11. poglavlje
Kada se srce smeje
Iako mi je to izmamilo ogroman osmeh i leptiriće u stomaku, malo mi je bilo neprijatno od kolega, naravno Jecka je bila kolovođa u zavitlavanju ali mi se pogledi pojedinih nisu svideli, a premda sam zavolela Strahinju nisam mogla protiv činjenice da je nešto mlađi od mene kao ni to da sam majka a, on mladić. Nikad nisam brinula „šta će selo pričati“ ali ove dve činjenice su me jako mučile i terale na preispitivanje i osuđujući stav prema sebi. Možda sve to i umišljam i Strale je samo ljubazan a, ja se zanela, ko će ga znati?
Međutim par dana kasnije kada se vratio na posao, otvoreno je flertovao sa mnom, uzimajući mi šolju te pijući iz nje nakon mene uz izgovor da je zajednička, njegovi sve češći „slučajni „
Dodiri u prolazu i taj duboki sve miliji i bliži pogled… Pokušala sam se držati na odstojanju ali neuspešno, bila sam bespomoćna pred njegovim očima i osmehom.
Moju je idilu prekinuo jedan nemili događaj koji me je „ošamario“ stvarnošću. Despotova učiteljica pozvala me je jednog dana da mi saopšti da je prebio druga iz odeljenja i da je dete u modricama, u šoku i zgranuta jer Despot je jedno nasmejano i mirno dete, izvinih se i poklopih slušalicu. Telo mi je drhtalo a, misli su mi bile zbrkane, krenula sam ka svlačionici kako bih se presvukla i što pre krenula do Despotove škole.
To je dragi Zloćko naravno spazio i zaustavio me na putu ka svlačionici uhvativši me za ruku ;
-Sena šta se dogodilo reci mi?
-Ništa, ništa samo me pusti žurim, moram da idem…
Sva pogubljena mu se pravdah,
-Ne budali gde ćeš još sama?! Pogledaj se drhtiš…
Nežnim pogledom pokušavajući da mi izmami osmeh upita,
-Hqjde Gargamele pucaj, šta je bilo?
-Despot, Despot moj sin je… Ovaj prebio nekog dečaka niti znam zašto je tako reagovao i koji je razlog jer on nije stvarno takav ali moram… Moram u školu i…
Više mu se pravdajući nego govoreći šta je bilo, borih se sa sobom da ne zaplačem ali neuspešno jedna me je suza izdala za njom još njih par, a on ih je nežnim pokretom ruke brisao.
-Hajde… Odvešću te ja, ne možeš sama sad, javio sam Ceci već i u redu je, ne brini biće sve dobro.
-Nema potrebe Strahinja zaista, ićiću sama, OK je mogu da vozim, ne brini ti.
-Znam da možeš Supermene! Čestitke! Ali ovog puta ne prihvatam, štaviše ne čujem reč NE. Hajde da požurimo bolje.
Na jedvite jade mi je izmamio osmejak ovom izjavom, njegove su mi oči govorile da mu je drago jer je odneo ovu malu pobedu, ali nisam sigurna koliko je dobra ideja da nešto tako lično podelim sa njim, ali nevoljko priznajem da mi je u tom trenutku zaista trebala pomoć i za tili čas uputismo se u školu.
U školi je stajao po strani i posmatrao uplakanog Despota i mene, raspravu majke čije je dete bilo pretučeno sa sve osuđujićim stavom prema meni, njemu kao detetu razvedenih roditelja „koje nije pod adekvatnom kontrolom“ a, skroz zanemarujući činjenicu da je to isto dete danima i psihički i fizički zlostavljalo moje, a da se na to žmurilo jer uprkos mojim žalbama učiteljici njemu se dosta tolerisalo jer je dete ugledne porodice, koja je gle čuda dosta bila tu za školu što finansijski što učestvovanjem na različitim manifestacijama i tome slično, scenario kao iz nekog lošeg filma, tako da je mali imao moćne roditelje sa velikim karijerama a, koji se nisu mnogo njim bavili ali sada su došli da „isteraju pravdu“ nad jednim malim Despotom koji je na doduše pogrešan način odlučio da to više ne želi da trpi, sva ta zadirkivanja, gurkanja, štipanja i uništavanje lične imovine i nad njegovom majkom, sasvim običnom šankerkom koja čvrsto stajala uz njega.
Sačekala sam da sav svoj otrov izbace, a onda sam klekla pred svojim sinom i rekla mu da je nasilje loše, da on nije tako vaspitavan i da taj jezik nasilja ne treba da uči, međitim on se pravdao i govorio kako ga ovaj već duže vreme maltretira, a učiteljica kao ni direktor ne reaguju i pre nego je bilo ko stigao nešto da izusti odlučno sam rekla svako pokazuje šta nosi u sebi,ti se nasiljem nećeš baviti ali od sad da se zna, bude li mom sinu falila dlaka sa glave ja neću ćutati. Toliko ću daleko ići da će se čuti i pročuti.
Naravno Despot je dobio smanjenu ocenu iz vladanja i životnu lekciju da se na nasilje nasiljem ne odgovara kao i to da majka stoji iza njega čak i kad su loša vremena, međutim ono što me je najviše iznenadilo to je bio Strahinja, sve vreme je ćutke posmatrao dešavanja nervozno grickajući nokte, kad smo završili on je insistirao da nas odveze kući, a onda naravno posle kratkog upoznavanja sa Despotom dok sam ja kuvala kafu, zamolio je da mu dozvolim da popriča s njim.
-Kako to misliš? Čuj kolega stvarno sam zahvalna na svemu danas što sii učinio za nas ali ne želim da zbunjujem Despota novim ljudima, pritom je pitanje hoće li te uopšte videti više, druga stvar mislim, nemoj me shvatiti pogrešno ali ti nemaš dece, ne znaš kako im prići, tako da nemoj mi zameriti ali…
-Joj! Au to je bolelo.
Htedoh mu objasniti iako sam i sama sebi zvučala grubo ali on mi ne dade da dođem do reči
-ALI! Ali, draga Senči zar mora da znači da sa decom ne znam ako ih nemam? Šta ako sam i ja jednom bio Despot samo što nisam imao mamu da stane iza mene? Šta ako sam non stop upadao u tuče i imam brdo pouka iz njih? Možda o roditeljstvu znaš dosta ali o životu slabo draga moja koleginice, nisam rekao da ću ga zbunjivati niti da ću mu biti model muške figure, samo eto želim da popričam s njim jer sam zaista u njemu video sebe, molim te dozvoli mi.
Nepomična i gledajući u njega kao da je jedini koji me razume i svesna da sam bila pregruba malopre iako i dalje ne znajući koliko je to dobra ideja, ja mu dozvolih da priča s Despotom i krišom ih prisluškivajući, zaljubih se u ovog čoveka treći put.
Kroz igru mu je prišao:.
-Auu čoveče! Pa ti imaš celu Marvelovu kolekciju! Znaš koliko ih ja volim kao klinac sam tako hteo da ih imam…
-Ja imam ove i imam još jedne kupili su mi mama i tata kad smo bili u Grčkoj, meni je omiljen Ajron men, on je najmoćniji!
-Čuj! Supermen bi ga oduvao! Ja najviše njega gotivim…
-Ajron men bi ga pobedio!
-Ma ni govora!
-A, što ti nemaš figurice ako ih voliš? Nisu ti mama i tata kupili?
-Vidiš Despote… Ja nemam mamu i tatu.
-To je blesavo! Pa svi imaju mamu i tatu!
-Istina druže, ti si pametnjaković mali ali nisu sve mame kao tvoja. Mene su mama i tata ostavili na jedno mesto gde sam rastao sa ostalom decom koje su takođe ostavili rpditelji.
Despot mu je uputio tužan pogled i zatim skočio sa svoje stoličice njemu u zagrljaj iako začuđen,Strale ga je privio uz sebe i na licu mu se iscrtao nekakav neobičan smiraj.
-I nas je ostavio tata. A, ja mislim da sam ga ja naljutio onaj begobraznik mi stalno to govori da me tata ne voli i zato je otišao, da li i tebe tvoji ne vole?
-Ne znam mali. Ali znam da to nije tvoj slučaj, tvoj je tata samo malo zbunjen ali dozvaće se pameti videćeš… A, što se onog malog tiče kad ti sledeći put nešto dobaci samo mu se nasmej i ako dođe do tebe pravi se da ne postoji naglas reci da se sa vazduhom ne priča, a bude li opet nevaljao kaži mu da sada imaš druga Straleta koji će da te brani, OK? I nemoj više da kriviš sebe što je tata otišao, nisu deca kriva krive su tate i mame, u tvom slučaju tata. Znači tata je bio nevaljao i kada to shvati sam će doći i izviniti ti se.
Despot mu se ponovo baci u zagrljaj a, onda ga upita:
-Strale hoćeš li ti zaista da budeš moj drug?
-Naravno mali!
-Strale imam neki čudan osećaj, do sad mi je srce plakalo a, sad imam drugo srce.
-Hahaha drago mi je, a kakvo je to srce?
-Moje srce je nacrtalo sunce na sebi i sada je srce koje se smeje.
Nisam mogla zadržati suze, itekako sam ga razumela i moje se srce smejalo zajedno sa njegovim.
