Stoje svi
Koje sam voleo
I čujem
Govorim im
Ono što nikada nisam znao kako
Da mi je drago što su moji
Da mi znače
Da ne želim rastanak
Da me obleće krivica
Zbog svakog nanetog bola
Povišenog tona
Neslušanja iza reči
Slomljenih tanjira
Pretnji da ću otići
Ne-javljanja na telefon
Opterećenosti trivijanlostima
Jurnjavom za zvanjem
Priznanjem
Diplomom
Za ljudima koji me ne žele
Za tuđom pažnjom koja mi ne pripada
Umesto prihvatanja
One koja mi je data
Ali
Izgleda
Oni me ne čuju
Osmehuju se i gledaju prazno
Tupo i pravo
Kroz mene
Bez svesti da sam
Samo na korak od njih
Ali istovremeno nikada dalje
I sve se ponavalja.
U predvorju pakla svako
– Nedostaješ mi –
-Želim da te vidim –
-Gde li je i kako živi danas? –
– Da li prva da se javim?-
– Volim njen glas-
– Ima prelepe oči-
– Hvala ti što brineš o meni-
Plače nad sopstvenim grobom
Nerođeno
I onaj ko sluša pesmu mrtvorođenčadi
Pita se kako bi njegov svet izgledao
Da je za života otključao pismonoše
I izgovorio ono što se reći može.
U predvorju pakla
Svako guta
Dok mu ivicama režu grlo
Sve svoje napuderisane nastupe
Prazna moralisanja i scene
-Nikada neću ovo…-
-Neću dozvoliti ono…-
I svako nikada
I svako neću i ne volim
Se pred njegovim očima
Na silu odigrava
Dok ga najveći njegov strah
Za ruke hvata i u oči
Bez treptaja gleda
Bez obzira da li je to
Pretvaranje u nakazu
Koja svojim bolom povređuje
Svoje najbliže
Ili biti lično odgovoran za tugu
Onih za koje se do juče kleo da će
Svojim rukama zaštititi.
U predvorju pakla
Svaka ugušena strast se vraća
Polusažvakana iz utrobe
Nazad u grlo
I večna kazna nije biti okružen vatrom
Nema lomača i nema đavoljih
Rogova i repova
Nema proterivača i kazana
Već ljudi služe produženi sa mlekom
Raznose registre
Nose kravate
Govore neke čudne reči
Produktivnost
Efikasnost
Smanjenje troškova
Ali za razliku od života
Ovde nisu silom ubeđeni
Da je to ono što stvarno žele
Ne mogu krvnički odseći svoja sećanja
I svakoga dana pred sobom vide
onaj nenapisani roman
onu nenaslikanu sliku
te nezavršene studije
svaki neostvareni zagrljaj
svakog kućnog ljubimca
o kome nisu dovoljno brinuli
I nigde ne mogu pobeći
I zaborav ovde nije spas.
U predvorju pakla
Svako još jednom
Vidi svog oca
I ovoga puta
Mu ne zamera to
Što nije znao bolje u prošlom životu
Niti to
Što su se stvari odigrale onako kako jesu i
U predvorju pakla
Svako prašta
I ocu i sebi
Za svaki pogrešan korak
Ali
Tamo su svi očevi već otišli dalje
Okrenuti leđima
Svojim putem
I nikada neće znati
Da se išta od oprosta
I izvinjenja
Dogodilo
Ne čuju – izvini –
I –žao mi je –
Iako je izgovoreno glasno
Dok sinovi na hladnoći
Ostaju da se pitaju
Zašto sada sva njihova hrabrost
Onda kada je već prekasno?
I kakav je to svet
U kome reči više ne dopiru do drugih?
