Noć je, udaraju stare eksplozije zvuka
Koje znače novi raspad struka
Paklena je to buka
Mala šetnja, dugačka linija bespuća
Velika molitva goruća
Razgovor, dva glasa, jedna duša
Ali neki drugi ludak ih sluša!
Liči na ispovest
Ali zapravo je zapovest
Spreči me, spasi me!
Uništi mi ove drame
Zaleči mi sve traume
Ali, jasno, to se ne može
Premalo je ostalo kože
Kosti se već lože
A nervi se više ne množe
Jedna linija, mračna kao i ona spolja
Vesnica je starih pokolja
Drugi glas sluša samo
Ali ne želi da je tamo
I proklinje što ne kaže: damo
Gorka traumo, hajde samo da budemo
Bez dijagnoze
Još jedne lažne prognoze
Nove epizode psihoze
Ipak, ovaj muški glas ne staje
Voli svoje muževne, ratne filozofije
Zna da nema ratne drugove
I budan sanja da ubije sve careve
Ubrozgava u sebe novu dozu mržnje
Koje je, kao i uvek do sada, poslednje sledovanje
Otrov se polako širi i skuplja
Lažno je obećanje novog nasilja
Vraća se kući, opet je sam
Ostao je još jedan ništavila gram
I, umesto obećanog, ponovo proliva svoju krv u reči
Čije su posledice neki stari počeci.
