I Poezija identiteta
Na čijem se pragu
Češaš noćas?
Četvrtina si projekat
Četvrtina jastuk
Četvrtina more na koje ne želiš da ideš
Ali ipak siliš sebe –
Zarad koga?
A četvrtina pesma koja tebe na silu peva.
-Kako to misliš pesma peva? Zar ne peva čovek?
Peva pesmu?
-Ja pišem. Ton postoji pre mene.
Pesma postoji pre prepeva.
-Ali, kolega Ivanoviću, mislili smo da je za Vas dobro raditi sa žrtvama.
-Ne, kolege. Ja sam žrtva.
-‘Ta mogli ste na ljudima graditi Ime.
Zar nije pogodno zakoračiti
Samo pola koraka van života i
Svaku modricu Vama nepoznatog
Sa distance objasniti
Uzročno –
Posledičnim
Batinjanjem ?
-Jezik je kuća bića. Ne-pesma u meni želi da postane pesma.
Jutra u Zemunu su lepša nego inače
Ali mi podneva sve teže padaju
Nagutam se nekog ustajalog vazduha
I zatim svud redom povraćam
Sve što sam pre pesme mogao biti
I uz to izraze razočarenja na licima onih
Koji su me kulama zupčanika pokrivali
Pred nevoljama života.
-Dosta lakrdija. Ja sam te stvorio.
Grizeš ruku koja te hrani.
Iz akademije u estetiku
Iz estetike u bolničke hodnike
I pun krug oko tvog vrata
Dok po ovim redovima i pred ljudima
Tražiž eho.
-Jezik je kuća bića. Mojoj nedostaju prozori.
Kada sam kao mali zapevao
Niko mi nije rekao da ideal – pesma
Vodi u slepe ulice
I da je jedini izlaz
Kada pesnička slika nije slika
Već izlomljena prizma
Sopstvene odrane kože.
-Dosta.
Niko ne želi da sluša o stradanjima jednog nesrećnog slučaja.
– Kada sam kao mali zaplakao
Saznao sam da reči upijaju suze
Ali me niko nije upozorio
Da se sve to negde mora poput natopljenog sunđera
Ocediti
I da svaki ideal – pesnik
Sit ovoga sveta
Ne sluša više takt mogućeg
Nego od nemogućeg sebi gradi branu
A reka k’o reka
Ide pa ide
Dok se nevina krv posle nezadovoljstva silnog
Od nedostizanja obećanog
Negde ne prolije.
-Posle mene nisi ništa.
Ostavljaš za sobom nadanja roditelja
Vesela jutra
Dečje snove
Sate i sate obrnutih stranica
Uglačanu hrastovinu klupa
I sve one koji bi te iz časa u čas
Pomno slušali kao nekada ti mene
Da si ostao.
Za tebe danas kažu da nemaš ambicija.
Zar ih ne čuješ? Čak i najbliže?
Ni ova te oblast neće poštedeti –
Rata za priznanjem
Klečanjem pred oltarom
Sopstvene pohlepe
I svih noći kada se ispod abažura lampe
Traži sopstvena vrednost u odobrenju Drugog.
Beznadežan si slučaj –
Teorija il’ pesma,
Savetovanje ili pisanje
Fakultet ili ulica
Na kraju dana –
U Zemunu ili
Gde god
Bleda si slika sopstvenog ega.
