TAJNI FENOMENI

3. poglavlje

Tri sata sna su bila dovoljna za mene i Jorna. Ujutru smo popili kafu i promenili kurs za London radi prezentacije dokaza koje smo juče dobili.

Jornov predlog je bio Engleska, usled njegovog poznanstva sa jednim profesorom na Oksford univerzitetu. Dakle, dogovorili smo se odneti fotografije zarad mišljenja stručnjaka; iako nije da nismo dovoljno stručni, zanimali su nas komentari treće strane, a ako sve bude u redu, ovo će biti revolucionarna senzacija u svim naučnim krugovima. Profesor i ja bismo možda i u udžbenike dospeli.

Sve mi je to bilo na umu, iako ni jedan ni drugi nismo imali neke preterane želje za slavom, već za istraživanjem i širenjem vidika o nečemu što bi trebalo da nas zanima i da se zna.  Ali onda su krenule sumnje.

-Jorne – obratih mu se, držeći kormilo i gledajući u jednu tačku na površini vode, gde su se mogla videti tri delfina kako se brčkaju.  – Šta ako nam tamo budu tražili čvršći, neoborivi dokaz, najverovatnije telo tog stvorenja? – nastavio sam.  Jorn je pušio lulu, naslonjen na zid pored otvorenog prozora.  – Ne znam kako bi se snašli, ako to bude slučaj – odgovori, duvajući dim kroz nos. Danas je nosio teget odelo sa narandžastom košuljom i crnom kravatom.

-Ne bi trebali rizikovati – konstatovao sam da se delfini približavaju brodu, te ga zaustavih – ne znam. Hm.

– Opusti se – kaza profesor – ako nam budu tražili telo, donećemo im ga. Pa sâm kriptid nas je dvaput našao.

Napolju su se oglašavali druželjubivi delfini. Izašli smo na palubu, rekavši Jornu za njih, i videli ih nadomak broda kako se kikoću, posmatrajući nas. Mahnuli smo im, i njihova nasmešena, vedra lica su nam ulivala optimizam, uprkos sumnjama, barem meni; profesor je svakako delovao smirenije.  Jedan od morskih sisara je graciozno skočio u vazduh, napravio salto i pao nazad u okean pored ostalih. Naravno, delfini su hteli nešto, nisu bili tu samo da bi nas videli i zabavili. Nabrzinu sam svratio do kabine pa u kuhinju, uzeo tri komada ribe što jutros odmrznuh, i vrativši se na palubu, bacio im. Sva tri delfina su uhvatila po svoj komad, izgledajući zadovoljno, tako da su nas ubrzo pozdravili izvijanjem na leđa i mahanjem peraja, otplivavši dalje.

Uveče smo stigli u prestonicu Engleske, uplovivši u Temzu. Nakon policijskog ispitivanja i provere smo se „parkirali“ u luci, mentalno se pripremili za ispunjenje svog nauma i, sišavši sa broda, ubrzo uhvatili taksi koji je bio u blizini. Meni je to delovalo kao povoljan znak kosmičkog sinhroniciteta. Seli smo u automobil, kazali lokaciju i uživali u vožnji po metropoli. Za dvadesetak minuta smo došli pred zgradu univerziteta.

Jorn je juče kontaktirao telefonom svog poznanika dr Bendžamina, profesora anatomije i biomehanike, sve mu objasnivši; dotični nas je dočekao u glavnom, velikom kružnom hodniku univerziteta.

Rukovali smo se. Predstavivši se, pokazao sam fotografije na svom digitalcu, pri tom smo Jorn i ja sve u detalje prepričali o sinoćnom događaju. Oniži, crnomanjasti profesor Ben, kako mi je poručio da ga oslovljavam, nas je pažljivo saslušao i zamolio da uzme aparat kako bi prebacio fotografije na svoj laptop. To sam odbio jer bi onda originali ostali njemu, ali smo potom pristali da mu nakratko damo memorijsku karticu fotoaparata kako bi napravio fotke.

U okviru univerziteta se nalazila laboratorija za izradu fotografija i filmova, iako se filmovi više ni ne koriste toliko, ali nikad se ne zna kad se može javiti potreba da se razvije neki film zarad potencijalnog otkrića ili dokaza.

U poslednji mah se Jorn nečeg setio i iz džepa izvadi kesicu sa uzorkom sluzi onog stvora.

Za svega četvrt časa je naš mali sastanak bio gotov. Ben nam je rekao da će nas obavestiti o mišljenju kolegijuma već sutra. To je mene i Jorna obradovalo, poručivši mu da ćemo prenoćiti u Magnum Prestonu. Pozdravili smo se i izašli.

Približavalo se dvadeset časova, pa se uputismo ka obližnjoj govornici pored koje je čekalo taksi vozilo. Stigavši u luku, vratili smo se na brod, nešto večerali, ćaskali još malo i otišli u krevete, ne pretpostavljajući šta nas čeka.

***

U zoru, kad je krenulo svitati, probudio sam se i skoro iskočio iz ležaja.

-Oh, izvini – reče Jorn, koji je stajao povijen nadomak kreveta – nisam te hteo uplašiti. Vidi…

-Da pogodim, profesore – mamurno rekoh, zvučeći kao neka lokara – dobili smo odgovor od Engleza?

Sunce je kroz okno obasjavalo njegovu glavu od nazad, izgledajući kao da mu kosa tinja belim plamenom.

-Da. Bad news – odgovorio je – odnosno, možda i nisu.

-Žele da ga vide uživo? – pitah, ustavši iz kreveta. Za minut sam se obukao.  – Ben mi je poručio da… – zastao je – ah, pa da, umalo zaboravih da sam snimio ceo razgovor.  – Zbog mene?

Jorn klimnu. Iz džepa izvadi Soni Erikson diktafon, stavio ga na stolić do kreveta i pustio poslednji snimak.

-I zato – Benov glas je govorio – moraš biti uvek oprezan. Elem, što se tiče fotografija gospodina kapetana Merka.

-Da? – čuo se Jornov glas iz zvučnika.

-Pričali smo jutros Kamel, doktor F. Mej sa katedre za pomorsku mamologiju[1] i ja o priloženim dokazima. Bilo je tu malo debate, ali smo se složili da su slike autentične.

S obzirom na njihovu prirodu, ipak, odlučili smo biti sto posto sigurni te smo angažovali stručnjaka koji je procenio da su uistinu originalne i bez ikakve montaže.

-Ali? Rekao si malopre da ima još nešto.

-Ima, Jorne moj. Pa, vidiš, postali smo toliko zaintrigirani da želimo sopstvene fotografije, kao i da izvršimo par eksperimenata na tom monstrumu.

-Pa bi voleo, ako možemo, da ga kapetan i ja nekako uhvatimo i donesemo?

-Tako je. Preporučljivo živog. Znam, znam, nemoj me mrzeti, ali kolege smo. Verovatno razumeš.

-Ne, ne brini, nemam nikakva teška osećanja prema tebi. Ali… – Jorn uzdahnu – kako da ga nađemo?

-Već je ono dvaput našlo vas. Otplovite malo dublje u Atlantik i verovatno će vas ponovo posetiti.

-Treća sreća, a?

-Nadamo se. Eto, toliko od mene. Obavesti me ako budeš imao sreće.

– Jel imam neki rok lova?

-Gledaj da ne bude više od dva dana.

-U redu. Pokušaćemo.

-Držim vam palčeve, Jorne. Biće ovo spektakularno, ako sve bude u redu.

-Čujemo se, Bene. Pozdrav.

Ben je prekinuo vezu. Posle nekoliko sekundi kliktanja i šuškanja, diktafon se zaustavio sa premotavanjem.

Jorn i ja smo se pogledali. Dok sam slušao, bio sam naslonjen na štok vrata sobe, da mi se rame ukočilo.

-Uf – okretao sam ruku u krug – pa dobro. Šta u životu prođe glatko? E, a ništa nisu spominjali onaj sluzavi uzorak što si im dao?

Jorn je vratio spravicu u džep. Delovao je deprimirano, pomalo i razočarano.  – Nažalost, nisu.

-Hej, ne brini – tešio sam ga – ulovićemo tu kriptoživotinjku, da se tako izrazim. Pa sa mnom si, ne budi down. Jel znaš boljeg moreplovca od mene?

On podiže pogled, osmehnuvši se.

-Ma ništa, samo sam zabrinut – kaza – prijala bi mi šetnja.

-Idem da se umijem, pa možemo u neki restoran na klopu – vedro rekoh – hej, pa još uvek smo u Londonu, zar ne?

Profesor klimnu glavom. Za pet minuta sam se obrijao i osvežio, te smo sišli na kopno, ostavivši Magnum Preston samog.

Zaseli smo u jednom francuskom restoranu. Bez obzira što sam toliko vremena proveo na moru, većinu morskih plodova nisam mogao da smislim; to naročito važi za mekušce, zglavkare i ostale beskičmenjake.

Po naručenju piva, počesmo diskutovati o tome kako namamiti ono stvorenje.  S obzirom na naše neznanje o njemu, nismo skovali nikakav plan. Jedino oko čega smo se složili je da okačimo jednu poveću ribu preko Magnumovog zida i da čekamo da nam se sreća nasmeši. Jorn i ja smo nazdravili svojoj zamisli, kucnuvši se kriglama.

London je imao otvorenu ribarnicu na oko dva ugla iza restorana, te se uputismo tamo. Profesor i ja smo se, po ulasku u morsku prodavnicu, raspravljali koja bi riba bila najpogodnija, a da pritom nije bilo koja. Pažnju nam je privukla jesetra od skoro sedam stopa[2], koja je ležala na dnu ogromnog akvarijuma u uglu ribarnice.

Prodavac je, videlo se, već gubio strpljenje sa nama, tako da smo ga zamolili da nam je spakuje. Gledao nas je, kao da pokušava oceniti da li smo normalni, da bi nas pitao: „Da li da sečem, gospodo?“

-Može, biće lakše za nositi – odgovori Jorn, kome je miris počeo smetati. Nasmešio sam mu se, okrenuo ka prodavcu i zatražio da je iseče. Ribar nas odmeri.

-Ko će da mi pomogne? – bezvoljno reče, stavivši rukavice od lateksa.  – Ja ću biti volonter – kazah, zavrćući rukave. Ovaj mi dodade par rukavica.

Uhvatio sam ribu i držao je; ribar ju je zaklao. Priznajem, okrenuo sam glavu u nekom trenutku. Presekli smo je nožem, iseckali na komade i spakovali u najlonske džakove.

Jorn uze jednu, a ja drugu polovinu. Plativši, pazar je bio završen. Srećom, brod nam nije bio daleko.

Jednu polovinu smo okačili na levu, a drugu na desnu stranu broda, stavivši ih u dve mreže i okačili o ugrađene kuke na gelenderima broda. Sve završismo do sedam uveče.

Oko sedam i deset smo jurili maksimalnom brzinom od skoro dvadeset čvorova[3]  dalje po Atlantiku. Većina brodova ne može ići brže od osam ili devet čvorova, međutim, imao sam dovoljno novca da unapredim ovaj brod nakon njegovog otkupa.

Mrak nas je uhvatio oko osmice. Nikakvo kopno se nigde nije naziralo. Usidrio sam Prestona i izašao na obalu da obiđem mamce; naša jesetra u komadima je visila u mrežama sa kuka broda. Laknulo mi je, uplašivši se da se nisu možda otkačile prilikom plovidbe. Nismo mogli pretpostaviti ništa o ponašanju našeg plena ali sam zaista verovao u ovo. No, paranoja se nije dala tako lako zaustaviti i uskoro sam nestrpljivo sedeo u mračnoj kabini sa Jornom  koji je vrteo svoj luger oko prsta, premeštajući ga iz ruke u ruku.

Pola devet je otkucalo. Brod se blago ljuljao i tišina je svirala po našim zategnutim strunama od živaca.

U nekom momentu je profesor ustao, izvadio lulu i izašao napolje. Kad je već izašao, pametnije bi bilo da ja budem takođe napolju, jer sve se može obrnuti za tih pet-šest sekundi.

Jorn je pušio lulu na palubi, držeći pištolj u drugoj ruci.

Ja sam zastao na drugom kraju broda, osluškujući. Proverio sam netaknute mreže, pa počeh se nervozno šetati po lakovanim daskama. Kako se ništa nije dešavalo i u devet me je hvatao mali dremež, odlučio sam ostati napolju. Prišao sam Jornu, naslonivši harpun na rame. On me pogleda, pa spusti pogled na pramac i na mrežu levo.

-Eh, živote – poluglasno sam rekao – meni se spava. Polako ali sigurno.  – Strpljenja – reče – ako ne možeš izdržati, ti idi odmori. Ja ću čuvati stražu.

Složio sam se, i tek što krenuh ka kabini, na levoj strani broda se čula lupnjava, kao da se neko pokušava popeti.

Jorn i ja se zgledasmo, pripremivši oružja uperena ka izvoru zvuka. Jornova lula mu je štrčala iz usta, dimeć se.

Tako ukočeni, dočekali smo svog posetioca, ali to nije bio naš očekivani kriptid.

Preko ograde se popela osoba, devojka zapravo i, uhvativši se za gelender i prebacivši jednu pa drugu nogu preko ograde, stala je na palubu. Izgledala je poput obične devojke, obučena u crnu, kožnu suknju i crveni pamučni dukser, koliko sam mogao odrediti. Bila je potpuno mokra, i crna kosa joj beše zalizana unazad, otkrivajući bledo, milo lice. Pogledao sam dole, primetivši da nema nikakvu obuću na mermerno belim stopalima. Posmatrala nas je krupnim, tamnim očima. Zbunjeno nas je odmeravala, kao da smo mi uljezi na, a Magnum Preston njen brod. Jorn je polako spustio luger, pućkajući lulu. Nasmešio se.

-Dobro veče, gospođice – pozdravio je raspoloženo – šta ćete Vi ovde? Kako Ste dospeli ovamo?

Cura se okrenula ka njemu, uzvrativši osmeh.

-Dobro veče i vama, momci – odvratila je šarmantno na čistom holandskom – ja sam pošla u malu šetnju, pa sam naletela na ovaj vaš lepi brod! Da li bih mogla ostati sa vama, barem ovo veče? A i treba mi prevoz.

Profesor je bio očaran, ali ja nisam razmišljao kurcem.

-Stani malo, devojko – zapovedao sam, ne spuštajući harpun – iz kakve ‘šetnje’ si došla? Šetnje po vodi, možda? Ko si ti i šta hoćeš?!

Jorn me ošinu pogledom kao da sam ga uvredio, ali ova mlada dama ili šta li je već je uzurpirala moju teritoriju i posed, i želeo sam čudne strance van svog broda.

Posmatrala me je gordo no opet nevino i ljupko, govoreći pogledom i licem da nema potrebe za takvom reakcijom.

-Merk, ne moraš biti tako drzak – branio je Jorn – možda joj je potrebna pomoć.  – Ne deluje kao da traži bilo šta, zar ne? – rekoh, motreći na nju.

Prišla je Jornu. Bila je malo niža od njega, visine od možda oko sto sedamdeset sedam. Odjednom, zagrlila ga je i poljubila. Zabezeknut, pucao sam u vazduh iznad njih; odmah su se odvojili. Iz držača od pojasa pod jaknom sam za dve sekunde izvadio još jednu metalnu strelu kojom sam napunio cev od harpuna.

-Upozoravam te! – viknuh na nju, držeći metu na nišanu.

Jorn beše šokiran. Luger mu se tresao u ruci. Oči su mu švrljale  čas u mene čas u nju.

Devojka se hitro okrenu ka meni, zaletevši se u mom pravcu. Refleskno sam opalio, međutim uspela je da uhvati sečivo u letu, isekavši šaku uz hladan, dijaboličan krik. Ispustila je mini koplje na palubu, ne rekavši ništa, i skoči iz mesta preko ograde, nazad u okean.  Dotrčao sam do ivice zida broda, tražeći je pogledom; u tački okeana  gde je nestala pod vodom su se kružni talasi još uvek ređali jedan za drugim. Čekao sam. Deset sekundi. Dvanaest. Nisam se pomerao. Petnaest sekundi. Bacih preko ramena pogled na Jorna koji je oborene glave samo nepomično stajao u mestu, buljeći u krvavu, gvozdenu strelu na daskama.

-Jorne! – zvao sam ga – Jorne, pobogu!

Digao je glavu, pogledao u noć iznad i oko nas, pa vratio pištolj u sako.

-Oprosti, Merk – reče – nemam pojma šta mi se desilo. K’o da sam omađijan. Da, tako se osećam.

-Može biti i da jesi – rekao sam, dozvavši ga da stane pored mene i pogleda dole u sada smirenu, teget vodu iz koje niko nije izranjao. Na naše još veće iznenađenje, mreža sa ribom na kuki pored nas je bila pokidana.

[1] mamologija (eng. mammology) – grana biologije koja se bavi sisarima

[2] sedam stopa – 2.13m

[3] 20 čvorova – 36km/h

***

Dugo smo diskutovali da li je ono bilo sirena. A s obzirom kako nas je krenulo, vrlo je moguće da je još jedan kriptid baš nama za petama. Možda je sve ovo neki početak.

Doduše, sirene su mitska bića.

-Neka – rekoh Merku – bolje ovako. A i da nas nešto fantastično ubije, bila bi mi čast.

Kapetanovo lice se nije dalo panici. Podigao je nogu na pramac i naslonio se na koleno, zagledan u pučinu.

Njegov stoički izraz lica beše okamenjen i ravnodušan, ali ta maska me nije zavarala, i verovatno da se malo bojao, premda sam se uverio mnogo puta da je Merk zaista snažna ličnost, otkako se znamo. Da li od pomorskog života ili je prosto takav sam po sebi, ne može se reći.

Pripalio sam ugašenu lulu i pravio oblake ka crnom nebu. Gore je Mesec nezainteresovano sijao.

Osećao sam se kao gubitnik.

-Jorne – Merk se okrenu ka meni – više mi se ne spava.

-Ni meni – rekoh – sve je ovo bilo glupo. A ni sam više ne kapiram šta se dešava.   – Misliš li da ima povezanosti između onog prvog i ovog drugog stvorenja?

-Ne bih znao, ali ovo drugo…  – Odnosno druga – dodade kapetan odsečno – koliko li je verovatno da je ta nazovi devojka nekakva utvara?

-Pa, utvare ne cepaju mreže sa ribom, koliko znam – odgovorio sam, gutajući dim – mada, zavisi koji tip utvare, ako je verovati okultnim izvorima i literaturi.  –Možda bi nam Kristofer Li sad mogao pomoći – našalio se on. Merk me je uspeo nasmejati, ali osmeh brzo splasnu sa naših lica.

-Znaš li gde smo trenutno, profesore?

-Negde na Atlantskom okeanu. Želiš da ti dam koordinate?

-Haj’ idi proveri.

Otrčao sam do kabine, uključio sam svetlo i pročitao šta kompas i GPS pokazuju.  – Dvadeset sedam stepeni širine i četrdeset sedam stepeni dužine! – viknuo sam Merku. Vrativši se na palubu, video sam da je Merk zagledan u mirnu vodu, koja je reflektovala nežnu mesečinu nedaleko od broda. Sve beše tiho, skoro da sam mogao čuti otkucaje i kapetanovog srca, stojeći tako pored njega.   – Čuo sam te, Jorn – progovorio je – znači, nismo daleko od Labradorskog mora. Ali daleko od Griniča i Ekvatora. Daj da sklonimo ove mreže.

Za tri minuta smo poskidali ostatke našeg mamca i bacili ga u okean. Merk je ušao u kabinu i stao za kormilo, pregledajući mape pred sobom.  –Hej, pa nismo daleko od Velike stene, Jorn! Doći da vidiš.  –Au, da, biće da si u pravu. Šta sad?

Merk me ozbiljno pogleda.  –Idemo napred. Šta drugo?