Nisam ja od onih što se boje
da na vrtešku života sednu,
pa minute broje
do sledećeg kruga —
i tako u krug.
Ja sam od onih što na zemlji stoje.
Gledam zajapurena, oznojena lica,
i zamišljam kako jato ptica
sleće, pa na moj znak poleće ka njima.
Kida im kukavički zvuk sa jezika
i žvaće,
pretvara ga u nemi cvrkut
što se daleko čuje —
sve do onih koji nisu tu,
da gledaju sramotu bledih tela
što se koprcaju u bezličju svom.
Zaplakati neću —
očna su mi korita suva.
Nema više moći u tom prizoru
što me beše naveo da zastanem
pred tom komedijom na platnu.
Izađoh iz mase
i poruših snove kao špil karata.
O prokleta, usijana glavo,
glavo međ prašinom,
znanje moje, što njihovo neznanje poznaje —
tiho sad tihuj u miru,
i ne pričaj nikom šta se zbilo.
