1. poglavlje
Kraj je septembra, sunčevi zraci miluju i ovo jutro. Ništa ni ne sluti na početak jeseni tek poneki žuti list i nešto hladniji povetarac.
Ja se budim kao i uvek, uz osmeh jer čeka me jedan od poslednjih pupoljaka ruže na stolu i čokoladica koju sam sinoć ostavila njemu, ali je on kao i uvek „smotao“ i ostavio meni, jer zna da obožavam slatkiše.
Deca su davno ustala, starije skače po krevetu, a bebica razgleda svoje plišane šarene igračke.
Mmm miris kafe! Najlepša jutra zaista mirišu na nju, naročito kad mi je vikendima i onda kad radi popodne, donese u krevet. Kafa, on, ja i dečica, jedan pametni petogodišnji dečak i šestomesečna devojčica o kojoj smo sanjali.
Zatvaram oči i pomislim kako miriše na dobro, kako će sve biti dobro i kako se sve vraća u normalu. Ponovo udišem sreću i zahvalna sam na tome.
Još uvek nesvesna šta mi donosi ovaj početak jeseni i kako ovo vreme baš nalikuje na trenutno stanje našeg života. Nesvesna da je ovo zatišje pred buru.
TIŠINA PRED BURU
On, ja i naša ljubav…
Da li biste verovali da vam sad kažem da je naša ljubav bila poput prave bajke? Ne biste. Ni ja sada ne verujem ali iako beše davno prošlo vreme ipak jeste. Mi smo bili ono dvoje što privlače poglede drugih, onaj najlepši par koji označava definiciju romantičnog i skladnog , ljubav kao iz filma takva je naša ljubav bila.
U njemu sam našla mirnu luku, na njegovim grudima najlepšu uspavanku bez koje svakako nisam mogla da zaspim. U mom osmehu je našao mir i sreću, kada me je držao za ruku govorio je kako drži ceo svoj svet.
Našu veliku ljubav udvostručili smo i voleli se još više i njih, naše dve ljubavi – Despota i Dunju.
Mnoge loše trenutke i one zaista lepe prošli smo snažno se držeći za ruke, čak i onda kad nas koja životna situacija uzburka na tren, jedno u drugo smo se kleli i bezuslovno branili i čuvali našu ljubav čak i onda kad je usled životnih okolnosti počela da bledi, o kako sam samo bila naivna! Misleći da će naša ljubav odoleti svemu, držeći se za ono malo nade naivno sam sebe ubeđivala da su problemi i brige uzeli danak da smo mi i dalje onaj moćan dvojac i da će kada se i ovo reši, naša tvrđava koju smo činili mi i naša dečica ponovo biti oaza mira a, naša postelja opet puna strasti.
Suviše sam ga volela i nisam imala hrabrosti da vidim istinu. Njegove laži za bezazlene stvari, njegova neposvećenost poslu koja je rezultirala novčanim gubicima i pre svega porodici, njegova negiranja očiglednog i sve češća ćutanja na sve sam to i nekako teška srca mogla da zažmurim. Prihvatila sam da i pored završene likovne akademije budem domaćica i ne zarađujem jer je on tako hteo, prihvatala i njegove besmislene izgovore kad bi mu se sve skupilo pa bi dao otkaz i onda bih najpre potrošila svoju ušteđevinu, a onda tražila pozajmice od roditelja.
Dok se on ne bi udostojio i našao novi posao i pored svega toga i dalje sam nosila ružičaste naočare ne želeći da vidim njegove mane jer je zaista bio divan otac a i muž uprkos svim tim našim trzavicama i životnim problemima. Sve dok me jedno bezazleno pisamce na ekranu njegovog telefona nije ošamarilo istinom.
„KOLEGA SUTRA DA ME ČEKA KAFICA! U ISTOJ SMO SMENI! 😉 „
Neverica me je obuzela, šok preplavio. Pa uvek mi je sve govorio! Nikad mu nisam proveravala telefon, nisam bila ljubomorna a, neću ni sad biti. Pribrala sam se i opravdala ga, nov je na poslu, normalno je da će sklapati prijateljstva, ionako je među nama vladala tenzija ovih dana, sad neću da dolivam ulje na vatru.
Umesto toga skrenula sam misli i zagrlila svog muža koji samo što se vratio iz prodavnice, oterala sam loše misli i raspoloženje se popravilo, harmonija je zavladala i tu noć smo ponovo bili oni stari mi. Smejala sam se njegovim šalama,uživala u njegovom zagrljaju i poljupcima, kao i uvek je očešljao moju dugu kosu i spokojno sam mu zaspala na ramenu.
Međutim nešto mi nije dalo mira,njegova ćudljivost, jedva razumljivih par rečenica uz unezvereno ponašanje kada sam mu prenela ko mu je pisao. I tako reših!
Uradila sam nešto prvi put i osuđivala se u sebi, osećala sam da to što radim nije ispravno, jer on mi je na mnogo načina, u mnogo situacija dokazao da sam ja njegovo srce, kao i on moje.
Krišom sam zavirila ponovo u njegov telefon i zapanjila se! Poruke nije bilo.
Čovek koji ne briše poruke sa društvenih mreža tri godine unazad, sad je izbrisao celu prepisku. I dalje sam žmurila čvrsto! Pravdala, nalazila izgovore i govorila sebi da sam paranoična.
Zar mi svakodnevno kroz sitnice ne iskazuje ljubav? Slatkiši, večere, pomoć oko dece kad sam na ivici snage, poljupci i zagrljaji, po pedeset puta na dan ono slatko,malo volim te? To tada nisam znala, ali ja sam tada živela u prošlosti, izbledeloj jednako u njegovom srcu kao i naši inicijali koje je urezao u drvetu ispod kog smo se prvi put poljubili. To „S i N“ je u tom trenutku nosilo više emocija, nego što ih je prema meni bilo u Nemanjinom srcu. Nažalost ili na sreću, moje je ime zaista oslikavalo ono što smo postali – Sena. Bleda sena nas dvoje nekada.
