Летњи распуст је прошао неуобичајено брзо. Све време смо били код оца. Отац је изненада изгубио тај муком сречени посао, па је имао времена на претек. Мајка је нашла новог дечка и све време проводила код њега. Деда је био на мору, радио у неком ресторану и за два месеца јавио се четири пута. Баба се потпуно посветила свом врту и толико ружа пузавица је засадила, да су комшији сметале те је реаговао полицијом . Баба је у свом духу клела комшију и забранила свима нама да се јављамо дотичном. Ксенију нисам виђао преко распуста, јер је много путовала са родитељима и братом. Док смо Драгутин и ја возили бицикл, сретали смо друштво из разреда. Видели смо шкиљавог пар пута који се направио да нас не види, видели смо учтивог дечака кога је брат покрао, али и он се једва јавио и видели смо умиљату девојчицу која нам је махнула из аута са широким осмехом на лицу. Тог распуста имали смо први озбиљнији проблем са законом. Иза наше зграде налазило се једно ромско насеље. Истини за вољу, нико ме није дирао кад год бих прошао, али Драгутин је волео да се ”чачка”. Сваки пут кад би прошао, он је морао да гађа мале оронуле ромске куће каменчићима, или да узвикује ружне речи које не знам одакле је чуо. Једном смо пролазили, и он је мотао неке папириће по прстима. Нисам ни видео да је био повећи камен. Одједном, ничим изазван, Драгутин је погодио мали прозор ниске куће крај улице. Стакло се распукло на два дела. Знао сам да ће бити невоље. Само сам га дохватио за руку и по аутоматизму забринутог родитеља који чува своје дете од нечег, повукао и рекао ” бежи ”. Излетела је стара Ромкиња која је нешто држала у руци. Затим је излетело још десет момака из исте кућице и сви су нагрнули ка нама. Вукао сам га што сам брже могао, али Драгутина је стигао камен у главу и стомак. Почео је да плаче али се и даље вукао што је брже могао ка улазу. Некако смо ушли на врата стана. Дргаутину је цурела крв низ лице. Мајка је почела да запомаже најјаче што је могла. Урлала је као да је неко, не дај боже, мртав. Док смо покушавали да санирамо рану на Драгутиновој глави, неко је звонио испред врата. Била је то полиција. Ја сам отворио и пустио их унутра. Мислим да им је све било јасно кад су ушли. Мајка са замотаном чалмом око главе која нариче и кука наглас. Драгутин који држи главу и брише крв а ја једини иоле прибран колико је то било у мојој могућности.
” Момци, ви сте завршили четврти разред, је л ‘ да”- питао је старији полицајац.
” Јесу, господине, ево да вам покажем бојице, блокове, чарапе, мајице које сам им купила за пети разред…”-мајка се избезумљено убацила у разговор.
” Тишина , госпођо , какве гаће, какве мајице, шта је Вама, нисмо зато дошли. Ваша деца су разбила прозор у улици иза Ваше зграде ”- рекао је плицајац.
” Не, нису, неее…то је лаж ”- мајка је настављала да прича неконтролисано.
Морао сам да се убацим иначе би ово далеко отишло.
” Господине, јесмо. Ја сам разбио прозор. Нисам намерно. Излетео ми је камен из руку. Није Драгутин. Казните ме .”- морао сам ово да урадим.
Драгутин је ћутао све време.
” Добро, дечко, признајеш дакле, пошто си ти малолетан, мораћеш са родитељем да дођеш када те будемо позвали ”- рекао је млађи полицајац.
Нешто у мени није могло да мирује ни да допусти да Драгутин одговара за своје недело. Гризла ме је савест због реченице коју сам му рекао а то је да бих волео да је другачији. Морао сам некако да се искупим. Мајка је поверовала да сам ја сломио прозор, и чим су полицајци изашли, нашла је неку стару оклагију којом је почела да ме удара . Ја сам стајао мирно. Нисам сузу пустио. Нека удара, не може да боли више него што је болело до сада. Мајка је позвала оца и кренула да и њему кука преко телефона, како ћемо морати да платимо ” дебелу ” казну, како она нема одакле и како ће ускоро позвати Центар за социјални рад да нас одузме и смести у неку породицу. Та реченица ме је пресекла. Нећу у другу породицу, каква год да је била ова моја. Волео сам брата иако сам понекад желео да је другачији. Волео сам мајку иако се чинило да је она мене мање волела од брата , или је само бринула јер је он био болестан. Волео сам и деду иако смо још увек чекали његово јављање са мора. Чак сам обожавао и бабине биљке са којима је она у последње време једино разговарала. Целог тог дана ме је страх обузимао на моменте од реченице коју сам чуо од мајке. Дубоко сам знао да она је она то изговорила из немоћи и беса. Знала је и мајка да је Драгутин разбио прозор, али је убедила себе да сам то ја, баш као што сам и ја то урадио.
Моја краткотрајна срећа инспирисана дружењем са Ксенијом је доживела крах. Једне вечери док сам паковао старе књиге , не би ли рашчистио собу, стигао ми је узнемирујући смс. Ксенија ме најпре питала како сам , а кад сам ја онако безвољно рекао да сам онако и да једва чекам школу само због ње, она ми је саопштила једну ужасну вест.
” Петре, мој тата је добио посао у …Мексику. ”- рекла је.
”Молим, како у Мексику ‘?’- питао сам.
” Па тако, његова фирма сарађује са њима и тата је напредовао. Селим се , Петре ”- одговорила је .
Написао сам само ” ок ”.
Милион кишних капи је пало у том тренутку на моју главу. Нисам знао шта више да напишем. Требало ми је ваздуха. Ухватио сам бицикл, нисам се ником јавио и отишао да возим. Ставио сам слушалице да никог не чујем око себе. Ксенија се сели не у Београд, не у Ниш, она се сели у Мексико. Нисма могао да верујем . Ово је било равно доласку Деда Мраза из Лапоније усред јула месеца. Возио сам брзо колико сам могао. Топли јулски поветарац ме је пиркао у лице и то ми је била једина веза са ваздухом. Опет сам осетио оно моје гушење . Питао сам се зашто сам ја толики малер , једина другарица коју сам имао у животу , одлази у Мексико. Возио сам колико ме точкови носе. Мајка је већ дигла панику јер ме није било два сата. Милион пропуштених позива је усијало мој телефон. Вратио сам се после три сата, улетео у кућу без разговора са било ким. Мајка је покушавала да заподене разговор, али сам ушао у своју собу, прекрио главу ћебетом и плакао. Никад нисам тако плакао, ни кад ме шкиљави вређао, ни кад је Драгутин прејео на мору, ни кад је покрао учтивог…никада , чак и кад ми је лекар установио астму. Ово ме је много погодило. Можда сам постао овог момента јачи . Мислим да јесам. Размишљао сам шта нас чека у петом разреду. Нема Ксеније, шкиљави ће бити ту и даље, нови људи, нови наставници, нема учитељице… Пакао је већ био на помолу.
Последњи дани распуста пред полазак у пети разред прошли су незапажено. Ништа посебно. Све исто као и сваки други дан. Милан је добио нови посао и сад смо мање времена проводили заједно. Деда се вратио из Макарске , а баба је сервирала нови сплет освета деди. Није разговарала с њим, чак је почела да излази са пријатељицама у пензији у касне вечерње сате. Мајка је опет била у неком свом свету, и последњи момак је побегао од ње, и њој су само остали психолошки трилери које је немилосрдно гутала. Сваки динар који би јој преостао трошила би на љубавне романе и психолошке трилере у којима је проналазила себе и своју несрећну судбину. Ја сам био некако равнодушан, осећао сам се као онај дедин балон који, уместо да се издува, он је пукао на њихаду комадића. Деца мојих година су време проводила на базенима, играјући се међусобно, а ја сам и даље био Драгутинова сенка. Мајка је већ кренула са низом проповеди везаним за пети разред.
” Мораш да пазиш на брата, јеси чуо ”- ову реченицу је понављала сваког дана бар три пута.
” Јесам ”- одговорио бих кратко. Ма нисам могао да се расправљам са њом. Видео сам да и она увече пије пуну шаку неких розе таблета, претпостављао сам да су то пилуле за смирење. Мајка се потпуно погубила. Пар пута ми је направила такву сцену на улици, да сам, Бог нек ми опрости, почео да бежим од ње кад бих је угледао. Није била више она жена ….Све се променило. Оцу је слала милион порука све док Милану не би пукло пред очима, и блокирао би је, а онда кад је нешто требало да пита везано са нас двојицу, он би је одблокирао. Ишла му је на живце страшно. Отац је био разуман човек док не би попио. После је губио сваку трунку разума. Мрзео сам алкохол, и тату у таквом стању. Заклео сам се да никада нећу кап алкохола ставити у уста. Отац је добар човек и вредан, али та одвратна течност коју унесе у себе направи од њега крволочну звер. Много сам патио и због тога. Много џакова цемента је стајало на мојим једанаестогодишеим плећима, превише за мене једног.
Драгутину је било лако јер је био несвестан свега , а ја сам био његова сенка- сенка која је много пекла на сунцу. Тај жар ме је пржио и моје најлепше дечје године потпуно уништио. Жао ми је што сам помислио да желим другачијег брата… Мислим, волео бих да је као други…али баба каже да од судбине човек не може побећи. Нисам могао ни ја. Моја судбина је била да погурено идем иза брата и пазим на његов корак. Одрастао сам, сад ми је било мало лакше. Једино ми је жао што нисам скупио храбрости да се супротставим шкиљавом, учтивом, крупном…никоме…ћутао сам и ћутим. Недостатак самопуздања ме је изједао. Пунио сам се као хелијумски балон. Много сам се плашио шта ће изаћи из балона кад хелијум буде испарио.
Дошао је и тај дуго чекани први септембар 2019.године. Кренули смо у пети разред. Учитељица нам је пренела да сви треба да будемо у дворишту пар минута пре звона , не би ли нас разредна прозвала и увела у своју учионицу. Први на ког сам наишао био је шкиљави.
” О ево Далтони стижу, ха ха ха ”- рекао је гласно учтивом дечаку.
” Стижу , стижу…”-одговорио је крупни дечак.
Директорка школе је изашла тачно у осам часова и почела да прозива одељење пето један. Прозивала је једног, другог, дошла је и до нас двојице… Разредна је стајала поред ње.
” Уђите , децо ”- рекла је. ”Пратите ме, идемо до кабинета за историју. То је наш кабинет”- рекла је.
Сви смо сели како смо желели. Дргаутин је сео поред мене. У први мах збуњен због нове наставнице, ћутао је и слушао.
Шкиљави је добацио:” Где су Далтони ”
Разредна је чула и нервозним покретом направила круг рекавши: ” Молим, ко то добацује, ко смео да добацује, а да није добио реч ”.
Мало ми је разреднина нервоза и брзина којом је реаговала у исти мах уливала поверење а опет ме и плашила .Није имала учитељичину смиреност, сви њени покрети су одисали брзином и жустрином. Уздахнуо сам , заневши се мислима о томе каква је разредна.
” Шта ти уздишеш, је ли”- насмејала се.
У исти мах је била преозбиљна а после пар минута би се насмејала. Њена тактика је подсећала на тактике из цртаних филмова које сам гледао као мали.
” Слушајте, децо, видим да вас има доста, сви сте, рекла бих различити, морате се држати једни уз друге, нас је овде много и ми смо сви другачији. Чувајте једни друге. Сваки почетак је тежак. Ја сам ту за све што вам треба . Показаћу вам касније остале кабинете. ”
Драгутин је гризао оловку док је разредна покушавала да нам ублажи тежину првог дана.
” Шта то радиш? Како се зовеш?-питала га је.
Шкиљави је добацио:” То је један од близанаца Далтона..ха ха ха ”
Разреднине очи су изгубиле сјај и у њима се појавио бес. Схватила је речи које је шкиљави упутио нама.
” Слушај, дечко, Милија, како се већ зовеш, сад си ово изговорио у мом присустви и никад више, јеси разумео ?”- сиктала је .
” Разумео сам, па шта сам толико рекао лоше ”- прозборио је шкиљави.
У глави су ми се само мотале слике. Биће ово дуга , дуга година. Разредна је деловала обећавајуће. Шкиљави је коментарисао полугласно , да разредна не би чула:” Нервира ме ова, баш ми иде на живце. Већ брани ове дебиле , па видеће она ”
Разредна се правила да није чула претеће поруке шкиљавог Милије које су већ првог дана биле упућене жени са којом ћемо делити и добро и зло наредне четири године.
Биће ово дуго варљиво дружење – бар ми је тако деловало.
Почели су часови, упознали смо све наставнике и сви су већ упознали нас. Драгутин није лепо реаговао на прве дане петог разреда. Пет пута недељно смо имали час српског језика. Наставница се трудила из петних жила да нам објасни нешто, што је по њој, најважније ове године.
” Децо, падежи су много важни. Ако сада не научите, нећете никада ”. Први пут сам видео неког ком су жиле на врату скочиле, не би ли нас научио нечему.
Драгутин је одједном извадио целу чоколаду и почео да једе. Наставница није могла да верује својим очима шта види.
” Дргаутине, зашто то радиш, то не смеш ”
Знао је Драгутин да се на часу не сме јести, али је отпор према свему новом био јачи од њега.
” Остави то, одмах ”- подвикнуо сам. Срамота и стид су ме опет обузели. Наставница српског је полако увиђала с ким има посла. Шкиљави је тог часа уживао у сценарију који је мој брат приредио. Разредна је одмах дошла и почела неартикулисано да виче на Драгутина.
” Је л’ си то и код учитељице радио”?-питала је.
Драгутин је ћутао. Ја сам се извинио. ” Извините, разредна, извините што имате баш нас за своје ученике ”- било ми је преко потребно да се извиним наставици коју сам тек упознавао. Нисам желео да стекне лоше мишљење већ на првим часовима. Ипак, било ми је драго да сам уочио огромну нетрпељивост између разредне и шкиљавог.
На свим часовима Драгутин није желео да пише, лежао је по клупи, ја сам га подгуркивао колико сам могао, али једноставно одлучио је да се понаша тако. Разредна је осмах обавестила мајку . Тражила је и татин број, али тата није желео да упозна нашу разредну. Не знам из ког разлога, али одбијао је сваки вид сарадње са њом.
Већ на првим часовима француског језика, Драгутин је постао главна звезда коју је требало уништити до краја. Француски језик је био мешавина три одељења и на нашу жалост, шкиљави је баш изабрао тај језик као и ми. Први час француског језика је протекао хаотично. Док је наставница, пуначка добрица меког израза лица, покушавала да се представи, неколико замотуљка папира су погодила најпре мене ,а потом Драгутина у главу. Опет нисам имао храбрости да се окренем и кажем да престану. Наставница је видела да смо нас двојица предмет забаве , али се једноставно правила да ишта не види. Вероватно је тако било лакше.Одмах сам нашао разредну , која је тог дана била нервознија но икад.
” Шта је било ”- упитала је.
Покушао сам да испричам све шта се десило из свог угла, али је у том моменту наишао шкиљави који се убацио са својом причом , да ја лажем. Разредна нас је још увек упознавала, али је донекле успела да прозре подле намере шкиљавог. Почела је да виче на њега и он је поново мрмљао себи у браду.
Разредна нам је пришла кад смо остали сами.
” Петре, ти си разуман , немој обраћати пажњу на њих, молим те ”- умилно је рекла.
”Добро, разредна, пробаћу..”- одговорио сам а знао сам и сам да неће бити лако.
Прва недеља петог разреда је прошла горе но што сам замишљао. Чинило ми да је шкиљави постао много гори непријатељ него што је био, да је сада имао појачање а да смо брат и ја остали потпуно сами без икакве заштите. Дошао сам кући и нисам хтео да оптерећујем мајку. У глави су ми биле бабине речи да је сваки почетак тежак. Можда је само ова недеља оваква. Можда ће следећа бити боља. Легао сам те вечери , празан , без икаквих емоција.Ујутру је требало да идемо код Милана, није ми се ишло никуд. Најрадије би се набио испод јоргана и преспавао , ако је могће, пети разред који нимало није био обећавајући.
И оно мало умилних погледа умиљате девојчице, плаве буцкасте девојчице, црне девојчице са зубићима , нестало је. Сви су сада били обузети петим разредом. Остао сам сам на свету. Реших да после часова одем до учитељице. Послао сам Дргаутина кући. Она је журно организовала нове мале ђаке-прваке. Обрадовала се кад ме је видела.
” Петре, откуд ти, па како је ?”- питала је.
Почео сам неконтролисано да плачем. Сузе су текле а да нисам реч прозборио.
” Петре, па шта је било ”- учитељица је била збуњена.
” Умрећу, умрећу ”-први пут сам изговорио овако нешто. ” Ја не могу, учитељице, ја не могууууу ”
” Шта не можеш, па кажи мии , у чему је проблем ”- питала је сада већ забринуто.
” Сви гледају само у нас двојицу, Дргаутин одбија да ради било шта а наставници се мени жале на њега. Шта ја да му радим, кажите ми, шта?- јецао сам као мало дете.
” Ох , Петре мој, ох ”- учитељица је уздахнула. ” Полако, мили, ово је тек почетак, упознаће га наставници, видеће сви да ти ниси одговоран за њега. Пусти га, нека ради шта жели, ти се покажи, учи редовно, пусти њега ”
Било ми је лакше тог дана када сам отворио душу учитељици. Мислио сам да ћу умрети. Само сам се питао како ћу наредне четири године. Мислим да је и разредна себи већ поставила то питање. Срео сам је на улазу у школу. Застала је , погледала ме и продужила даље. Као да јој је већ било доста свега те прве недеље септембра. Ксенија је већ увелико била у Мексику, јавила ми се само једном. Да је бар она овде..Био сам тако сам… Виленио сам сам по ходнику, сам на одмору, сви који су ме видели са Драгутином , као да су имали осећај да сми нас двојица неки ванземљаци и да се треба склањати од нас.. Те вечери сам заспао са милион уздаха и милион питања. Ни на једно питање нисам нашао одговор, а уздаси су се претворили у горки тихи јецај. Јецао сам док нисам утонуо у сан. Драгутин ништа није разумео и њему је било све лепо. Он је добио кесу слаткиша од мајке, уживао је једући , а ја сам јецао једући себе. Жао ми је било што сам био свестан ситуације. Помислио сам да бих волео да сам и ја као брат, да ми ништа не допире до мозга.
Заспао сам. Сутра је викенд, нови дан. Нема шкиљавог, нема наставника, нема петог разреда, бар два дана.
Отишли смо код оца у суботу ујутро. Милан се много променио. Нагло је смршао, био је некако уморан.
” Тата, хоћемо ли на пецање ?”-питао сам.
” Не могу , Петре, уморан сам”-одговорио је заиста уморно.
Драгутин се забављао у очевом фрижиддеру у ком је увек било свега и свачега. Мени је било досадно. Очекивао сам да мало разбистрим главу на реци.
” А је л’ могу ја сам на реку, ћале ”- питах.
”Ни случајно, да ти није пало на памет, дечко ”-одговори Милан као из топа.
Изашао саму двориште и сео на терасу. Одједном сам чуо да неко лупа по очевим колима. Миланова стара шкода је била паркирана поред капије. Опетр трас, опет дум.. Устао сам да видим о чему се ради. Милан је већ чуо неке тупе ударце и излетео је и он. Киша удараца на Миланову шкоду је била тако јака. Јаја су падала по крову, по прозорима…Угледао сам шкиљавог који је био предводник ове револуције на Миланова кола. Осим њега, био је ситни дечак и злуради високи из разреда. Пратили су мене и Драгутина док смо ишли ка очевој кући не би ли приредили овај забавни хепенинг.Милан је излетео и силином бесног пса кренуо да их јури улицом.
” Тата, врати се, тата, пусти их ”-заплакао сам. Побегли су. Тата се вратио .
” Ко су ове будалетине, познајеш ли их ”-питао је.
”То су моји другари из разреда , тата”-одговорио сам плачући. ”Они дирају Драгутина стално, и ја сам стално у страху од њих, тата”.
Милан је обавестио мајку , наредивши јој да одмах у понедељак обаветси разредну.
” Тата, дођи ти у школу, можда ако тебе виде, можда неће смети”- рекох.
” Не занима ме ваше усрано школство”-одбруси Милан.
Нисам могао да спавам ту ноћ код оца. Драгутину није било јасно зашто желим назад у стан. Он је јео слаткише док се све дешавало напољу.
” Засто моламо кући ?”- упитао је.
Иначе, Драгутин је имао говорну ману јер није умео чисто да изговори поједине сугласнике. Често је уместо ”ш” говорио ” с”, уместо ”ћ” изговарао би ”ц”. То је била посебна прича.
” Морамо, Дргаутине, морамо, јеботее ”-први пут сам опсовао пред њим. Па, нисам могао више..Морамо , довољно је то да зна. Нисам могао да одговарам на милион њгових сулудих питања. Доста ми је и њега и Милана и школе. Побећи ћу од куће, да, то ћу… То ће ми бити једини спас.
У понедељак ујутру разредна је била на вратима учионице.
” Петре, идемо да ми испричаш шта се то десило у суботу са татиним аутом ”- одмах је ударила право у центар.
Испричао сам оно што сам видео. Ништа нисам слагао. Позвала је шкиљавог, ситног и високог. Сви су се држали исте приче да нису ни крочили у татину улицу те суботе. Један је био на тренингу, други спавао а трећи је био на приватном часу математике.
” Зовите моју мајку, потврдиће ”- рекао је шкиљави, а очи су му биле као фитиљ.
Разредна је одмах позвала све родитеље , и сви су потврдили да деца нису била тог јутра у улици мог оца, а камоли гађали јајима његов аутомобил. Разредна је била очајна. Знала је да лажу, али није могла ништа да уради.
” Слушај ме , Петре, видиш и сам шта се дешава. Следећи пут ако се исто понови, нека тата одмах обавести полицију. Немој да се он јури са децом…Никако не сме да иде на врата деце…искључиво органи реда . Пренеси тати, молим те. Ја не могу ништа да урадим, то је било ван школе. Видиш да желим да помогнем. ”- рекла је разредна а већ јој се назирао црни облак на лицу. Чинила ми се црња но земља. Подсетила ме на иловачу коју је баба често спомињала кад буде умрла.
” Разредна, видим да сте се много изнервирали, немојте због нас” било ми је жао.
” Нисам , Петре, жао ми је што сам немоћна да ти помогнем , а видим колико патиш , то је мој проблем ”- рекла је разредна црња од ноћи. Остао сам скоро целог часа код ње. Причали смо о Драгутину, о понашању према њему , о мени..
” Је л имаш неког пријатеља, Петре ?”- питала је.
” Немам, разредна ”-уздахнуо сам. У том уздаху било је милион питања, одговора, закључака и констатација.
” О, боже ”- само је то рекла.
Причао сам јој да је једина другарица коју сам имао била Ксенија, али да се она преселила у Мексико. Чули смо се само једном. И она ме је заборавила. Нисам имао више ниједног друга. Нисам имао чак ни кућног љубимца. Не знам да л ‘ се рачунају бабине мушкатле и орхидеје у пријатеље . С њима сам умео да прозборим коју реч.
Мајка је звала разредну у недоглед.
” Је л ‘ можеш, молим те, да кажеш мами, да ме не зове оволико често , решићемо све ”-питала ме је разредна.
Објаснио сам разредној да је моја мајка имала неку врсту маније гоњења. Добро, нисам тако рекао као ђак петак, то сад мислим и знам. Рекао сам да је тако и тату опседала па је на крају блокирао. Умела је да шаље сто слика одједном и сто порука у пет минута. Обећао сам разредној да ћу рећи мами да престане с тим. Разредна ме гледала пет минута без да каже ишта.
” Петре, тако си мали, а тако имаш велике обавезе, дете ”- само је изустила.
Нисам први пут чуо овакав закључак. Сећам се разговора двеју учитељица у аутобусу на путу ка мору. Сетио сам се комшинице која се посвађала са бабом и њених речи да ми није лако. Знао сам и сам да ми није лако. Али, исто тако сам знао да све мора проћи једног дана. Често сам се хватао за бабине поштапалице.
” После кише, дође дуга, синко ”- баба се често држала овога.
Моја киша предуго пада. Моја дуга никако да се појави. А можда, мислио сам, ако се појави дуга, биће лепша и шаренија од свих других дуга на свету. Појавиће се моја дуга. Знам да хоће. Чекам је стрпљиво.
Изненада је цео свет био у великом проблему . Наш пети разред је по свему био другачији, па чак и по томе што је свет погодила велика катастрофа. Догурасмо некако до марта месеца , кад се појавила велика епидемија новог вируса. Причало се увелико да неће бити школе, али ја некако нисам веровао. Спомињао се неки слепи миш и Кина, и неки нови сој вируса назван Ковид. Ништа ми није било јасно, знам да ми је мајка по двадесет пута најмање пре школе трпала флаше са алкохолом, марамице и молила да перем руке на пет минута.
” Обавезно да даш и Драгутину алкохол, он трпа све у уста, шта ћемо, црни ми, ако се заразимо ”- јаукала је мајка.
Ја нисам веровао да ћемо и ми доћи на ред и да ће се нешто уопште десити овде. Изненада, разредна је једне вечери јавила мајци да сутра нема школе до даљњег. Нисам био тужан, напротив. Ово сам доживео као неку врсту продуженог одмора после више него ужасног почетка петог разреда. Разредна је јавила да ће нам слати материјале поштом, јер је мајка одмах разредној ставила до знања да ми технике немамо нити умемо да се сналазимо преко компјутера. Мајка је ишла једном недељно у школу и преузимала материјале за мене и Драгутина, док су друга деца слала радове преко разних платформи за рад. Нема везе, можда је овако било лакше.Први пут да сам имао неку врсту олакшице због Драгутина.
Време је било прелепо. Март је био никад сунчанији. Мајка нас је постројавала да се будимо рано ујутру и пратимо телевизијски програм са часовима. Будио бих се, замотао у чаршаф и полусањивим погледом покушаваао да пратим наставу преко ТВ. Драгутинови лекови су били прејаки, те се мајка није усуђивала да га буди рано.
” Прати ти, Петре, па ћеш преписати и брату ”- мајка је говорила.
Свако поподне смо возили бицикле. Шта сам друго могао, све је било затворено, школа, продавнице, посластичарнице…једина разонода ми је био бицикл. Једног априлског поподнева , возикао сам се тамо амо по кеју. Одједном, спазих шкиљавог. Пецао је поред реке сам. Нервирао се нешто и чини ми се , псовао рибу која се никако није хватала.
” Здраво ”- рекох. Не знам зашто сам ово изговорио и урадио. Не могу себи да објасним.
” Здраво ”- одговори шкиљави.
” Пецаш”- питах га.
” Покушавам, ти?”- одговори, за дивно чудо.
” Треба помоћ ”- питао сам. Ја као да сам био у неком сну и да нисам био свестан шта говорим. Ја нудим помоћ шкиљавом, ја…
” Ако хоћеш, сиђи ”- рече он и још више ме изненади.
Оставих бицикл, и сиђох до обале. Узео сам пецаљку и наместио ми мамац како ме је Милан учио. Имао је Милан урођени дар за хватање риба. Одједном, шкиљави упецаа рибу.
” Еј, ево је , не могу да верујем , одакле знаш ове форе , бре ?”- разрогачених очију ме упита.
” Умем и ја понешто ”- насмејах се. Било ми је драго.
” Ниси ти толико лош, брате ”- пробори шкиљави.
Нисам знао шта ме је снашло. Пецам са шкиљавим, он ме хвали и каже да нисам лош. Назива ме братом. Мислио сам да спавам и да сам у стотом сну.
” ‘Оћеш сутра опет ?”- упита ме.
” Је л’ ти смета Дргаутин, да пође и он. Он је исто одличан у пецању”- рекох.
” Па , јеби га , брате, ако мора , нек дође.. немој само да ме нервира ”- рече шкиљави.
Дошао сам кући и био у бунилу. Не знам , али било ми је драго што сам се мало бар зближио са шкиљавим. Можда он и није тако лош. Веровао сам у доброту људи, Баба ме је стално критиковала да сам лаковеран. Не знам, можда и јесам. Можда сам само много желео да имам друга, макар то био и шкиљави.
Сутрадан, Драгутин и ја смо били на истом месту у исто време. Шкиљави је чекао са кантом и пецаљком. Поседали смо сви , један поред другог. Наместио сам им обојици мамац ,и рекао да треба тишине не би ли се риба ухватила. Било ми је мило да и ја неком нешто покажем, па макар то био и шкиљави.
Пецали смо и ћутали. Понео сам само сендвиче које је мајка направила и поделио свој са шкиљавим. Драгутин је све време ћутао, можда због терапије коју је попио а можда јер је и он дубоко у души желео да има друга.
Сваког априлског поподнева нас тројица смо проводили на реци. Нисмо готово ништа причали , само смо пецали. Улов је био добар. И кад није било улова, лепо смо се забављали, ћутећи. Драгутин је најбољи кад не говори. Видео сам да и њему прија ово несвакидашње дружење.
Од школе ни трага ни гласа и даље, Пратили смо часове на ТВ, мајка је носила дупле маске на лицу, деда није радио и био нервозан јер је морао да гледа бабу свакодневно, а баба је од терасе направила џунглу. Чинило ми се да ће сваког момента искочити Тарзан из бабиног жбуња. Сунце је полако почело да пржи и лето је било у нагоештају. Оцењени смо како смо оцењени, мајка је и даље носила наше урађене задатке у школу, а наставници су нам слали повратну информацију преко разредне. Разредну нисам видео скоро два месеца. Мислим да је била најсрећнија од свих нас јер није морала да нас гледа и решава наше животне проблеме.
Корона , популарно назван модерни вирус, однео је много живота. Једног поподнева чули смо плач комшије испод нас. Комшиница која је била у рату са бабом , акоја је констатовала моју животну судбину да сам ”јадно дете међу лудацима” умрла је. Кажу да се заразила од ћерке која је дошла из Холандије. Много сам се уплашио. Плашио сам се за оца који је био болешљив, за мајку нестабилну и растројену, за деду и бабу који су већ били у годинама. Плашио сам се и за себе , али то нисам говорио, јер сам знао за моју слабост астму. Биће како буде. Нешто лепо се изродило из ове невоље. Нашао сам пријатеља и то ни мање ни више него шкиљавог. Кажу људи да некад најгори непријатељи могу постати најбољи пријатељи. Нисам знао да је и ова тренутна моја срећа краткотрајна као и све до сада.. Нема везе, тренутак је био важан,а овај тренутак ме је чинио срећним. Желео сам да будем срећан ,макар мало…макар кратко…
