Znam kako mogu da pomognem
tvojoj dilemi – Bernard stade u stav sa rukama pored tela, blago
raširenih nogu. Lampa je labavo stajala u njegovoj desnoj šaci.
-A ne, nećeš, doco – branio se A.P. ispruživši ruku sa podužim
džepnim nožem – znam kako ove stvari mogu da lete. Bolje ne
pokušavaj ništa sa svojom hipnoalatkom. Da, da, tako je. Ipak ne
želim biti deo tvog sintetičko-utopijskog sveta. Ne! Ne, ne.
Oprosti, Bernarde. Ja… ne mogu. Bolje istinita neutropija9 nego
stakleni raj. Žao mi je.
Psiholog je bio u blagom šoku, iznenađenju. Nije očekivao ovo i,
oborivši pogled, shvatao je da je razočaran. A.P. je bio optimalan

(9
neutropija – stanje nečega (okruženja, države, sveta ili situacije) između utopije i
distopije [orig. autorska kovanica])

pacijent, možda čak i najbolja osoba koju je dotad upoznao. On ga
je hteo u svom novom poretku; A.P. je trebao biti njegov Gebels.
Oko njih se našla prohladna tišina.
-Šta ćemo sad, onda? – upita doktor pacijenta koji je sad stajao
korak bliže – pred liticom si.
-Jesam – priznao je A.P., vidno napet. Nije skidao oči sa
psihijatra. To beše prvi pu da ga Bernard vidi tako isfrustriranog.
-Ali razmisli malo o ovome – umilno je zatražio psiholog – zar
nije bolje dobro na silu nego dopuštati zlo? Reci mi.
-Ili ću ubiti sebe ili tebe – obrusi mu on, donekle ignorišući
pitanje – eh, Bernarde moj. Zaista, šta sad?
Ćutanje. Niko nije bio siguran šta reći.
Mesec se pojavio nad zatamnjenim krošnjama.
Bernard je mislio, i to napregnuto. Postao je usplahiren posle
mnogo vremena. Ako zaštiti sebe, A.P. će se ubiti, i kako da živi
sa tim? Opet, ako dozvoli da ga ovaj smakne. ko će praviti novi
poredak? Osim ako…
Bernard ustuknu.
-Dakle, dotle je došlo, sinko? – on će – hoćeš me likvidirati da bi
se dočepao mog uređaja i sa tim stvorio neku svoju civilizaciju?
Izgovorivši to, skapirao je koliko to paranoično zvuči.
A.P. je samo blenuo u njega, stežući podignuti nož; nije ništa
govorio.
-Gotovo je sa tvojom fabrikom svetaca, doktore – konačno je
kazao. Ruka mu se tresla. Bernard aktivira crnu kocku slobodnom
rukom. i odmah je izvadi, hitro je usmerivši prema A.P. Ovaj
pođe rukom da pokrije lice kad je bela svetlost sevnula, obasjavši
sve iza njega. Opirao se, vrištao, ali u nekom trenutku je pao na
travu. Imao je blagu drhtavicu.
Doktor mu je prišao, kleknuvši pored njega. Uhvativši ga za ruku,
A.P. kao da se prenuo iz dremeža.
-B-Ber-Bernarde – stenjao je i uzdisao – ja…ja…hvala ti. Sad
razumem. Sve je u redu. Volim te. Oprosti mi…-
-Neka, sve je to prošlo, zar ne? – tiho je govorio doktor –haj’ sad
ustani, pa idemo negde da nazdravimo novom svetu, jer gle, staro
prolazi.
A.P. napravi setnu grimasu.
-Neka, ne mora, pij ti za mene, jer… – stoički je nastavio – ja…uh!
Bernard tad primeti baru krvi pod mesečinom, koja je tekla ispod
njegovog pacijenta.
Zaboravio je na nož.

Hitna pomoć je stigla četiri minuta na mesto događaja nakon što
ih je Bernard pozvao. Stigli su pred kuću kad je Bernard odneo
A.P. u zadnje dvorište.
Međutim, beše kasno; A.P. je izdahnuo, iskrvarivši na pločniku.
Psiholog je klečao pored njega i gledao ga u oči dok je umirao.
Pustivši mu ruku, zaklopio je kapke A.P. Vreme smrti je bilo
osam časova i dva minuta, u petak, sedmog aprila.
Doktorova kolena su bila isflekana krvlju A.P. koga su medicinski
radnici pokrili belim čaršafom. Potom je policija došla da izvrši
uviđaj.
Bernard je zamišljao kako bi ispitivanje u nekoj alternativnoj
situaciji izgledalo: zašto i kako se to desilo? Da li je ubistvo?
I zaista, da svi oni nisu bili policajci i medicinari koje je već
obradio pre nekog vremena, upao bi u problem, naročito ako mu
crna kocka ne bi bila pri ruci.
Policajci su napravili izveštaj i istražili mesto u šumi kao i
Bernardovo dvorište. Bili su staloženi, fokusirani, inteligentni i
brzi. Nisu bili previše sumnjičavi kad im je doktor prepričao ceo
događaj od A do Š.
Verovali su mu i kasnije ustanovili da je tako kako je rekao. Sve
beše uneto u zapisnik i telo A.P. odveženo u mrtvačnicu. Psiholog
nije znao gde će ovaj biti sahranjen s obzirom da nije imao
nikoga. Stoga, posle kratkog kolebanja, otišao je u mrtvačnicu,
predstavio se kao jedini prijatelj A.P. i naložio da je njegova želja
bila da bude kremiran. Sutradan, nakon izveštaja autopsije koji
mu nije ni trebao, A.P. se našao u krematorijumu. Bernard ga je
lično gurnuo u peć uz jedno nečujno „zbogom“. Vratio se kući sa
urnom, izašao u dvorište pa do šumarka. Odmerio je trideset tri
koraka i obeležio mesto. Sa lopatom koju je poneo sa sobom,
iskopao je pola metra duboku rupu, ubacio urnu i zatrpao.
Vratio se unutra.
U kući ništa nije nedostajalo.

Leonard je sačekao Roberta na aerodromu.
Robert Laveli beše iste visine i građe kao on. Zelena košulja, sive
pantalone i crna jakna od poliestera su se vijorili na njemu dok je
hodao ka svom bratu i njegovoj devojci. Njih dvojica su se prvo
rukovali, pa potom nabrzinu zagrlili. Dogovorili su se otići kod
Leonarda na večeru. Robert je pristao jer voli tortilje sa
krompirom, punč i špargle; Leon nije zaboravio da je
vegetarijanac. Katarina mu se obraćala malo na poljskom, malo
na ruskom. U gostima će ostati nedelju dana. Rezervisana soba u
hotelu ga je čekala, ali prvo će večerati sa svojim bratom, koji se
mnogo promenio od poslednjeg puta.
Njegova devojka Katarina je bila u istom kalupu.
Očigledno je da su na istoj talasnoj dužini i da su im umovi
sinhronizovani, ali kako? Oboje su ostavljali utisak nekakvih
skoro svetih ličnosti. Robertu beše neverovatno. Pozvali su taksi i
odvezli se do Leonovog stana. Taksista je bio veseo, učtiv i
elokventan. Zračio je nekom toplinom i razumevanjem.
Robert je imao predosećaj da će to biti morbidan ali krasan
odmor.

DRUGI DEO: DEUS LUDENS