Њене црне крупне очи као крила ластавице су трепериле док је падала покошен метком. Њена кратка одсечена коса натопљена крвљу се слепила за главу и у том моменту само јој је пролазила једна мисао: „Ако ме ране, нека буде у ногу. Нека буде и у главу, само нека не буде у груди. Сазнаће…сазнаће да сам….”.
Док су је мисли заносиле као кава олујни ветар, Милунка је пала у несвест. Ништа више није чула ни видела. Само хладан ваздух око Брегалнице се урањао у њено лице. Осећала је још по који удар ветра у главу. Отац Раденко је научио да носи оружје, имао је обичај да каже да је боља у руковању него какав мушкарац. Њена Копривница је завидела девојци како је лака на руци. Нико није могао тако брзо да склопи и расклопи пушку као она. Морала је Милунка да учи баратати оружјем. Њена планинска кућа у Копривници је била стално изложена медведима и вуковима. Отац Рданеко Савић је често био одсутан од куће. Милунка се плашила дивљих звери о којима је стално слушала од мајке и браће. Те изашао медвед, те сиви вук насрнуо на овце, те лисице измигољиле и напале живину… Најцрње јој је било кад је као мала слушала причу о медведу који је убио комшију Живорада. Не зна Милунка да л‘ га је стварно убио медвед или се комшија потукао са неким Арнаутом, али је у њеној глави била слика огромне звери како скаче на нејаког Живорада. Та 1908. беше тешка година… Аустроугарска царевина је припојила Босну и Херцеговину, и свуда у кући се причало да ће доћи до рата. Овамо с друге стране нам је допирала опасност од Турака. Стално се Милунка сећала како је деветсто трећа била хладна. Зима беше ударила на Копривницу али ни пролеће не беше много лепше. Убише краља и краљицу, а на престо дође краљ из друге лозе. Преживела је Милунка патњу својих сељака за краљем и краљицом. Неки су ридали а неки се сладили. Тада је девојчица схватила да је политика опака болест од које треба бежати. Седела је на пању крај дуда и склапала пушку.
„Јој, што се не појави сад тај медвед, да га однесем овом пушком” – мислила је у себи.
Дођоше нека тамна времена за Србију. Заратисмо са Турцима опет. Милунка је ноћима мислила како да заштити свог брата. Знала је да нема милости према мушким потомцима, ако је рат, сви иду… Он је био нејак, шта би он тамо – мисли су је мориле сваку ноћ. У рану зору 1912. устаде из кревета у својој спаваћици, распуштене косе и босонога. Сањала је неки грдан сан. Сањала је како брат гине, и како је остао без руке и ноге. Дрхтава сва, са подигнутом спаваћицом до пола бутине, заурлала је најјаче што је могла. Подиже се из кревета и удари право на дрвена врата. Стајала је на вратима добрих десет минута, док се ваздуха не задоји не би ли остала без свести.
„Море, нећемо тако” – помисли Милунка.
Дуго је мислила како и шта. Оде у Раденкову шупу надомак куће, дохвати велике маказе за шишање и одсече своју бујну кику. Плетеница паде на под а Милунки се скотрљаше две сузе низ лице. Суза паде по одсеченој коси. Узе завој који нађе по очевим полицама, обмота груди и стеже их тако јако да је проби оштар бол испод ребра. Стеже се и направи на равног дечачића који тек стасава за живот. Највише јој беше жао дуге косе коју је годинама чувала и обмотавала у плетенице. Понекад су две плетенице красиле њено лице, а кад би спавала умотавала би косу у једну кику и ујутру дуго рашчешљавала.
„Нисам више Милунка, ја сам сада Милун Савић” – рече наглас као пред каквим судом.
Спаковала је пар својих ствари, узела чутурицу, опасала око струка и појури ка гарнизону.
„Добар дан, кога тражите ? ” – упита је старији водник.
„Тражим главног ” – рече покуњено будући војник.
„Шта ће ти, само му још ти требаш” – насмеја се онако снисходљиво старији човек.
Милунка је знала да само ако буде упорна, доћи ће до главног. Убрзо беше регистрована као војник Милун Савић из села Копривнице код Јошаничке бање. Није више мислила ни на сестре ни на брата ни мајку ни оца. Удаја је никад није ни занимала. Она је сада војник. Она је сада он. Она је сада Милун Савић. Милун Савић, младић из околине Рашке, беше одмах запажен у биткама. Није тај гледао како удара по непријатељу, а његово војевање многи запазише. Чудише се храбрости војника из Копривнице. Глас му је био мало мекан, али тело тврдо и храброст велика. Очи му понекад беху као у срне, али само на тренутке док је Милун испаљивао метке на непријатеља. Није се момак дружио ни са ким, са свима је био добар и помагао коме је требало, али није склапао пријатељства. Неки га гледаше попреко из љутине што младића сви хвале као неприкосновеног бомбаша и одличног руковаоца пушком. Нико није могао брже склопити пушку од Милуна.
Ретко кад је Милун постајао Милунка. Моменти одмора готово да нису постојали. Ако ли би заспао на моменте, Милун би се враћао у своје село и дозивао сестру Миону. Поново је био црноока девојка, дуге бујне косе која је падала низ груди. Понекад би у сну прозборила и француски који је знала течно да говори. У тим моментима, Милунка је молила бога да је метак не погоди у груди, само не у груди… Нек је гађају у главу, у ногу, само не у груди…
Други балкански рат се само надовезао на Први. Милун није ни престајао да ратује. Лето 1913. беше тако спарно. Ноћи су биле загушљиве и Милун је имао утисак да се није могло дисати. Сећа се само кроз маглу да је стигло наређење да сви иду ка Брегалници. Бугари су у ноћи 30. јуна напали српске положаје без објаве рата. Битка је била крвава и тешка. Српска војска је јуришала таквим нападом да се убрзо сви положаји Бугара били заузети. У једном моменту, Милун је осетио ледени ветар са Брегалнице, иако је јун месец већ увелико излазио из календара. Ледена хладноћа је обузела цело тело. Опет су се ројиле мисли кроз главу младог војника „само не у груди, само не у груди…”.
Судбина је хтела да бугарски метак пробије Милуна у груди. Нашли су га напола живог крај положаја. Операција је била тешка. Груди су биле пробијене. Нејаке женске груди које су се појавиле пред лекарима нису изазвале неко велико изненађење. Толика храброст и јунаштво је стајало иза њега, да је сада свеједно било да ли је његов пол у равни са његовом снагом. Милунка је оперисана и враћена у живот. Није се више крила. Није више подвезивала своје груди, не би ли их сакрила пред људима. Сада је могла да каже ко је и шта је.
Одмах после опоравка, лепа млада Копривничанка је стала пред свог претпостављеног и звонким гласом рекла: „Да, ја сам Милунка Савић из села Копривница код Рашке”.
„Да, то сам ја” – рече и одахну.
