Дан жут, типичан јесењи. Киша пада.
Остарео човек седи у својој столици и љуљушка се у њој попут детета у својој колевци. У маленој соби слабашно светли сијалица, прљаве завесе се не помичу, пожутели зидови са окаченим старинским сликама на себи и људи на њима који, чини се, проматрају шта се дешава у соби. А ништа сем љуљања тог човека у његовој столици се не дешава. Тихо је, чује се само шкрипут пода и столице. Они људи на окаченим старим сликама, већ одавно су се скоро сви упокојили. Човек гледа сваку од слика, једну по једну.
На једној слици отац и мати, Милана и Димитрије, у изнајмљеној одећи за сликање у сећање на њихово венчање. Лица им блага и млада каква човек, њихов син, никада није видео уживо. На другој слици, одмах до ње, седе три жене и четири човека. Опет отац и мати и са њима очева родбина, сестра Милица и сестра Славица са својим мужевима Бранком и Драганом и брат Данило. Он, Данило, најмлађи, отац би увек говорио како на тој слици јако подсећа на њиховог оца. На прашњавом малом чекмежету испод, стоје 3 слике у истим браон дрвеним оквирима. На првој исти онај најмлађи очев брат Данило, ту већ старији него на прошлој слици, са својом женом Аницом и њихово двоје деце Александром и Андријашем. На фотографији поред ње била је млада лепа жена крупних очију, мајчина млађа сестра Стана. Суседни рам делиле су две слике једна уз другу. На првој су немо стајали Данилов син Андријаш са женом Росом, а на другој Александар са својом женом Љубицом која је држала бебу, њиховог сина Стевана који је недуго након настанка те фотографије преминуо.
На зиду прекопута једна слика, он, човек, у војничкој униформи, капи, слика коју је послао из војске својој породици још давно.
Источни зид красе три иконе. Икона човекове крсне славе, Свети Јован Крститељ, у средини, и нешто мањих димензија Света Петка и Мајка Божија.
Западни зид краси само прозор, слика садашњости тог туробног дана.
Човек гледа у све слике, и иконе, љуљајући се у углу собе и размишљајући о себи, свом животу и својој судбини. Његов живот је прошао. Његова судбина је већ исписана и већ прочитана. Он, човек, има га још само мало.
Још један пут прегледа зидове своје старе, оронуле собе, завршава преглед последњим погледом кроз прозор. Киша престаје да пада. Човек умире. У тој соби више нема лика никога живог.
