4. poglavlje
Poput feniksa
Vreme neumitno prolazi, tako je i od našeg rastanka prošla godina. Deca su dodeljena meni, preselili smo se kod mojih u sobu jednog od blizanaca.
Nemanja je viđao decu dvaput nedeljno, pa sve manje dok na kraju nije prestao da ih viđa, izgurali smo tešku godinu. Despot je posećivao psihologa i dalje se borio sa besom i tugom, otac mu je jako falio ali njega kao da nije bilo briga za to. Dunja je porasla i slavi svoj prvi rođendan koji opet slavimo u kući, meni se želja nije ispunila. Želela sam da ga proslavimo u kući gde se rodila ali Nemanja mi je oduzeo pravo na nju, usred zime smo morali da odemo odande i preselimo se kod mojih jer je zahtevao svoja prava, kuća i lokal koji smo imali vodili su se na njegovo ime. Lokal koji sam nasledila od bake i naivno prenela na njegovo ime verujući svim svojim srcem da ćemo otvoriti privatnu advokatsku kancelariju, bez stida mi je oduzeo.
Nije ga zanimalo ni kud ću ni kako sa malom bebom i detetom, naravno iz njega je govorila Nada sad već uveliko njegova verenica.
Koja je bila tako drska da mi javi da dozvoljava vereniku da čestita i dođe na ćerkin rođendan ukoliko želi, ali nije želeo – on to nije želeo.
Uoči rođendana ponovo sam plakala, ali sam rešila da koliko-toliko ćerki napravim jednu bajku.
Da se saberem i konačno se probudim iz anhedonije, depresije i melanholije.
I bilo je tako! Okupila sam mali krug prijatelja, obukla je kao princezu, ponovo sam ja bila ja, posle godinu dana našminkala sam se, obukla elegantnu jesenju haljinu i obradovala decu i roditelje, Dunja je nosila haljinicu od tila i trakicu sa leptirićima i zaista bila je prelepa, bila sam tako ponosna dok su nas troje slikali. Ona, ja i Despot u farmericama i beloj košulji, konačno sam sklonila stare slike i u ram stavila ovu, jer od sada to je tako ja sam mama koja je sama i koja mora i da se izbori počev od te večeri koja je zaista bila početak moje transformacije. Bilo je i pesme i igre, najviše smeha.
Već narednog dana zacrtala sam novi cilj. Nisam mogla da nađem posao u struci, završila sam likovnu akademiju ali ni u jednoj školi nije bilo posla za mene, tako je to kad se iz velikog grada preseliš u mali ponovo. Ni oglas za privatne časove nije prošao i već mi je bilo jasno – u struci se zaposliti neću, ali nisam odustajala. Iako sedam godina nisam radila, nisam verovala da će tako teško biti dobiti posao bar u marketu, nisam birala posao dokle god je pošten. Despota i Dunju sam upisala u vrtić i svakodnevno tragala za poslom i nezavisnošću, sve manje sam mislila na Nemanju polako sam ga puštala iz srca, nakon druge godine potpuno sam prihvatila i našu situaciju i to da smo mnogo grešili u zajedničkom životu oboje, nismo jedno sa drugim govorili onako kako je trebalo i to je rezultiralo krahom, nisam bila ljuta zbog završetka jedne ljubavi, ni zbog ostavljanja na cedilu, ni zbog neplaćenih alimentacija, ni raznoraznih pravnih „smeštanja“ ali sam itekako bila ljuta što Dunja jedva poznaje svog tatu i što Despot i dalje sklanja pogled sa porodica koje srećemo u gradu, pomalo tužan i pomalo ljut što njegov tata nije kraj njega.
U porodičnoj kući sve više je rasla tenzija, zajednica nije baš laka. Blizanci su se non-stop svađali a, roditeljima je bio potreban mir, dolazilo je do sitnih svađica i razmirica i sa mnom. Zato mi je bilo jako bitno da se zaposlim i pomognem i njima i sebi i naravno nađem neki kutak za sebe i mališane.
Međutim sve je išlo teško, posao i porodični odnosi, stavovi i komšije koje su prenosile rekla-kazala tračeve. A, naravno kad ostaneš sam pa još i sa dvoje dece u malom mestu toga ima i previše , od „dušebrižnika“ do radoznalih red je poduži. Moju mamu je to jako pogađalo, mene nije. Oduvek sam bila neko kog nije bilo briga šta će ko reći, ali zbog njene brige, npr nezamislivo je bilo da sa drugaricama ili drugom odem na piće iza 23h.
Moja bespomoćnost nije nestajala ni nakon dve god, onda je Despot pošao u prvi razred a, izdaci su postali veći, tad mi se prvi put osmehnula sreća. Dve ulice naviše škole iznajmila sam stan, ljubazna bakica koju sam upoznala dok sam odvodila Despota u školu, a kojoj je bio beskrajno simpatičan uz priču mi je ponudila stančić, najam je bio i više nego odgovarajući a, dogovor je bio još i da joj ponekad nešto i skuvam, naravno pristala sam.
Miljan i Miloš su bili skeptični iako će se Miljan vratiti u svoju sobu i dalje je bio zabrinut za nas, Miloš je rekao da probam ali da nije siguran da je to u redu, dragi blizanci. Iako sam se sa Miljanom bolje slagala, Miloš je bio realniji i jedini podržao moju odluku uz molbu da ih češće posećujem i da zovem ako šta zatreba, majka je bila tužna, a otac zabrinut. Međutim za nekih mesec dana bila sam u svom dvosobnom stanu sa malom terasom koja će u leto biti puna cveća. Osmeh mi se vratio na lice posle toliko vremena jedan zrak sreće me je obasjao, brinula sam za izdatke i nisam želela da me iko izdržava ali rešila sam tog dana neću da brinem samo ću se smejati, te večeri legla sam tako spokojna i punih pluća nade – sve će biti dobro.
Dugo sam gorela u vatri bola i nevolja, sada se iz pepela uzdižem polako, jača, zrelija i sa više iskustva i uzdićiću se još i više baš kao feniks!
