Stvarala te.
Nosila te.
Rodila te.
Dojila te.
Od bola plakala.
Uspavljivala te.
Sedela pored tvog kreveca kada si bolestan.
Budila se noću.
Pokrivala te.
Neprestano brinula.
Spremala ti obroke.
Hranila te.
Čistila za tobom.
Kupala te.
Oblačila.
Presvlačila.
Učila te da hodaš.
Da pričaš.
Držala za ruku da ne padneš.
Tešila kada padneš.
Brisala ti suze.
Volela te više od svemira celog.
Zabavljala.
Bila strpljiva.
Bila nervozna.
Bila uplašena.
Branila te.
Gledala te dok spavaš.
Kao Boga.
Želela sve najbolje za tebe.
Razmišljala da li ti je hladno.
Da li ti je toplo.
Šta ćeš sutra jesti.
Jedeš li dovoljno voća.
Piješ li dovoljno vode.
Kako ćeš bez nje u vrtiću.
Kakvi će biti drugi prema tebi.
Kakav ćeš biti ti.
Da li ćeš biti čovek.
A onda ti odrasteš
pa sam odeš u svet.
Spreman si.
Ona ti više ne treba.
Ne zaboravi.
Da su njene ruke sada umorne.
Da su njena leđa sada savijena.
Da te njene oči uvek traže.
Gde god da odeš.
Gde god da si.
Njena si senka dokle god pod nebom diše.
