(fragmenti)
U glavi je ležala slika. Široka, prostrana smaragdno-zelena i čista ravnica kojoj se ne nazire kraj. Vetar lagano njiše najistaknutije stabljike udaljenog korova ispod neukaljanog tamnoplavog nebeskog svoda. Topli tonovi klasične muzike pojačavaju inače već zagušljiv letnji dan. Rubovi ćebeta na travi okretno prate pokrete zanjihanog bilja pri blagom strujanju vazduha, zarobljeni na ivicama kamenjem koje se istinski trudi da ga na mestu zadrži.
Osećam nelagodu u tvom pogledu – njen mio glas naglo prekide harmonični sklad letnjeg dana na izmaku. Da li se nešto dogodilo? – zapitala je i dalje gledajući nepomično u liniju koja je negde u daljini prividno razdvajala nebeski svod i ravnicu.
Tada sam znao da joj mogu reći sve. I dan danas to znam. Uprkos tome, iz meni nepoznatog razloga odlučio sam da toga dana, koji će – kako je to želela puka slučajnost – ostati otisnut u tamnici sećanja neokrnjen sveopštom prolaznošću, to ipak ne učinim.
Setni zvuk klavira postajao je sve glasniji, na trenutke i naročito grub. Delovalo je kao da intenzitet vetra neopaženo prati ovu promenu tempa. Trava je mirisala na poverenje.
Ubrzo će nestati. Uskoro ću morati da se vratim.
Znala je da će me jednoga dana boleti. Znala je da ja to znam.
Sve će na kraju biti u redu – tiho je govorila, dok je sve agresivniji tempo klavirske muzike naglo skraćivao njene već ionako drhtave i pomalo umorne slogove.
I danas, poput mantre, u mojoj duši žive ove reči.
Nemamo još mnogo vremena – nesigurno sam prozborio, pokušavajući da iz donekle neodređenog straha ne pridam naročitog značaja njenoj utesi i samo spontano nastavim iznenada započet razgovor. Duboko u sebi nisam želeo da u mojim očima vidi pokolebanost i samoprezir.
Vazduh je najednom postao izuzetno gust i na trenutke nisam bio u stanju da razaznam da li je sparina letnjeg dana isupnila naše grudi ili se u međuprostoru između nas, tamo negde daleko i ko zna gde i kada – zajednička težina razlegla našim srcima. Mogao sam da, u pauzama između još uvek agresivnih nota i sve vispernijeg vetra koji je sada već kidao granje i najavljivao dolazak oluje, čujem njeno otežano disanje.
Znao sam da prolazi.
Pogledala me je blago, dok joj je vetar grubo zabacivao kosu unazad duvajući pravo u naša lica, i prećutno mi nagovestila da je oluja tik nadomak nas i da ćemo uskoro morati da se rastanemo. Međutim, delovalo je kao da je priroda na kratko zastala i osluhunla – dajući nam još jednu šansu da povedemo razgovor koji nikada nismo imali prilike da dovršimo.
Ti znaš da ja još uvek u njima živim – dodala je zadržavajući pogled na meni.
Uostalom, žao mi je – tiho je izustila sebi u bradu, sklanjajući pogled sa mene ka travi koja se talasala pod sve jačim nasrtajima vetra. Večno ću nositi sa sobom krivicu, ali sam mislila da je tako najbolje. Za tebe i za svet. Bog će ga znati ako sam pogrešila.
Glas joj je postajao sve isprekidaniji i između reči su se jasno ocrtavale senke budućih jecaja.
Slike stameno jake osobe, izdržljive i nepoljuljane, večite sigurnosti i spokoja doma odjednom iščezoše i umesto njih preda mnom stajala je duša slična meni, uz dobro poznati zvuk okova u daljini.
Nadam se da ćeš nekada naći snage da mi oprostiš – nastavila je, dok sam ja sve napore ulagao u to da shvatim da li je kapljica koja se iznenada pojavila na mojoj šaci, tik iznad ćebeta na travi, oglašavala buru u njenim očima ili naprosto još jednu banalnu opomenu nebeskog svoda iznad nas. Nisam mogao da dokučim.
Ti si bio moj svet, i nadam se – njeni kapci se zatvoriše dok su se na rubu mogle videti blage bore ispunjene vlagom (ah, sada shvatam…) – da ćeš nekada moći da voliš kao što sam ja tebe volela i štitila. Nadam se da će moj svet nastaviti da živi u tvom.
Ali oprosti mi, oprosti – ponovo ih je otvorila dok se prikupljena tečnost sada slivala niz gotovo detinjaste rumene obraze – znam koliku žrtvu to sa sobom nosi. Ne želim da i ti kroz to prođeš.
Crni oblaci su se potpuno nadvili nad nama, ugasivši tvrdoglavo sunce koje se do tada prkosno održavalo. Vetar je najednom stao, a klavirska muzika potupno utihnu, baš u trenutku kada se njen prodorni jecaj razlegao sada već potpuno tmurnom ravnicom.
(…)
Pogledaj u njihova lica. U njima diše naše obećanje.
Svaki treptaj moje duše nad tvojom kolevkom, svako blago milovanje nežne kose, uljuljkivanje i smirivanje straha u mračnim bolničkim hodnicima– sve to ponovo zaživi kada njih dodirneš.
Svaka bol usled dugog ležanja u bolničkoj postelji, svaka strepnja da ćeš me zaboraviti i ujedno očajanje što ne mogu biti pored tebe – sećaš li se, uzgred, onogo propuštenog rođendana? Nikada sebi neću oprostiti… – sve to još jednom zaživi i peva pesmu utehe onima koje tvoj glas miluje. Oni, doduše, i ne znaju šta čuju, ali i ne moraju znati – muzika je univerzalna i poput maesteralne kompozicije tonovi oslobađaju njihovu patnju i bol – a tekst ostaje isključivo njima svojstven.
Možda je za nas kasno, ali se u svetu još toga može ulepšati. Neka je za našu dušu – tako i treba biti – neka potekne iz onog najličnijeg, ali neka blaži njihovu.
Nisam mogla mnogo toga da biram, ali sam izabrala da učinim ono što sam smatrala najboljim za tebe.
Neka se tvoja pesma nastavi u njima, kao što je moja u tebi, kao što je Njena u tebi.
(…)
Prazan prostor.
U tišini smiraja sećanja preostaje još samo prizvuk Džojsovih reči :
„ Amor matris: subjektni i objektni genitiv.“
Subjektni genitiv : majčinska ljubav – ljubav majke prema detetu. Majka kao subjekt koji voli.
Objektni genitiv : voleti majku – ljubav prema majci. Majka kao objekt ljubavi.
I ti si poznao neraskidivu sponu, zar ne, Džejmse? Dvoličje patnje.
Čitav moj i njen život staje u zvučnu latinsku frazu. Šta da mislim o tome?
Ništa.
Želim da osećam.
Prostrano polje me još uvek nestrpljivo iščekuje.
