Дуг је дан, умор те стиже.
Жеља за слатким сном навире и журиш кревету у наручје.
Постељина намештена, лежеш и препушташ се лепоти одмора.
Очи склапаш, своју најудобнију позу за спавање заузимаш, тонеш у сан.
А сан гадан. Све црнило око тебе, не знаш где си. Ништа не видиш, само силан, а пригушен плач са свих страна чујеш. Назиреш врховима прстију око себе дрвене површине. Заточеник си необичне кутије. Све слабије онај плач се чује. Губиш дах, тешко дишеш. Осећај чудан и наједном нема црнила и дрвених површи око тебе него са небеса на земљу падаш. Високо си и кроз ваздух јуриш, до саме земље. Пад силан, тресну земља као земљотресом потакнута, одбацујући те од себе од силине пада као да си нека лопта. А кад коначно на земљи останеш непомично, подигнеш се, опипаш, погледаш у удове свог тела. Чудно запажање – ништа ти није. Погледаш око себе, видиш многобројне гробове. Нове и старе, велике и мале, скупо плаћене и оне најјефтиније, напуштене, непосећене годинама па чак и вековима, и неке очигледно редовно обилажене. Све један до другог, гробови препунише широко поље, у чијем средишту се налазиш, ограђено дрвеном, оронулом оградом. Тек тамо у даљини, капела, мала али задивљујућа. Сређена, лепа, чиста, на њеном врху сјаји крст. Са друге твоје стране скупина људи. Ноге ти саме крећу ка њима крупним, жустрим корацима. Опазио си то и не можеш ни да их зауставиш, готово да нису под твојим вођством. Што си ближи скупини плач онај све силније чујеш. Поред људи си и осећаш своје ноге, смирују се и поново препуштају теби. Ходаш, сада већ својевољно, све дубље у гужву да допреш до центра збивања. Из секунде у секудн плач ти јаче пара бубне опне. Упркос томе, пробијаш се кроз масу без проблема, готово не осећајући икакве додире људи око себе и стижеш до гроба над којим људи бурно плачу. Два човека у том тренутку завршавају са покопавањем гроба. Ударају лопатама о земљу да је потисну јер чини велику гомилу услед позамашног места које је сандук са својим заточеником у рупи заузео. Лупкају тим лопатама по земљи као човек човека кад потапше по рамену. Остављају лопате и остају да стоје у близини гробног места. Посматраш то и свој поглед шаљеш ка надгробном споменику. Тамо на њему, јасним словима пише твоје име. Твоја слика, чак једна од горих, на којој си прилично лоше испао стоји учвршћена изнад имена, презимена и године рођења и смрти. Није ти јасно, провераваш је ли година рођења заиста твоја – јесте. Поново читаш своје име и презиме – да, то је твоје име и твоје презиме. Анализираш поновно ону слику у нади да ниси то ти на њој – твоја слика је, лоша али твоја. Напослетку, пиљиш у годину смрти – ова година. Плач, невероватно јер је већ био прегласан, постаје још гласнији и потпуно нетрпељив. Бол у ушима те обара на земљу покрај свеже покопаног сопственог гроба и жмурећи рукама обухваташ целу главу. Јако зажмуриш и стиснеш зубе. Несносни звук плача који је у последњих неколико тренутака звучао као дивљи, чудовишни крици са намером да те застраше нестаје. Бол пролази. Чекаш у истом положају још неко време услед неверице и страха и коначно скупљаш снагу и храброст. Отвараш очи, сам си на свом гробу и то, зачудо, тек сада схваташ. Нечија рука, прекривена невероватним и задивљујућим сјајем, чиста и мила, потапше те по рамену. Видевши то, није те страх непознате, светлеће и никад до сад виђене тако необичне руке. Чак шта више, при додиру са том руком осећаш мир и спокој. Срећа навире у твом срцу, чини се без икаквог разлога. Благо се окрећеш да видиш Господара те руке која те тако умилно потапша и очи ти забљесне јака светлост.
Будиш се.
Осећаш нелагоду и збуњеност, затим мир и спознају. Срећна си особа.
Погледаш у прозор са ког те обасјава сунчева светлост, јака али ни близу оне од малочас у блаженом сну. Јутро је свануло, време је за нови ДАР.
Будилник почиње да звони, дакле пробудио си се око минут пре него иначе. Устајеш из свог кревета и гасиш га.
Дан је просечан, али теби најлепши до сада. Време је у реду, но по теби је савршено.
Гледајући у лепоту јутра, спремајући се за данашње обавезе увиђаш нешто што ти је до сада било страно.
Твој живот се променио.
