Hej
toliko ratova i toliko pokolenja
u smrti semena sutrašnjice ne začne
u nama pijani imperatori i dalje
i Cezar što plače onima što ga ubiše
Hej
imamo muziku i reči i ljubav i jedan
veliki gram duše koji ne znam gde je
imamo jedno obešeno pleme stihova
što nam visi u duši dok sve to palimo
Ti i ja nismo isti
ti ko peščanik čekaš da pesak iscuri
a ja se nadam da sam na kraju samo ništa
jedno pismo u tvojoj priči
da me voliš dok ne iskažem svoj ceo tren
Ovaj svemir je svirep i strašan
kao minijaturna ratna osujećena plima
pomeramo se unatrag a unutar je svila
koju prljamo smehom na grehove stiha
Počeli smo da pričamo priče
ti i ja u ovoj rupi bez traga što se sliva
u jednog semenci nekog čudnog isplakanog diva
ko moreplovci u suncu što traže trag sebe
Hej
možda me strah celog sveta
ali me nije strah da živim punim srcem i vičem
jer ako ovo na kraju nema smisla
bolje da se borim nego da izmišljam priče
Volim kada me kiša ostavi da plavim
i kad me sunce zapali ko nežan cvet
i nešto tako nebitno u meni dok sija
dok ne izgori ceo svet
