Та јесен је требала да буде као и свака друга. Али није. Сазнала сам да сам озбиљно болесна. И да нећу дочекати двадесети рођендан. Када ми је то речено, нисам плакала. Зашто? Не знам. Једноставно нисам. Моја мама јесте. Плакала је као да сам већ умрла. Док је мој тата тешио. Пре него што да одемо кући. Седели смо у ауту. И кренула је бујица питања. Јеси ли гладна, јеси ли жедна, где желиш да идемо, итд… Одговорила сам на сва њихова питања и тражила да се понашају нормално као да сам скроз здрава. Отишли смо кући. Седела сам у својој соби са мачком Тигром и узела да читам књиге. Нисам знала шта друго да радим. Али нисам могла да се сконцентришем. Речи су ми играле пред очима. И нисам могла више да издржим. Почела сам да плачем. Мислила сам да ћу се угушити у властитим сузама. Мама је ушла у моју собу и затекла ме како седим на поду и плачем. Загрлила ме јако и она је почела да плаче.
-Не брини, биће све у реду. Лечићеш се. Зато не губи наду. Океј?
-Пробаћу.
Некако смо се смириле и обе отишле у купатило да се умијемо. Као да би могле тим чином да се пробудимо из овог ружног сна.
Вратила сам се читању. Једна, друга, трећа књига и пао је мрак. Уморила сам се и легла у кревет да спавам са Тигром који се склупчао код мојих ногу.
Сутрадан сам једва устала и сетила се шта је лекар рекао.
Нисам ништа могла да учиним осим да идем у болницу на лечење које би ми мало продужило живот. Време је пролазило полако. И на мој двадесети рођендан. Пожелела сам нешто. И отишла сутрадан код лекара који је гледао налазе.
-Невероватно. Ово се никад пре није десило.
-Је ли све у реду?
-И више него у реду. Klara, ти излечена си. Не ћеш умрети.
Гледала сам га у неверици. Нисам знала шта да кажем. Почела сам да плачем као и моји родитељи. Захвалили смо се лекару и пренего што смо отишли кући. Прославили смо у оближњем ресторану. Славили смо живот.
