U nas je svaki član domačinstva, osim rada na zemlji koji bijaše svima zajednički, imao svoju obavezu, svoje uposlenje. Milenija, majka mi, bavila se kravama i baštom. Strina Milena je bila oko kokošiju i svinja, đed Živojin je bio uposlen oko konja i volova, a stric mi Milovan, pošto desnicu bijaše nesrećom izgubio, više je bio oko kuće i tu petljao svakojako. Stričevići su išli za ovcama i govedima, a ja sam ih pratio, nemajući šta drugo. Premalen bijah za nekakve teže poslove, pa su mi smišljali kojekakve zadatke da bih se i ja osjetio korisnim i važnim. Nijesu to bili bog zna kakvi poslovi, kupio bih jaja pod kokošima, donosio povrće iz bašče, točio đedu rakije nategom iz podruma, krunio kuruze za stoku i još šta sitno.
Prvo pravo upošljenje koje dobih bijaše tog ljeta da nosim jelo ukućanima dok se radilo u polju. Bijah mnogo radostan što mi povjeriše tako bitan zadatak, pa sam jedva čekao da krenem. Uprtih obramicu sve kako mi je spremljeno bi, ne bijaše mnogo teška – kuvanje, koja paprika, ljeba i soli. Još usput ostalo da natočim vode na Studencu i milina!
Krenuo sam putem od naše kuće goramo – prođu se Solila ka Studencu jedno četvrtina časa, pa odatle posle još četvrt i iza drugog zavoja putem u našu Trskovaču, tako se zvao taj dio naše zemlje. Sav važan, skoro da sam poskakivao pod obramicom koliko sam sretan bio, al ubrzo se sjetih da to ne bi bilo pametno radi kuvanja koje sam nosio, pa sam malko smirio hod. Ne bi valjalo da prvi puta ne izvedem sve kako dolikuje. Mišljah, ako ko prođe drumom, otpozdraviću sav važan, ali ako bude htio da se razgovaramo, kazaću:
– Ne mogu ja pričati, nosim jelo mojima i ne smijem kasniti!.
Toliko sam se unio u važnost svoje zadaće da u svojim maštarijama prominuh Studenac. Obramica postade poteška, a i vrućina nije bilo odviše od pomoći – graške znoja sam stalno otirao sa čela. Povratih se do Studenca i spustih obramicu polagano, pa izvadih balon da naspem vode. Maših se za džepić da turim čega god na kamen kraj izvora , jer u nas to bi običaj, ko na Studencu toči, mora ostaviti štagođ kao ponudu, kao zahvalu ne znam ti ni ja, nekoj vili čuvarici izvora, jer dopušta da se toči ova studena voda, otud izvoru i ime.
Al ne lezi vraže! Moji džepići bijahu prazni – ni parice jedne, ni kocke šećera, ni maramice bar. Nađoh se u muci – jedino što imadoh bi koje čeno bijelog luka bez kojeg mi mati nije davala iz kuće da izađem, niti da ga iz džepića ikada vadim.
Mogah ga ostaviti, ali ne znadoh je li to prikladan dar, ili baš mora biti neka para, kocka šećera ili neka tkanina. Mogao sam cepnuti parče košulje, ali veći bi mi bjelaj bio kada bi mati primjetila.
Ako pak turim bijeli luk, onda ja ostajem zaštite, a mati bi se jednako naljutila. Šta izabrati od dva zla?
Moj izbor pade na luk, jer ću svakako dobiti od nje novi kada se kući povratim, a košulju baš i ne. Novu preobuku dobivali smo samo o velikim praznicima.
Turih to čeno luka na kamen, pa mi bi smiješno pomalo što će vila reći kada ga ugleda, hoće li zadovoljna biti ili će se smijati. Poturih balon pod ledeni slap vode koji mi je kupao šake i stresoh se od studeni, iako je ljeto bilo.
Podaleko mi bi da toliko držim pa stadoh nogom malko bliže, bi kaljavo od tolike vode. Jedan kamen klecnu na stranu, meni se noga izvrnu i ja poletjeh ka vodi. Mrak.
Kad sam oči otvorio, oko mene bi mrkla tama, a nadamnom samo nadvijene grane i šapat vode Studenca. Polako se pridigoh i ostadoh da stojim u mjestu pun strave jer jedini izvor svjetlosti u ovoj tmini bijaše pun mjesec i zvijezde okolo nj. Osjetih podrhtavanje zemlje pod nogama, ko da se stotine konjanika približava trkom ka meni. Zateturah se u stranu i zaplašen počeh da pipam po mraku za što bih se mogao uhvatiti da ne panem. Dočepah se nekakvijeh grana, pa drveta, pa tako nagađajući u mraku uspeh se uza nj i tu ostadoh skriven u tišini kao ptić u gnjezdu. Čini mi se, od tutnjave je bilo jače moje srce koje je takvom silinom tuklo da pomislih da će mi iskočiti iz grudiju.
U tom času, raspuče se kamen na Studencu, iz razvaline poče izlaziti isprva slabašna traka svjetlosti, koja je sve više debljala dok se na kraju iz nje ne izrodi nekakvo čudno biće. Ženskinja bijaše, al nije sličila nijednoj zemaljskoj. Duga mokra kosa joj se spuštala u trakama preko tijela i lica, toliko da nijesam mogao razaznati je li naga ili obučena. Iz nje nekakav glas izlazio, više to bijaše nalik kričanju. Lica joj nikako ne razaznah od silne te kosurine. Spopalo me drhtanje i uplaših se da se ne odam, samo sašaptavah u sebi Očenaš.
Ona skoči lako sa tog kamena, a onda primjetih da ima nešto poput zakržljalih krila na leđima. Voimja Oca! Šta li se ovo ovdje stvori?!
Stajaše na nekakvijem nogama poput koze, il se meni tako pričinjelo u onoj tmini. Poseže rukom za nečim na kamenu, i ja tek onda razumijeh šta je to. Moje čeno luka koje sam ostavio kao ponudu. Kako ga uze u ruku, tako poče da se trese i da ispušta nekakve krike od kojih mi se krv ledila u žilama. Njen vrisak je tako zaparao moje uši koje bih u bilo kom drugom slučaju zapušio šakama, ali nijesam se smio pustiti od drveta. Osjetih jak bol u glavi i neke ruke koje me vuku dolje…
– Petko, Petko, ustaj dijete! – izdalja sam čuo nekog da viče. Htio sam još spavati, al neko se baš namjerio da me probudi.
Ne stigoh ni oči da otvorim, a več pljusku dobih preko lijevog obraza. Uspravih se naglo, a nadamnom stajaše strina Milena bijela ko kreč. Uzviknu sa olakšicom kada sam se probudio, držeči se za obraz koji je goreo.
– O hvaljen bog, dijete, jesi li čitav? Pa ti si to glavu udario! – zagleda me strina zabrinuto i ja tek tada osjetih bol koi se širio u zadnjem dijelu glave. Opipah rukom i vidjeh krv, pa se načisto uplaših!
– Dela, dela, dobro je, nije strašno! – tešila me strina. – Dajde da ti okvasim malo, nisi se puno ubio! Okliznuo se u blato, jašta?
Okrenuh se oko sebe, pa kad ugledah izvor, ustuknuh i viknuh:
– Nemoj strina, nemoj, ne prilazi! – vratiše mi se jezive slike u glavu.
– Šta ti je, dijete, samo malo da nakvasim…
– Nemoj, nemoj! Dobro sam, idemo, evo ustajem, ajmo! Nemoj strina vodu dirati ko boga te molim!
Ona, da mi popusti, reče:
– Dobro de, ajde, ljudi su gladni. Ja pođoh da vidim što te nema. Ja ću ponijeti sve, samo ti polako i predame!
– Čekaj strina,… – oklevah koji momenat. – Imadeš li štagod kod sebe – znaš … Za ponudu.
– Na ti. – reče i izvadi iz pregače paru.
Oprezno priđoh kamenu, uzeh sa njega čeno luka koje vratih u džep i ostavih na njoj paru.
Tiho, da me ne čuje ujna, prozborih:
– Prosti čuvarko … prosti i ne zamjeri…
Oprezno priđoh izvoru i natočih vode u balon. Zatim se polako kretosmo putem i, da nijesam udario glavu, mogao bih skoro sigurno posvjedovati da sam iza leđa čuo:
– Prostim…
