2. Poglavlje
BUĐENJE IZ SNA
Ni narednih dana me nemir nije napuštao, ćutala sam i pravila se da je sve u redu . Previše me je to uznemirilo i počeh da istražujem, uveče kad se uverim da je zaspao, iščitavala bih duge i sve romantičnije prepiske,postala sam jedna od onih žena koje nisam razumela i na koje sam iskreno, kolutala očima. Nikad nisam razumela posesivne žene koje muževima proveravaju telefon a, sada nisam bila sigurna da li sam postala jedna od njih? Da li samo volim da mučim sebe ili to radim da sama sebe osvestim i pogledam istini u oči? Onda kad nije bio tu, pokušavala sam da shvatim gde sam pogrešila?
Danas to znam. Niko nije kriv. Ni on, ni ona, ni ja. Iako sam mu pre svega bila prijatelj, nikad nije želeo da mi otvori dušu, nakon sedam godina i dalje nije znao koja mi je omiljena boja na primer, dok sam ja znala kako mu se skupi kut usne kad je ljut a, ne želi da prizna,koliki je gurman i kako se obraduje žele bombonama, kako rukom prolazi kroz kosu kad je zabrinut i još mnogo toga. Voleo me je ali ne dovoljno da me i upozna, dok sam se ja borila sa svim olujama koje život donosi on je stajao po strani i smešio mi se samo toliko da se stvori utisak da je kraj mene i da smo zajedno naspram oluje a, zapravo sam bila ništa drugo do samac u braku.
Držeći se za ono malo nade da će sve to jednom biti davna prošlost, tugu sam skrivala i potiskivala, Nemanja je bio srećan, znala sam da deca i ja nismo razlog te sreće kako je želeo da mislimo a, dopisivanje je bilo sve prisnije i prisnije dok konačno, ironije li, Nada nije konačno odnela i zadnji komad moje nade da će sve biti u redu.
Tuga je jednog dana uzela maha i onesvestila sam se, nakon što sam došla sebi nisam mogla više da se pretvaram. Dok me je on zabrinuto grlio, ljubio , pitao kako sam, rekla sam mu da više ne mogu i da sve znam. Bio je u šoku, ali nespreman da odustane od Nade. Ja sam sakupila mrvice svog ponosa i dostojanstva povela decu sa sobom i otišla od kuće. Nespremna da odgovaram na Despotova pitanja, sa gladnom Dunjom u rukama, zaputih se na jedino mesto koje mi je palo na pamet – u Iskrin stan.
