5. poglavlje
Udahnuti život ponovo
Jesen i zimu provela sam radeći kao ispomoć jednoj nastavnici u Despotovoj školi, menjala sam je dok je bila na odsustvu. To je bio drugi put da mi se osmehnula sreća iako do kraja školske godine, ali bar za toliko imala sam i posao, stan koji sam uredila I u kom je zavladala idila sada sam itekako mogla da priuštim. Naučila sam štošta još, o sitnim kućnim popravkama jer nisam htela da uznemiravam svoju porodicu svaki čas. I tako su bili česti gosti, Iskra takođe. Dan koji ne bismo završile čašom vina prosto je bio nezamisliv. Konačno smo i ja i deca počeli da ličimo na one stare. Despot je prestao da posećuje psihologa, a izliva besa i ružnih snova nije bilo. Dunja je postala prava veselica i brbljivica a, ja sam naučila da se oslanjam isključivo na sebe.
Međutim kako se bližio jun u meni je rastao nemir, ako ponovo ostanem bez posla ova naša idila će nestati i zato sam već počela potragu za novim. Povučena prethodnim iskustvom bila sam uverena da neće biti lagano, ali za divno čudo tako sam se prevarila! U obližnjem kafe-baru bilo je upražnjeno mesto za konobar-šankera sva ushićena ušla sam unutra da predam prijavu. Iako je plata bila manja, a posao sigurno naporniji nisam se dvoumila uopšte. Narednog dana pozvali su me da jave da sam dobila posao, naravno bila sam presrećna! I dok sam razgovarala sa šeficom o svojim dužnostima, pogled mi je odlutao do šanka, za kojim je bio vlasnik par očiju boje čokolade, pogleda koji u dušu prodire. Gledao me je ravno u oči i hipnotisao me njima, šefica koja me je u tom trenutku upitala nešto prekinula je tu „hipnozu“.
Zbunjeno joj odgovorih dok mi je u stomaku zatreperio neki čudan osećaj, nisam pridavala značaj tome sigurno je od uzbuđenja, tada nisam znala da će taj osećaj da me prati dugo, dugo,dugo vremena…
