1.
(fragmenti)
4:30 se bliži
Nećemo zaspati sada
Ni ti na tvrdom jastuku od olova
Ni ja na improvizovanom ležaju od mahovine.
Leptiri moga detinjstva
Večeras će ležati u herbarijumu
Ponovo ispresovani
Dok se na podu pored glomaznog kreveta
Neposredno pre plača alarma
Pitam da li nas nadalje očekuje
Samo gusta težina,
Pre nego što se svet ravnodušno probudi
I ulije mi u svest
Da ne znam ko si.
Da ne znam ko sam.
Stroga konvencionalnost mi šapuće
Dok pokušavam da pred tobom sklopim oči
Da te odnekud moram poznavati.
Dužnost mi šmirgla kožu
Dok se u svojim očima pravdam
Spirajući krv sa podlaktica
I potpajući bljutave rutine u
Obližnji lavor pun hladne vode.
Odgovaram da znam da treba s tobom biti prisan
I da želim da osetim tvoj bol –
Jer ti si me odgajila
I da sam do nedavno od lokalnih slikara
Sa osiromašenog juga ove zemlje
I možda još južnije
Kupovao pejzaže koji su te očaravali
I koje si lomeći svoje kosti od promrzlina
Pokušavala u četiri zida sama da naslikaš.
A sada
Dok se budim pre poslednje zore
Ne sećam se ni boje tvojih očiju
I iz trenutka u trenutak sebe podsećam
Da zapravo dišeš
U istoj sobi kao i ja
Jer mi se čini da ćeš me napustiti
Prvom prilikom čim odlučim da postojiš.
Uzeće mi te.
Sutra će nas na hodnicima nemilosrdno gurati
Pokušavajući da prođu između
Dok ih molim da shvate da osećamo planinski vetar
I da smo pola života proveli na jednom pločniku
Grleći se i braneći od mraka neosvetljenih hodnika
Zaparanih kuknjavom nemoćnih
I mirisom nedokuvale dijetalne hrane.
Eno reda ispred rendgena.
Znam da žure.
Ne krivim ih.
Izvini ako na trenutak zastanem
Ispred broja 202
Dok se presvlačiš u prozirne odore
I dok ti nameštaju posteljinu
Pokazujući prstom na jedan od tri kreveta
Beznadežno skučena jedan do drugog,
Ali moram da se prisetim
Izgleda još jednom
Kako smo do ovde došli
I jesam li se ja zapravo ikada probudio?
Na jagodicama ljuspice i prah presovanih krila.
