Из збирке ,,Приче из Латсвета“
Место радње: Еличко царство
У Улици шкољки, која води на јужну страну Трга царства, сваког Зеленог дана у два часа до поднева, пролазници су могли да чују прве тонове Атионове лире. Млади певач би сео на мермерне степенице Старог позоришта и ритмично миловао жице свог инструмента. Мелодију би засладио својим гласом подареним од богова. Крај стопала му је увек стaјала плетена корпа од прућа. Колико год новца да сакупи у њој од пролазника, та сума је била потцењивање његовог музичког умећа.
Дан је био топао. Летње сунце још није загрејало земљу онолико колико заиста може, али осећала се блага спарина. Бели зидови позоришта су увек у то време заклањали његове зраке покривајући хладом четвртасти део улице. Баш зато је Атион свирао тада и на том месту. Промет је такође био јако добар. Грађани, стари и млади, ходали су у оба смера. Трговци и занатлије су водили за собом магарце натоварене воћем, тканином, грнчаријом или ћуповима мирисних уља. Сандале деце у трку су лупкале по калдрми. Повремено би прошла и нека девица у белој туници и свој лепоти младости. Улица шкољки је била жива, не толико као у предвечерје, али свакако јесте. А откуцајe непостојећег срца су јој представљали тактови Атионових љубавних песама.
У стопу те прати
Мирис летње руже.
Дах ми се скрати
Гледам ли те дуже.
Корачаш полако,
А срце ми жури.
Прија ми тако,
Нећу да се дурим.
Док је Атион после отпеване строфе градио мост до следеће мелодијом, приближио се човек – не толико стар, али нипошто млад – и убацио једну сребрну секлу у корпу за новчиће. Певач је прекинуо нему композицију једним рефлексним „Хвала пуно!“ Додао је и осмех захвалности, такође рефлексан иако искрен.
Било је нешто необично код тог човека. Прво, пролазници обично не дају превише пажње једном уличном певачу. У Улици цара Норелија (најдужој и најширој, у којој су подигли Ново позориште) их има свакодневно најмање шесторица у исто време. И Атион пева у њој сваког Жутог дана. Тиме, тај човек је припадао оној мањинској групи која се сети да га дарује.
Затим, када пролазници убаце новац у корпу, то буде у пролазу и онда наставе куда су пошли. Овај је остао да слуша.
Остају и други људи да слушају, пар њих, углавном жене. Али онда оду после две песме. Овај се ни после четврте песме од кад је убацио новчић није померио.
Слушао је и смешкао се. Очи су му испод набораног чела биле полузатворене, а руке је склопио иза леђа. Није ни усправно стaјао. Горња трећина тела му је била благо повијена. Брада ближе поду него што би требало.
Атион није хтео да гледа у њега иако је он једини стaјао у месту на улици. Није желео да му се поремети концентрација па да погреши у изведби. Као и увек када пева у Улици шкољки, поглед му је био упрт у избледелу фасаду куће наспрам позоришта, а мисли обузете Дафелејом. Њом, која је ветар у једрима сваке његове песме. Покретач ватре у његовом срцу. Напослетку није све до концентрације. Осећања морају да се изнесу кроз сваки стих јер сваки стих је о њој, а осећањима заповеда она.
После пете песме је престао да би одморио грло. Врхови прстију су му поруменели. Човек му је поново пришао, овога пута празних дланова, и обратио му се: „Синко, морам да те похвалим. Многе сам песме чуо у свом веку, али твоје су најлепше!“
Атионов осмех је показао да му је драго што то чује. Подсетио се колико му искрене похвале више значе од убацивања новчића у корпу.
„Хвала Вам, грађанине“, рече му. „И за лепе речи и за секлу“, додаде.
Уобичајени разговор би се ту завршио, али мушкарац није имао намеру да још оде.
„Знаш“, поче он, „песме осталих уличних певача ми се уопште не свиђају.“ Атион трепну. „Углавном певају о подвизима легендарних јунака из давнина. Имам педесет седам година, мислиш да нисам већ сто пута чуо како је Хесокле убио троглаву змију? Или о путешествијама Тронејеве посаде?“ Човек гласно фркну. Атион га је и даље само слушао јер није имао појма шта да му каже. „А они који певају о љубави као ти, певају исте песме са различитим речима. Описују изглед девојке – коса врана и сребрне очи. Као да све Еликиње тако не изгледају. Добро, неке су дебље, неке мршавије, неке ниже од осталих, али знам како еличка жена изгледа, брате мили! Ниси се сигурно заљубио у неку слемску или краснирску дивљакушу.“
Атиону је било интересантно што човек прича о другим певачима као да се обраћа њему лично.
„А после тога кукају колико пате што нису са том неком девом. Као да је љубав болест. Ја јесам старији човек и можда сам заборавио како то љубав изгледа. Нисам се никад женио, знаш. Богови хтедоше тако.“ Након што је то изговорио, застао је мало. Као да се присећао нечег из своје младости. Атионове усне се раздвојише, али он не изусти ништа.
„Но јесам волео“, настави човек, „али давно то беше. Не сећам се добро. Сваким даном ми је глава пунија паучине.“
Све што је Атион могао да тражи била је мала новчана испомоћ. Уз то је добио и цео један монолог. Мада им локација јесте била прикладна. Степеник Старог позоришта се увелико загрејао од певачевог седења.
„Ко је била она?“, напокон проговори.
„Ко?“, зачуди се мушкарац. Онда схвати. „Ма пусти то, синко. То није важно сада, толике су године прошле. Важније је ко је та лепојка о којој ти пишеш песме. То се дешава сада.“
Атион осети ватру у образима.
„О коме то пишеш те лепе песме занима мене. Опрости старцу на радозналости, али изгледа да ти једини од певача у овом граду знаш да је љубав нешто лепо. Тога се чак и ја сећам, ако ничег другог. Па, ко је она?“
Атион је гледао како се човекове сребрноплаве очи цакле од радозналости. Ко је она, питаш. Најдивније створење што је земљом крочило. Радост за поглед. Највећа муза коју је један песник могао да зажели или заслужи.
„Она је девојка коју волим“, рече. „Дафелеја.“
„Наравно да је девојка коју волиш. Не пишу се песме пријатељицама и рођакама.“ Човек гласно издахну кроз нос и искези се на секунд.
Атион је почео да се осећа непријатно. Склонио је поглед са оних сребрноплавих зеница што су му као под кожу гледале. Улицом су људи и даље пролазили у оба смера. Чинило се као да се промет смањио од кад је престао да пева. Топлота раног лета је још била присутна. Постепено је расла. Међутим, хлад се пружио скоро до куће преко пута. Кроз један њен прозор је пуначка госпођа избацила целу главу да осмотри десни део улице, па ју је вратила унутра. Цела три откуцаја срца Атион није гледао у човека. Онда су им се очи поново среле.
„Очекивао сам неки конкретнији одговор.“ Грађанин као да није знао шта значи отићи својим послом. „Дафелеја, кажеш. Хоћеш ли тражити њену руку?“
„Не“, певач одговори као муња.
„Зашто кад је волиш?“
„Она то не зна.“
Мушкарац се помало збунио. „Што јој не кажеш?“
Атион је полако губио живце. Није више могао да гледа тог деду који га је као град обасипао питањима. Његова радозналост је почела да му смета, као и само његово присуство. Убацио му је секлу у корпу, хвала му. Остатак није тражио; ни критику на остале певаче ни ова безобразна питања. Успео је да се спречи да не прасне. Поновио је човеково питање у себи. Е сада ће он мене да слуша. Ваљда ће му притом мој одговор бити довољно конкретан.
„Рећи ћу Вам зашто јој нисам рекао. Зашто јој нећу рећи“, поче он дрско. „Она је прво на шта помислим када устанем и последње када легнем. Нема дана када ми у мисли не дође њено бело лице. И пуне усне, црни увојци.“ Глас му се смирио. „Сваки мали гест који учини ми распламса срце још више. Остали људи ходају, али нико као она. Остали људи се смеју, али опет, нико као она. Ничији осмех не могу да видим онако како видим њен. Желим да га гледам сваки дан, али, авај, не могу! Не познајемо се, не проводимо време заједно. Ах, када бих могао да утичем на снове, сваке вечери бих тај осмех сањао! Љубио бих је док ми усне не изгоре.“ Сада је звучао још рањивије. „Али, за њу сам ништа више од особе поред које прође на улици. Сигуран сам да ме је понекад запазила у граду, као и ја њу. Не знам да ли јој поглед на мене буди иста осећања као мој на њу. И не желим да знам. Моја љубав је толико чиста да песме проистичу из ње. У њој се крије таква невиност као у новорођеног детета. Кажем ли јој о томе, све ће бити готово. Нестаће! Одбије ли ме, оставиће ми укус пепела у устима. Стихови ће ми пресушити, а топлоту у грудима земениће студен. Постане ли ми невеста, она невиност се опет губи. Ниједан брак није без свађе. Постоји шанса да се првобитни жар угаси. А онда, поново студен.
Док је волим у тајности, ништа не може да исквари моја осећања. Сваки пут кад је видим, бићу као сунцем озарен. Не желим да ставим на коцку најчистију форму љубави.“
Мушкарац је саслушао младића и посматрао његов новонастали осмех пун среће и очи иза којих је сета.
„То што осећаш према њој јесте лепо. Много лепо. Знаш ли да куваш, одржаваш кућу, да се стараш сам о себи?“
Атион није могао да сакрије изненађеност овим наглим скретањем са теме. „Да“, рече. „Способан сам да се бринем о себи и свом дому без ичије помоћи.“
„Одлично“, каза мушкарац. „Одлично.“
Напокон, кренуо је. Упутио се ка тргу онако погрбљен са рукама и даље укрштеним иза леђа. Брзо након његовог одласка, Атион је поново почео да трза жице своје лире.
