Irina je bila Ruskinja koja je došla u Srbiju za vreme bombardovanja 1999. godine. Imala je pasoš u kojem je pisalo da ima 25 godina i da je krojačica. U stvarnosti, bila je školovani obaveštajac-operativac, govorila je šest jezika, imala dva fakulteta završena i 38 godina.
Otkrila je da je njen nadređeni korumpiran i – naivno – to prijavila. Progonili su je. Pobegla je sa lažnim pasošem.
U Srbiji je bio haos, niko nije obraćao pažnju na nju. Našla je posao u velikom selu pored velikog grada, u kafani, gde je prala sudove. Kada je gazda tražio da se prostituiše, ošamarila ga je – odmereno, samo je seo na pod – i otišla.
Već je bila upoznala Marka.
Njegovih 28 godina nije pratila vojna knjižica – nije služio vojsku zbog šuma na srcu. Bio je visok, štrkljav, 190 centimetara, ne debeo, ali sa stomakom. Kada je hodao, lomatao se neskladno. Jedinac bogate porodice. Dve godine starija sestra bila je udata. Njega nisu mogli da ožene.
Irina ga je navela da je zaprosi. nije bilo lako, bio je stidljiv. Odmah je došla kod njega kući. Lepa Ruskinja, plava, 178 centimetara visoka, mlada – u pasošu je pisalo 25. Venčali su se za deset dana. Njegovi nisu hteli da rizikuju da se predomisli.
Za godinu dana rodila je sina. Sledeće godine – ćerku. Kad je treći put ostala trudna, svekrva je stidljivo pomenula da im možda ne treba još jedno dete. Irina je odlučno, ali blago – s pogledom koji je svekrvu naterao da ućuti, nesvesna da se preplašila do kostiju – rekla da im treba još dece.
Bio je rat. Mnogi su poginuli. Marko je jedinac, a njegova sestra još nije uspela da rodi.
Irina je bila tri meseca trudna, četvrti put, kada je komšija Jovica opet pijan tukao ženu. Deca su vrištala, roditelji se razbežali. Irina je ostavila sudove koje je prala i – tiho, neprimetno, stare navike – ušla u Jovičino dvorište. Jovica je upravo uza zid tukao ženu. Dograbila ga je i zabila u zid.
— Beži — rekla je ženi mirno.
Nesrećnica je prestravljeno otrčala. Jovica je ustao, ali ga je Irina šutnula u prepone. Skljokao se. Nastavila je da ga tuče – sistematski, po mestima gde se modrice teško vide.
Kad je bio iznemogao, gotovo bez svesti, podigla ga je u sedeći položaj i naslonila uz zid.
— Jesi li dobio dovoljno batina?
Zgranut je gledao u nju.
— Jer, ako još jednom digneš ruku na ženu, ili na decu, ili na oca i majku, ili na ono kuče tamo – ako podigneš glas – tako ću da te prebijem da ćeš bolovati godinu dana. Razumeš?
Blenuo je u nju. Onda klimnuo glavom.
Onda joj je došlo nadahnuće.
— Kad te vide ovakvog, reći ćeš da si pao niz stepenice. Da si izgubio svest. Da ti se javio Sveti Nikola i rekao da svima budeš dobar. Kao što sam ti rekla: nedeljom da ideš u crkvu i da se ispovedaš. Kad se vratiš, da poljubiš ruku ocu i majci. Razumeo?
Opet je zapanjeno klimnuo.
Nikad ga dotad niko nije pretukao. Bio je zadrigao, debeo, nizak, a krupan.
— Prestaćeš da piješ rakiju i sve ostalo. Prestaćeš da pušiš. I postićeš sredu i petak. Razumeš?
Klimanje glavom.
— Znaš li šta će se desiti ako me ne poslušaš?
Klimanje.
— Onda smo se razumeli.
Pljesnula ga je po obrazu.
— Molođec — rekla je na ruskom.
Govorila je savršeno srpski, bez naglaska, ali sad se naljutila. Naglasak se osetio.
Okrenula se i otišla. Vratila se pranju sudova.
Iz Jovičine avlije se nešto kasnije čulo zapomaganje. Onda su neka kola brzo otišla u grad.
Sutradan se Jovica vratio iz bolnice. Tri polomljena rebra. naprsla vilica. I priča da mu se ukazao Sveti Nikola – i šta mu je sve rekao. Citirao je Irinu od reči do reči.
Morao je nekoliko dana da leži zbog povreda. Svekrva je rekla da bi bilo komšijski da ga obiđu. Išli su svekar i svekrva. Sutradan – Marko i Irina.
Jovica je sedeo obučen na dvosedu. Kad je video Irinu, prebledeo je kao duh. Oči su mu se ispunile strahom. Irina je umela da prepozna bezumni strah.
Bilo je tu još nekih komšija. Malo su ga zadirkivali zbog viđenja Svetog Nikole, ali on je priču ponovio – od reči do reči.
Bio je petak. Njegova žena je pred goste iznela neki kolač. Jovica ga je odbio – jer nije bio posan.
Videlo se da su njegovi još u čudu. Nisu mogli da veruju da se desila takva promena.
Ali promena se nastavila. Jovica je ispunjavao naređenja. Pop se skoro prekrstio kad ga je video u crkvi u nedelju ujutru.
Od ponedeljka je počeo da ide u štalu i da radi umesto oca – sve sem muže krava, jer to nije znao, ni sa aparatom, ni bez njega. Otac mu se čudio. Nije verovao. Ali Jovica je istrajavao.
Pomagalo je i to što bi ga Irina s vremena na vreme značajno pogledala. Bila je viša od njega. Njenu snagu je osetio. I stekao onaj divljački strah koji siledžije osećaju kad naiđu na jačeg od sebe.
