„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.”
Repato stvorenje
Kakvo jesam
Još jednom se grizem
Nemilosrdno
Za srž sopstvenog početka
I jaučem iz noći u noć
Kako ne boli
Dok me poput guštera
Ubeđuju
Da će rep nanovo izrasti
A moji me rođeni
Oplakuju
Kad god se ne pojavim
U rodnom kraju
subotom
Kada se sve naiskap stiša
I kada čuju pucekatnje betona
Ispred stare kajsije.
Možda će me se sutra
Setiti
Sve dok se jednom
Zapravo
Ne pojavim
A ja ću im opet reći
Kako ću sigurno navratiti
Sledeće nedelje
Znajući
Da su svi putevi moji
I da ni jedan od njih
Ne vodi nazad ka njima.
Ja živim u svojoj krljušti
I poput prstena
Ubeđujem sebe
Da ću ih sigurno
Videti
Ponovo
Makar ih i sutra ne bude
Bilo
Biće ih negde i nekada –
I Još uvek ne vadim zube
Iz soka sopstvene krvi
I presvučena koža na zemlji
Mi se još uvek
Podrugljivo smeje
Zajedno sa svim
Promašenim strastima.
Sedeo sam već
Na istom parketu
Krvareći po patikama
I svi gmizavci ovoga sveta
Igrali su oko mene
Sa zašivenim repovima
I skraćenim rukama
I začuđeno me zapitkivali
O Suncu
I tome da li je to
Isto ono
Koje je sinoć zašlo
I da li znamo zapravo
Da nije svakoga dana
neko drugo
Umesto njega? –
I ako je svako zrnce
Ovoga peska
Postojalo pre moje
Pustinje
Da li se sve –
Uključujući i ove
Nespretne kombinacije
Reči –
Već jednom prošetalo
Prljavom zemljom
I da li su me oni
Već jednom
proterali
Iz jedinog doma?
Nedelja me čeka
Da još jednom
Nespretno
Objasnim
Zašto napuštam
Sada već
Još jedan u nizu
Prag
I zašto iznova
Nevinima nudim
Nagriženu jabuku –
Čekaju me
Čujem,
Da im objasnim
Zašto
Nema telefonskog poziva
I zašto
Ne vadim očnjake
Iz mesnatih
Krajeva naših nogu
Međusobno ispreplitanih
Još jednim propalim
Zalaskom sedmice,
Nadali su se –
Viču,
Susretu
Iako sam siguran
Da ova dva dana
Brže prođu
Kada nisam tu
Jer u tom krugu
Svaki je kraj zapravo
Jedan početak
I svaki je rastanak
Vapaj
Za vraćanjem istog.
Večno.
