Те хладне и кобне зиме,
Потресен смрћу свога сина,
Чији смрадни дах му за вратом дише,
Идиот и Коцкар закуца на тешка врата
Једног од манастира Оптине Пустиње
И угледа старца по имену Амвросије.
Кротки поглед баћушкин
Продире у његове очи
Које своје патње исказују вештије
Него антијунак из Подземља:
Болује од Херкулове болести.
Танани глас измореног баћушке
Запита оног који познаје људску душу:
„Остали сте без сина?“
„Ја сам проклет човек!“
„Немојте мрзети човека!“
Врата зашкрипаше; сами су у келији.
Већ тада у бриљантном уму
Раскољњиковог творца
Никло је семе нове узвишене идеје
О младићу Аљоши
Коме је потребан путеводитељ.
Снег нечујно покрива већ промрзлу земљу,
Глас баћушке је нешто јачи,
Ал’ довољно снажан да умири
Устрептали дух Пониженог и Увређеног,
Тихон Задонски га посматра са зида
И као да му шапће нешто
Само њима познато.
Снег једнако шкрипи,
Баћушка једнако теши,
А у уму Вечнога мужа
Једнако ниче мисао
О Аљоши и старцу Зосими.
