II Poezija disocijacije
Sudbina te učini jednostavnim.
Poskromniš.
Misliš da ćeš zauvek biti
U jeku
Trkati se sa zečevima
Ili švrljati sa pacovima u lavirintu
Mućkati brojke i slova
A zatim jedne večeri čuješ svoj preplašeni glas
Kako drhti
I moli
Da ti neko otvori kapiju van radnog vremena
I pomalo se okuražiš i diviš sebi
I pomalo se zgadiš istovremeno sebi
Jer nisi znao da si u stanju
Da postigneš tako podanički drhtav tonalitet
I do tada nisi znao da ti je toliko stalo
Do tuđeg života
Do te mere da su svi lanci ovoga sveta meki.
Tada nisi ni zec
Ni trkač
Ni estetičar ni poeta
Ni dovitljiv
Tada si neko ko preklinje
Ko zavisi od dobrovolje drugog
I tvoja su usta tvoja kolena-
Stojeći klečiš.
Sinoć sam sanjao.
Rekao si mi da ne pišem više o ovim stvarima.
Da su banalne koještarije
I da pathosom patetike pred drugima
Tražim ritualno kupanje
Spiranje ljage i oproštaj pred samim sobom.
-Pobednik u trci pacova
Još uvek je pacov
Bez obzira na odlikovanje-
Odgovorio sam ti.
Tada smo se po prvi put složili.
