Више нисам твоме оку мио и драг,
Не чујем више тај корак, не видех издалека твој траг,
Више нема руке твоје, ни додир дланом о длан,
Нисам више твоја јава, а ни твој сан.
Отишла си, више нисам само твој,
Као да сам и некада твој уствари био,
Топле речи, могу се збројати у рој,
Волео бих да сам све то само снио.
Нема више милог гласа, који је трагове своје мудро крио,
Нема више задњег тренутка, када си плакала, а ја те грлио,
Нисам више у твоме срцу, размишљању и животу,
Нема више осмеха и туге, све је остало у моју последњу ноту.
Посвећену теби, немам више наслова па песме зовем датумом и даном,
Нисам анђео, ал’ волео бих да лебдим, и из далека посматрам те крадом,
И сваке године се твога имена сетим,
Имена жене, због које више ноћима не сневам.
Волео бих да те угледам, и у небеса полетим,
Од носталгије и сећања, опет бих на трен био срећан,
Волео бих да твој поглед урежем и осетим,
И тај тренутак, за мене остане вечан.
Марко Колданов
Ptedivno 😊