3. poglavlje
Ispočetka
Iskra. Moja draga prijateljica, nije mogla doći sebi dok sam joj pričala o svemu onom u čemu sam se gušila proteklih mesec dana, uspavale smo decu i ispijale vino duboko u noć. Vino mi je makar malo „otupilo“ bol i tugu, jadala sam se i i otvorila srce Iskri kako nisam nikad, ne zna se se da li smo se te večeri više utapale u vinu ili ipak u suzama.
Narednih pet dana proveli smo kod nje, maleni Despot je non- stop pitao za tatu, a ja sam izmišljala neiscrpno izgovore i razloge sve vreme se nadajući da će Nemanja da zove, da nas potraži, grčevito se držala komadića nade da će shvatiti šta nam radi, da će mu barem deca nedostajati, da će se setiti ko smo i šta smo i kako nas pamti grad.
Naposletku sam ga pozvala, odgovarao je kratko i hladno ali želeo je da se sastanemo.
Letela sam od sreće. Košmar će se završiti, prevladaćemo ovo zajedno, ponovo ćemo biti par, Nada njegova koketna koleginica biće jedna ružna prošlost. Kako sam samo varala sebe! Nije imao čak ni hrabrosti da mi prizna da ne može da je ostavi, samo je ćutao.
Iako me je svaki delić tela boleo, svaki atom snage bio iscrpljen pomirila sam se s tim da će ovo možda potrajati i da moram neke stvari da preduzmem, pre svega razgovarala sam sa Despotom, sa kojim sam od tada počela da imam probleme u vidu košmara noću i tugovanja danju.
Druga stvar koju sam morala da uradim je ta da kažem roditeljima i blizancima šta se dešava i pitam ih da se vratim u porodičnu kuću, Iskra je bila i više nego odlučna da me odvrati od ovoga i govorila kako je njena kuća i naša ali to tako ne funkcioniše, koliko god bila ljubazna ona je navikla na svoju rutinu koju su moji veseli mališani itekako poremetili.
Moja porodica milo, harmonično ali sa dozom osude i mnogo brige u očima – prihvatili su nas. Hvala im na tome, međutim iako sam imala krov na glavom, beskrajnu ljubav i nesebičnu podršku prosto me je proganjao taj čudan osećaj nepripadnosti. Nije bilo isto, ne mogu to da objasnim, s jedne strane već sedam godina nisam živela sa njima, sa druge mi je razrušen dom ni tu, ni tamo – nigde pripadala nisam.
Nizali su se dani, Nemanja je viđao decu kad-kad ali nije odustajao od Nade.
Tako su prolazili dani pa meseci dok konačno nisam shvatila – sama sam. Potpuno sama u svemu, u problemu sa Despotovim košmarima, finansijama, u odgajanju Dunje, bez ljubavi i sasvim sama. Odavno mi niko ne donosi kafu u krevet i već dugo oplakujem svako pranje kose koju više niko ne češlja sem mene.
Ne mogu se osloniti ni na koga, da se ne shvati pogrešno moja porodica mi je itekako izlazila u susret, ljubavi, podrške kako emotivne tako i materijalne nije nam manjkalo, ali kako deci to nije moglo nadomestiti oca tako ni meni nije moglo nadomestiti partnera. Polako sam se pretvarala u avet, pred decom sam bila jaka a, noću sam se rušila kao kula od karata.
Onda je usledio razvod, pa sud, ročišta na koja nije ni izlazio. Svaki put bih izlazila poražena i skrhana. U glavi su mi se kao na karuselu „vrtele“ dve fotografije; Jedina porodična koju imamo – On i ja nasmešeni, čupavi i sa podočnjacima od nespavanja jer je Dunja imala grčeve protekle noći, ali na slici vedra,čila i poprilično zadovoljna što je u tatinom naručju, dok Despot krasi fotografiju svojom niskom biserčića, najlepši osmeh dok grli mamu. Jednostavna a, vesela i lepa fotografija baš kao i mi nekada.
Druga fotografija je jedna ženska prilika duge, smeđe kose, svetlih očiju, par dugih nogu i poput krvi crvene haljine. Ta je crvena mrlja potpuno prekrila našu porodičnu sliku, obojila nas i precrtala jednim potezom. Pa ipak… Naposletku on je kriv, on je taj koji je napravio mrlju na ovoj slici i svojim vlastitim rukama srušio gnezdo. Svaka izdaja boli, a kad ljubav zaćuti bol zavrišti najglasnije i sve dok se ne utiša ne možeš disati.
Ja sam jednog dana odlučila da dišem, da učim ispočetka, da zaboravim život u dvoje i sama uzmem sopstveni život u svoje ruke. Posvetiću se deci, zaposliti se i boriti. Kao i Nemanja,nastaviću svoj život.
On je sve više ličio na mladića, a ja? Moje ime mi je pristajalo više nego ikad, nije me zanimalo sređivanje i šminka a, sportska odeća i obuća postale su moj stil. Da ne govorim o tugovanju, evociranju uspomena i ubeđenosti da bez njega ja ne umem i ne mogu ništa…
Tog dana sam rešila – ponovo ću pronaći sebe i izdići se iz pepela, poput feniksa!
