Engleski jezik prepoznaje I pravi kvalitativnu razliku izmedju dva samo naizgled slična stanja, označavаjući ih redom odvojenim terminima “shivering” I “trembling”, potvrđujući na taj način njihovu ne-sličnost I različite kontekste upotrebe. Srpski jezik ne pravi ovakvu distinkciju, propuštajući da prepozna dimenziono različite fenomene (ne prosto nijansiranje jednog istog), podvodeći ih tako zajedno pod jedan isti sveobuhvatni termin “drhtanje”.
Kjerkegorovsko – drhtanje– nije naprosto stanje fiziološkog tremora ili uprošćene anksioznosti na koje bi sagovornik sa našeg govornog područja odmah asocijativno pomislio pri upotrebi termina. Na prvi pogled ovakav problem I nije problem već više predstavlja narodski “mlaćenje prazne slame”, jer zašto bi se iko, za ime Boga, bavio ovakvim apstraktnim teoretisanjem I sam sebi pravio problem bez problema na govornom području inače krcatom već nagomilanom problematikom, a I kome je, pre svega, stalo do Kjerkegora, značenja njegovog straha I njegovog drhtanja? ‘ Dajte Đordana, da ga opet spalimo ‘ kažu naši u šali.
Međutim, s obzirom na to da ne postoji jedan zaseban pojam koji bi lingvistički ovakvo stanje … /nejasne neutemeljenosti u svetu /nedostatka egzistencijalnog oslonca/podrhtavanja tla pod nogama/straha usled lomljivosti/ … imenovao, sledi da se takvo stanje ne može u realnosti ni percipirati (jer kako kažiprstom pokazati a glasom izgovoriti nešto sto se ne da rečju I konceptom izdvojiti iz neme, nedeljive I fluidne pre-verbalne Celine?) a samim tim ni verbalno komunicirati I time preneti autentičan doživljaj patnje drugom biću koje stoji naspram I sluša, čak i uprkos svim najboljim namerama I pokušajima tog bića da doživi I razume naš svet (pod uslovom da negde zapravo postoje ljudi koji bi bili zainteresovani za upoznavanje tuđih svetova)
Ono što preostaje jeste samo iracionalna, fragmentirana I sirova slikovitost jednog takvog stanja, u pokušaju dosezanja drugih ljudi. Ili, u slučaju neuspehа toga, onda u njihovim očima samo jedna patetična, osrednja, nerazumljiva i loše napisana poema
.
Drhtanje
Prelamanje svetlosti noćnih talasa na
Razjapurenoj dlaci
Poluolinjalog uličnog stvora
Svaki put kada bi ih ugledala
Nekada davno
Zvala bi ih sa nevinom zanesenošću
– “macanima” –
Pitam se šta bi danas mislila o meni
Kada bi znala da u svim njihovim
Zakrivljenim polumesečastim zenicama
Vidim samo besmislen vapaj
Za prezimljavanjem makar još jedne noći
Bespomoćnost molitvu i prepuštenost
Na nemilost
Izlomljenoj ljudskoj samovolji
I da u njenoj nevinoj ljubavi prema
Lutalicama
Starim ljudima iznemoglim
Belim porcelanskim sovama u izlogu
Radnje na Starom Korzou našeg kraja
Vidim ništa osim truleži
I sopstvenog straha za sve što je krhko.
Trudim se da odvratim pogled
Mačor možda ugine baš ove noći
-A ne sme znati da sam ga video kako šepa-
Šta ako neko slomi izlog?
Šta ako jednog trenutka zaboravim
Ako me ti, živote, nateraš
Sve naše razgovore
I s njima kućni prag
I šta ako nekako nadživim
Sve preminule slabe
Koje sam do tada zvao
mojima
I dočekam još jedno jutro –
Ko zna koliko ih je provelo noć u groznici
Spavajući pod pletenom kapom
Napušteni od rođenih
Osuđeni na žaoku sopstvene samosvesti
I zašto ja
Da ostanem posle svega
I svedočim?
Darija.
Da li ćeš se sećati
Blede večeri
Pogleda slabog i melanholično otrovanog
Prolaznika
Prestravljenog
Strašnim urlanjem i pretnjama
-Kada dođeš kući…-
Uplašenog ispucalim dlanovima
Koji u stakliće na kaldrmi pred svetom
Lome
Još jednu nežnost?
I za mene postoje fragmenti sreće
I ona je bila nežna
I ona je volela svet
Ali svi su noćni mačori
I iznemogli i u groznicama starci
I psi i ulične svetiljke i naprsli prozori
Na kraju ostali
Sami
A ja sam video
I svedočio i čuo i mirisao
Nežnost(i) tugu
I čini mi se
Svakim trenom sve više
Da bi sada manje bolelo
Da nikada nisam ni saznao
Da se duša može otvoriti
Da se mogu pod jagodicama napipati tuđe vene
Da postoje ljudi koji u gepeku nose rezervni džak hrane
Za slučaj da negde naiđu na lutalice
Da ima onih koji više nikada nisu isti kada im
Repati drug izdahne na rukama veterinara
Da na ovom svetu
Ima i onih koji pokušavaju da iz živog blata
Za kosu izvuku senke prijatelja
Daveći sebe umesto njih
Da ima onih koji na štakama kuvaju
Jednom rukom usisavaju
Jecaju od bolova
A pritom još uvek vole
Kao i prvog dana kada su se rodili
I sneg i decu i pse i
Opale zrele šišarke
I prvu jutarnju kafu
Uz džez ranog radija
I da se sve to mora
Podjednako jednoga dana
Skupa ostaviti i napustiti.
Darija
Da li ćeš se sećati
Sopstvenog preklinjanja
Da ćeš im sve priznati
Samo ako ti uz to obećaju
Da nećeš
Kada se navuku zavese
Daleko od svih
Ponovo dobiti udarac?
Ti ih ne kriviš
Ne znaju šta rade
U očima ti vidim da nejasno znaš
Da je sva bol jedna bol
Iako si samo dete
Da je mama verovatno
Na poslu pretrpela bar deset
Prekornih pogleda
Da je možda još jedan dan
Preživljavanja sa sobom odneo
Bolji deo
I nije svako sutra isto sutra
Ali Darija
Ja sam čuo –
Ja sam ponovo
Svedok Trenutka
Još je jedna volja ugušena
Pred mojim stopalima
I pitam se da li mi možeš oprostiti
To što sada postojim.
Sva je nauka samo jedna velika uteha
I niko nije bio rečit
Kao Oto lično
Kada je prvu i najveću traumu odvajanja
Od tuđe topline
Nazvao
Traumom Rođenja.
Ne kažu džabe
Darija
Da starci pred smrt „podetinje“
Oni nikada nisu ni prestali da budu
Deca
Darija
Već su ceo život
Kao sove u izlogu
Kao ti i kao ja
Zavisili od lepe reči
Jer zar je lako preći
Ni-od-čega u Nešto?
Tek su došli
A već se spremaju
Da ponovo budu Jedno.
Sva je istorija nauke jedna velika uteha
Darija
I ponekad pomislim
Da nežnost i grubost i
Ono što zovem
-Indiferentnost sveta-
Zapravo ne postoje
Jer ako je Oto bio u pravu
Od prvoga dana ovde
Vapimo za celinom
Možda spokoj i postoji tamo negde
U Celini svih celina
A zatim se ubrzo setim
Darija
Da i ja buncam
Da zapravo još jednom kukavičluk skreće pogled
Pred umiranjem živih
Samo sada govoreći hladnim sistemima misli
Umesto da jednostavno sluša.
