Kažu da teška vremena stvaraju jake ljude, a jaki ljudi dobra vremena. Takođe dobra vremena stvaraju slabe ljude, dok slabi ljudi stvaraju teška vremena – i tako u krug.
1986. godine smo rođeni svi, sva četvorica, upravo u doba nakon Černobiljske katastrofe i godine u kojoj je Halejeva kometa poslednji put preletela preko naše planete.
28. Jun 1999.
Imao sam 13 kada sam iznenada i bez ikakve najave napunio 33. To se desilo u leto 1999 godine – onog dana kad su prestale padati bombe i počele padati zvezde.
Živeo sam u malom naselju grada Leskovca po imenu Ančiki. Kažu da je na ovom mestu bila velika utrina sa visokim senovitim hrastovima, pa je u vreme Turaka tu bio stacioniran veliki broj hanova, te da je odatle i došlo do imena naselja — an, hanovi, hančiki, pa eto ti ga i ‘ančiki. Naselje nije imalo više od par hiljada stanovnika, i nije bilo naizgled ni po čemu posebno i drugačije.
Tu negde u samom centru naselja u Zaplanjskoj ulici, a otprilike na samo dvesta metara od moje kuće stajala je jedna stara prodavnica, a nešto od prodavnice i stari hrast. Ta prodavnica odavno nije radila, ali je nama, tačnije mojoj ekipi bila dobro došla da se tu sakupljamo, družimo i raspravljamo skoro svakog dana.
Tog dana smo zujali po naselju bez ikakvog posebnog povoda i plana, jednostavno smo se privikavali na slobodu i na krevet u koji bi smo legli bez patika. Miris podruma je još odisao u nozdrvama, mržnja prema Amerima i lokalnoj vlasti se gomilala, a mi smo tražili prozor kome bi namenili kamen. Jasno čujem tišinu u ušima koju neće prekinuti nikakva sirena, asvalt pod našim nogama, dok se vozimo ponikama po obližnjem naselju. Gavrilo tiho zazvižda ustima i stajemo, sva četvorica, a Bogdan nam pokazuje u pravcu otpada.
Prvi se oglasi Koča. Reče:
„Prošli put sam ja išo prvi braćo, tvoj je red Maksime“.
Vešto parkirah dedin bajs u grmlje sa strane, osmotrih sa obe strane ulice da nema potencijalnih pretnji po naše živote, i lagano zavilenih kao mače u detinjim rukama i preskočih zaključanu ogradu gradskog otpada. Otpad je bio poprilično veliki i činila ga je velika parcela sa kršnim starim automobilima, starom tehnikom i kućnim aparatima, kao i jedna velika gomila papira, knjiga i časopisa. Ovu lokaciju smo redovno posećivali kako bi obnovili uglavnom našu riznicu stripova, knjiga, kao i po koji časopis sa sadržajima koji obuhvataju uglavnom anatomiju poprilično zgodnih bića ženskog pola – u različitim pozama.
„Čisto je, nema nikog, preskači“, doviknuh obazrivo.
Gavrilo i Bogdan su istog trena preskočili, dok je Koča standardno obazriv prešao poslednji.
„Znate da su ova govna što drže otpad, mamica i sinčić, šta li su kog đavola uhvatili Jocu Kembu i zvali pandure?“, poče Gavrilo dok je brisao prašinu sa već isprljanih pantalona.
„Ne seri, pa šta mu mogu, to je brate otpad…?“, iznenađeno zapita Koča.
„Pa debil je bio u papuče, čeprkao po ovom smeću, valjda tražio stripove dok su oni otljučavali kapiju. Kad je skontao da su oni probao je da beži preko ogradu i oni ga dočekali sa drugu stranu. Uhvatili ga za ruku, vukli i psovali – malo je falilo vene da mu iseku od ovu metalnu ogradu. Kad su ga uhvatili ubacili su ga unutra i pozvali pandure i njegovog ćaleta. Kažu da je njegov ćale prso od smeha kad je došo.“
„Što?“, znatiželjno zapitasmo.
„Pa oni ga navodno krivili da je hteo da ukrade neku presu za papir koja je ono u fazonu teška tonu ipo, Kemba se jadan isprepadao i naduo od plakanje, a njegov ćale kad je došo im je samo pokazao na Kembine papuče, u fazonu „da, možda bi vam preneo i celu zgradu ovako džgoljav, u šorc i papuče“, na šta je i policija pukla od smeha pa ga pustili.“
„Ih kad bi moj ćale bio takav“, promrmlja Bogdan. „Moj bi me prebio kao mačku i vodio da okajem grehe u neki manastir“.
Nasmejasmo se svi.
„Dobro, dosta zezanja, ajmo na posao, nemamo čitav dan a i nismo bili ovde čitavu večnost“, dreknuh.
I bacismo se na čeprkanje po gomili papira. Ja, Gavrilo i Koča smo kopali, i gađali se raznoraznim starim knjigama dok je Bogdan poprilično smoren stražario blizu glavne ograde. Takav je bio dogovor, uvek je neko nadgledao kako bi smo imali dovoljno vremena da klisnemo u slučaju da neko naiđe. Ja sam pronašao poprilično dobro očuvanu knjigu Tolstoja na kojoj je pisalo Detinjstvo, dečaštvo, mladost i odmah je zgrabio, na prvoj strani je stajala posveta sa natpisom Tolstoj je moj kućni prijatelj, što me zbuni. Pogledah u Koču koji je u tom trenutku značajno poskočio i vrisnuo „KAPITAL!“, što je trebalo da znači da je pronašao nešto od prevelike važnosti po njegov život. Bogdan nas opomenu da se stišamo dok nas je prekoravao da previše dugo dežura i da bi redno bilo da ga neko zameni, dok se Gavrilo cerekao trpajući nešto ispod majce.
„Ša bilo Gavrilo?“, pitah.
„Šta misliš?“, odvrati.
„Brusiš, ništa nisi našo.“
„Dođite da vidite!“
Setih se da nas je isto tako milion puta prevario, jer Gavrilo i jeste bio takav; najzajebaniji član ekipe uvek spreman da nas sitno zajebe što mu je bilo besprekorno smešno i zabavno.
Ipak okupismo se oko njega i on naravno dospe u centru zbivanja. Odmeri nas sa polu smeškom, poprilično ponosno i ispod majce izvuče časopis na kome je pisalo Playboy. Istog časa osetih nervozu, uznemirenost, potpuno novi univerzum misterije nagona je bio ispred nas. I upravo u momentu okretanja prve strane našeg centra univerzuma, pred kojim su Marks i Tolstoj u nekoj izmaglici ostali da mumlaju nešto totalno nerazgovetno i nezanimljivo, nas iscima tresak i prodoran glas iza nas:
„Koe tražite ovde, s će ve umrtvimo, bem li vi familiju!?“.
Usrali smo se sva četvorica, meni u glavi bljesnu Kemba, isečena ruka, rđava ograda, bežanje, policija i face mojih matoraca. Okrenuh se polako i začuh Bogdana kako prošapta:
„Jebeni cigani.“
I istina, ispred nas je bila čitava grupa roma, našeg godišnjeg doba, sa motkama u rukama koje su mlatarale gore dole u želji da uskoro budu iskorišćene u bojenju nečijih leđa.
„Oćete da ve zaplavimo s ovej macole“, reče jedan najkrupniji. „Koj moj tražite u naše naselje, na naš otpad be?“
Zurili smo u njih zbunjeni, tišina je trajala kao večnost, a večnost je bila tamno plava, šta će se sada desiti…
„Došli smo samo da uzmemo neku knjigu“, rekoh.
„Na naš otpad?“, odgovori.
„Kriv je onaj ko je prvi reko ovo je moje“, prosikta Koča.
„Ava kari, suđ pula“, reče najmanji koji se prvi pomiče i krenu šetati oko nas.
Bogdan je bio najosetljiviji po pitanju stavova vezanih za nacionalne manjine, moglo bi se reći da nije bio blagonaklonjen i svemu ostalom što nije imalo dodira upravo sa nacionalnom manjinom kojoj je sam pripadao, pa smo se negde i plašili njegove reakcije koja nadasve i ispuni očekivanja.
„Ma puši ga bre!“, odbrusi glasno i jasno.
„I ja tebi isto.“, kao iz topa odgovori onaj najmanji valjda misleću da mu je Bogdan opsovao majku. Pa razmislivši šta je rekao dodade: „Ša reče bre?“
I to je bilo to, svaka mogućnost za konstruktivni dogovor oko vlasništva otpada i našeg bivstvovanja u prostoru za koji možda nismo imali prava, jer nam nije pripao po rođenju mesta prebivališta je pao u baru. Ostalo je makljanje, do koga bi i došlo da iza nas sa nožem i unezverenim pogledom nije dreknuo Koča pevajući:
„Cigani gordi, idte sada!
Kod nas vaš zakon ne postoji,
od njega niko tu ne strada,
šta će nam krvi i jadi tvoji?
Ne kažnjavamo smrću ljude.
Ali s ubicom ko da bude?
Ne pristaje naš udes tebi,
slobodu hoćeš samo sebi.“
A onda se desi nešto neočekivano, javni nastup i faktor iznenađenja je razbio ceo bataljon potencijalnih batinaša. Bežali su na svim stranama, Koča je urlao „Kao sile osovine četrdeset treće na Neretvi polju, jebaću vam majku kapitalističku“. Bacismo pogled ka njemu poprilično zbunjani, pogledasmo se međusobno i trknusmo preko ograde po naše bajseve. Oni videvši to da i mi bežimo se zbuniše pa se opet okupiše i krenuše za nama trčeći i vičući: „Jebaćemo vam mater kad vas stignemo!“, ali prekasno.
Motali smo brzo pod adrenalinom valjda plašeći se da nas ne stignu. Nakon nekog vremena stigosmo do našeg naselja ispred prodavnice, bacismo bajsove, sedosmo na stepeništu i počesmo se glasno smejati. Lepog li života.
„Šta to bi, šta si ono pevao, odakle ti nož?“, pitasmo glasno.
„Ma jebeni Puškin brate moj, to je pesma o slobodi i životu cigana, nije slična konotacija ali mi je lepo legla, a nožina dedina, poklon“, reče umorno Koča dok je brisao znoj sa čela.
„Jesmo ih vala sredili“, rekoh.
Kočino puno ime je bilo Konstantin, ali je voleo i više preferirao nadimak kojim se često i kitio u nepoznatom društvu. Često ga nismo razumeli o čemu govori, ali smo ga smatrali najpametnijim, iako mu to nikada nismo rekli.
„Znate da reči ne jedi govna i jedi govna imaju isto značenje“, promrmlja Koča.
„Na Leskovački bi se reklo ne jedi gomna!“, dobaci Gavrilo.
„A znate koji je najosnovniji oblik komunizma?“.
„E jebi se, i ti i komunizam, evo je Senka opet ide u grad doterana kao zmaj, a mi ceo život sedimo kao neki klošari ispred prodavnicu?!“, dreknu nervozno Bogdan i slegnu ramenima gledajući u beton.
I eto je Senka, još uvek devojčica iz naselja, istih godina kao i mi, ali mnogo starija od nas. Više nije devojčica, no devojka, i više nije iz naselja, već iz grada. Svako veče dok bi mi blejali i prepucavali se oko raznih gluposti Senka bi išla do grada taksijem ili bi je koji stariji primerak već ostvarenog muškaraca čekao kolima. A mi bi smo je uvek ispratili pogledom, na istom mestu, i dočekali u ne tako isto vreme.
„Osnovni oblik komunizma“, prekinu nas Koča dok smo je posmatrali, „je ljubav kreteni, jer je udvoje, kontate, deli se“.
„Ma pametan si ti mnogo; ti pa jedna baba gore u Crnu Travu“, prosvira Gavrilo.
„Nego nešto razmišljam“, sa namerom prekinuh raspravu, „kolko je genijalno ono što nam rekoše ganci: „Jebaćemo vam mater kad vas stignemo“, ono prošlo sadašnje vreme.“
„Pa da to jedino možeš naći u našem…“, započe rečenicu Koča i zaćuta.
Zapravo svi su ćutali. Podigoh glavu i ispred mene se sve uspori, nebo je lagano dobijalo jarko crvenu boju krvi, koja je bila sve tamnija i tamnija dok ne nastade potpuni mrak. Tama. Obli me hladan znoj, „Šta se dešava“, rekoh glasno ali bez zvuka, od jednom osetih veliko nezadovoljstvo, razočarenje i neki čudan osećaj kao da sam ovde već prisustvovao i kao da sam ovaj trenutak već doživeo, ili ne, ne znam. Zažmurih jako, pokušah da se priberem i lagano otvorih oči. Zvuk se polako pojavljivao negde daleko, pa opet nestade. Jesam li umro, pomislih. Kada začuh prodoran pucanj iz pištolja nakon koga nastade mrtva tišina i šapat koji reče: „Jesi još sa nama?“
„Molim?“, rekoh.
„Šta moliš, boga za pamet, šta ćutiš već 5 minuta!“, reče Koča iznenada stvorivši se ispred mene.
Zbunih se, svi su bili tu, mućnuh glavom i zamucah:
„M-mislim da mi se desio deža vi, ili ne znam šta je ovo, n-n-nešto drugo…“.
„Pf, ništa neobično, meni se to stalno dešava.“, poče Gravrilo. “Ako je deža vi to je ono fora već viđeno, a deža reve je osećaj da tripuješ nešto što će se desiti u budućnosti“.
„Kažu da je Mark Tven sanjao o smrti svog brata par nedelja pre no što se stvarno i desilo“, ubaci se Koča.
„Pa da tako nešto, više mi je bilo ovo drugo“, rekoh.
Razgovor je tekao i tekao dok ne pogledasmo na sat, bilo je skoro deset sati. Nismo ni primetili da je već pao mrak. Naroda na ulici je bilo sve manje pa rešismo da pođemo svojim kućama. Gavrilo i Koča su živeli na drugoj strani naselja pa se rastadosmo već kod prodavnice, dok smo ja i Bogdan krenuli niz Zaplanjske ulicu pešaka, gurajući bajsove rukama.
„Znaš postoji i žame vi ili ti nikad viđeno, što pročitah u Politikinom zabavniku.“, poče Bogdan i ne pogledavši me. „Fora je da poznate stvari doživljavaš kao da ih prvi put u životu vidiš“.
„Kako to misliš?“, pitah.
„Pa sećaš se kad sam u prvom polugodištu šestog razreda dobio zaključnog keca u knjižici. Gavrilo me nagovorio da promenim keca u dvojku, što sam i uradio. Kući kad sam pokazao knjižicu keva se radovala dok je ćale rekao: „A jeli, a kako ovo piše dvojka a u nastavku stoji nedovoljan?“, na šta sam ja odgovorio: „Kako nedovoljan, to prvi put vidim“, koji kreten“.
Glasno se nasmejah: „Koji si ti kralj“.
Bogdan na jednom stade i uhvati me za ruku.
Ispred nas je zakočio automobil koji stade na pešačkom i prepreči nam put. Cimnuh se. Iz auta je pičila glasna muzika, dok se osoba iz automobila smeškala gledajući nas. Onaj smešak je valjda jasno govorio da ćemo morati da zaobiđemo njegov auto u koliko želimo da pređemo ulicu i da on nema namere da se pomeri. Čekali smo. Na semaforu se promeni zeleno u crveno za pešake i crveno na žuto za vozače. Što on iskoristi jako brzim i bučnim startom dok nas je častio velikom količinom dima, dozom poniženja i jako lepim epitetima što izletoše iz njegovih ustima pored pljuvačke: „Luzeri!“.
Kada vas na ulici usere golub, obrišete se i nastavite dalje kao da se ništa nije desilo, takav je život, što mi i uradismo.
Rastasmo se kod mog sokačeta gde ja skrenuh dok Bogdana nastavi pravo ka svojoj kući. Nisam mogao da izbacim iz glave šta se desilo ispred prodavnice, ali sam bio preumoran da razmišljam o tome, ujanuh bajs, i nakon par obrtaja stigoh svojoj kući. U dvorištu zatekoh babu koja je još uvek budna valjda zbog vrućine sedela sama u bašti sa čašom vina i plela.
„Šta radiš baba, da nije kasno da se plete?“, rekoh radosno.
„E sinko, manje se nerviram dok pletem.“, odbrusi baba.
„A valjda je Vidovdan, praznik neki, što ono kažu crveno slovo bre, ne valja da se radi ništa?“
„Valjda da se radi, valja, ne valja da se igra i peva danas, a da se plete to ide. Tako se čovek i povezuje sa bogom“.
„Kako to misliš baba?“, znatiželjno pitah.
„Pletenje prediva ti je sinko drevni način za dozivanje našeg boga čuvara Svetog vida po koga i slavimao Vidovdan. Povezivanje ljudi isto. Vreme je Sveti vid. I pletenice su božja umetnička dela, koja predstavljaju tok vremena. One se vezuju, i formiraju oblik. Uvijaju se, zapletu… Nekad se razmrse, pokvare, ali se opet povežu. Vidovdan… Pletenje – to je vreme. I plete se da kući ide dobro – posebno danas“.
„A šta je taj Sveti vid?“.
„On ti je deo svetog trojstva koga čine: Stvoritelj, Održitelj i Uništitelj života. Oni su tri funkcije Boga. Održitelj ti je jedini uz čoveka sve vreme. Pošto je video sve, Održitelj nosi ime Sveti Vid. On takođe leči čoveka i daje mu neophodno znanje i uvide kad je najgore“, reče baba ponosno.
„Dobro baba, a kaži ti meni vino šta mu tu dođe po ti običaji i verovanja?“, pitah ja sa polu smeškom.
„Pa vino ti je bre dete Isusova krv.“
„A što na flašu onda piše Ždrebčeva krv?“, pitah ja i prasnuh u smeh.