SARA JE BILA MALA
KAO MALA JE I UMRLA
Jednom ćeš pokisnuti u ponoć
Na ulici ćeš biti sam sa svojim mislima
Zaboravićeš u kom pravcu si krenuo
Izgubićeš se u ulici istine
Bićeš zarobljen u sopstvenom slepilu
Zastaćeš ispod ulične svetiljke i videćeš svoje reči u obliku svetla koje peče oči
Ostaćeš zbunjen gledajući u zaborav
Vetar će vratiti sećanje
Zaboleće te duša koju nisi otvarao
Jednom ćeš sesti na pločnik na kojem sam ostavila svoj mali trag
Ugledaćeš male oči
Sitne ostarele ruke u plavetnilu vena
Neki minut posle ponoći prići će ti beskućnik
Sešće pored tebe i izgovoriti tvoje ime
Ponovo ćeš biti zbunjen
Gledaćete u beli oblak na tamnom nebu
I ti ćeš ga pitati zašto?
Reći će ti…
“Ona je bila za tebe mrva hleba koju si zgazio…
Mrtva je živela
Zvala se Sara
Jednog dana na poslednjoj stanici promenila je ime…
Gadura…
Volela te je…
Drugačije…
U svojoj sitnoći i bezbednosti….”
