2. poglavlje
- Upoznavanje sa čoporom vukova
Alfa ženka čopora, Rena, bila je majka Dite, vučice koju smo spasli od pume.
Alfa je namirisala pumu na svima nama.
– Svi mirišete na pumu. Čak i ovo malo čudo miriše na pumu. Kako vas puma nije pobila? –
– Ja nisam malo čudo… – cvilela je Bubu.
Gurnuo sam je šapom. Iako nespreman, osetio sam autoritet Alfe.
– Ne znam, gospođo. Verovatno se zbunila… ili joj je dosadilo… –
– Šta da radimo sa vama? –
– Da ih pojedemo?! – dobacio je tiho stari vuk koji je hramao na prednju levu nogu.
Bubu je zarežala. Uvek je bila kivna na mužjake.
– Šta je ovo snežno čudo? Miriše kao ženka, ali ne miriše kao ženka… ima boju snega, ali nije sneg… –
– Bubu je bišon. Oni su beli. A ne miriše kao ženka jer je kastrirana… –
Ujela me je za nogu. Poskočio sam.
– Ko ti je dozvolio da govoriš o mojim intimnim stvarima!? –
– Izvini, Bubu. –
– Rekao si da ti je tetka? – pitala je Alfa. Njen par je samo sedeo i gledao nas. Izgleda da nije mislio da smo vredni razgovora.
– Kako može da ti bude tetka? Ne ličite. –
– Onako mi je tetka. Usvojila me je i mnogo me voli. –
Malo sam uživao da tako peckam Bubu, koja je samo režala. Plašila se Alfe, plašila se cele situacije.
– Ne miriše na ljubav. Miriše na strah. I ti mirišeš na strah. –
– Naravno, gospođo, preplašen sam. Nikad nisam bio u šumi, nikad nisam video vukove. –
– Šta znači kastrirana? – stari vuk je prišao i mirisao Bubu.
Ona je tiho režala. Stvarno hrabro od nje. Mada, ona nikad nije naišla na otpor. Svi psi iz našeg susedstva sklanjali su joj se s puta bez obzira na veličinu. Zato nije imala predstavu koliko je opasno režati na vuka, čak i starog i hromog.
Progurao sam se ispred nje. I ja sam bio glup da se suprotstavim vuku.
– Znači da joj je veterinar otklonio sve ženske organe. Nema više miris ženke i ne može da ima mlade. –
– Zašto je to dozvolila? – vuk je bio zapanjen.
– Nisam dozvolila! – besna Bubu se probila i sevala očima i zubima na njega.
– Uspavali su me kad sam izgubila svoje prvo leglo. Rekli su da je to pitanje života ili smrti, i kad sam se probudila, više nisam bila ista. Sigurno me nisu pitali za dozvolu. –
Vuk je ustuknuo. Očigledno je bio zapanjen.
– Ujače, ostavi ih. Suviše su bezopasni da ih ubijemo. Neka ih… – odlučila je Alfa.
I tako smo ostali živi.
Dali su nam jednu kost od prethodnog lova. Bubu je uvređeno digla nos, ali ja sam bio gladan. Na kosti je bilo po malo mesa, plećka sa nogom. Imalo je čudan miris i ukus. Verovatno je bilo bajato i ustajalo, ali glad ne pita. Preglodao sam kost i pojeo veći deo.
Bubu je konačno prišla i pokušala da skupi sa kosti ostatke mesa. Bila mi je muka posle. Nikad nisam jeo kosti. Čuo sam da psi i vukovi mogu da vare kosti, ali bilo je to teško. Ceo dan sam ležao bezvoljan.
Bubu se motala oko mene i gurkala me njuškom. Da je ne znam, rekao bih da je bila zabrinuta. Vučica me je samo gledala iz daljine.
Nedostajale su mi moje proteinske granule sa ribljim uljem, u obliku malih kostiju raznih boja. Ukus im je bio bljak i izbegavao sam ih. Davali su mi ih zbog probave. Bilo je drugih koje su bile bolje. Bubu je obožavala te proteinske i jela ih iz moje činije za hranu. Zbog toga je bila debela. Niko je nije video da krade moje granule.
Meni naravno nije dala da priđem njenoj činiji za hranu.
Sutradan mi je bilo bolje.
Bubu je uplašila neku životinjicu. Skočio sam instinktivno i posle jurnjave uhvatio je. Bubu je skakala ekstatično oko mene. Odneo sam miša u čopor. Bio sam tako ponosan na sebe.
Dita samo što se nije smejala. Mislim i da jeste, na svoj vučji način. Alfa me je pohvalila.
Ispustio sam miša i pokušao je da pobegne, ali Bubu je skočila i udavila ga. Baš me začudila. Znao sam da je krvoločna, ali da je sposobna za ovo – nisam ni sanjao.
Rastrgla ga je. Matora čudakinja.
Bilo mi je opet muka. Nikad nisam video ubijanje.
Bubu je pojela miša i niko je nije dirao.
– To je bilo odvratno, Bubu. –
Samo je zarežala na mene.
– Ti si ga ulovio. –
– Ti si ga uplašila. Samo sam reagovao. –
– Ne izvlači se. Misliš da si mnogo fin. –
Voleo sam da ležim pored kamina i gledam vatru. To je bilo tako umirujuće.
Imali smo u kući mačku Kiti. Ja sam je spasio kad je kao bolesno mače zalutala u naše dvorište. Ustvari, Bubu ju je našla, ja sam je samo odneo u kuću.
Začudo, prihvatili su je. Nikako se nije slagala sa Bubu. Kad je porasla, bile su iste veličine i stalno su se tukle. Naravno – kad ih ljudi ne vide.
Branila me je od Bubu. Imali smo neprestani hladni rat u dvorištu. Bubu je nije dirala samo kad je dobila mladunce.
Ostali su u gradu. Mačku nisu vodili u planine.
Kako mi je sad nedostajao topli dom i vatra u kaminu. Napolju je bilo hladno. Počinjala je zima. Ne znam kako sam to znao.
Bubu je posle miša otišla u neki grm i spavala. Bar je ona bila sita.
Meni miš ne bi ništa značio. Mislim, značio bi, ali bih i dalje bio gladan. Ali ne toliko gladan da pojedem miša. Moraću da budem mnogo više gladan za to. Znao sam da će doći i taj trenutak.
Vukovi su negde otišli. Ostali su samo stari i mladunci.
Pogledao sam starog vuka.
– Otišli su u lov. Neko tako velik kao ti bio bi koristan kad bi znao da loviš. –
– Mogu da naučim. –
Stari je samo odmahnuo glavom. Otišao je i on negde da legne.
Ostao sam sam sa mladuncima. Nisam imao iskustva sa njima. Skakali su oko mene. Bio sam im nov i neobičan.
Igrao sam se sa njima. Nisam znao šta drugo da radim. Bar su me mladunci prihvatili bez rezerve. Bio sam naivan kao i oni.
