6. poglavlje
Oči koje u dušu prodiru
Po završetku razgovora, počela sam probni rad. Moje radno vreme u školi trajalo je dve nedelje još, pa smo se dogovorile da ovde dolazim na probni rad na dva sata i priviknem se na novi posao.
Prvih dana je bilo teško balansirati između poslova, dece i obaveza oko kuće, međutim brzo sam se privikla. Imala sam zaista dobar kolektiv u kafiću koji je sa mnom bio strpljiv i profesionalan. Osmeh i dobra vibracija su se širili svuda oko nas, stekla sam čak i prijatelje među njima. Jecu, devojku koja je pravila koktele zavolela sam najviše, viđale smo se i van posla. I nekako su me svi prihvatili tokom te dve nedelje osim tri osobe – Maje, koja je bila moja koleginica a, kojoj sam od samog početka bila antipatična, Ivane konobarice koja me je iz nekog razloga uvek gledala nekako zlobno a, usiljenom ljubaznošću se trudila to da prikrije i njega… Strahinje, momka sa očima čiji pogled prodire u dušu sa kojim sam se srela možda tri puta a, svaki put mi je krv proključala kada nam se pogledi sretnu. Međutim niti je pokazivao neprijateljstvo niti usiljenost, oko njega sve je bilo mistično. prozborili bi možda dve-tri reči i to je to, hladnog držanja, hladnog govora i toplih očiju nervirao me je više nego Majina kolutanja očima i Ivanina usiljena tepanja.
Jeca mi je ispričala o njemu, da je generalno takav prema novajlijama ali da nije toliko loš kada ga upoznaš, na šta sam ja kolutala očima a, ona se kikotala.
Tog podneva imale smo gužvu, u toku je bila neka rođendanska proslava i kako ni nas tri u smeni nije bilo dovoljno mensdžerka je pozvala i Strahinju. Masovno i brzo su se smenjivale porudžbine, tako da sam iako još uvek ne tako vešta, krenula da napravim espreso na aparatu i u žurbi se opekla, više od opekotine crvenelo se moje lice kada sam dobila grdnju od mušterije, a Strahinja u dva skoka pritekao u pomoć i spremio porudžbinu, zatim šapnuo nešto mušteriji koja je besna, želela da vidi menadžera objekta i nakon te njegove „intervencije“ odustala.
Još u šoku, ne znajući šta me je snašlo jedva čujnim glasom sam se zahvalila, na šta me je on poveo u kabinu za osoblje, donevši neku mast za opekotine koju mi je pružio, rekao:
-Izvoli! Ne brini, neće se žaliti na tebe. Samo sledeći put nemoj biti tako smotana, možda ne budem tu.
Mislim da skoro nisam videla muškarca sa tako divnim osmehom koji zrači. Videti Strahinju kako se smeje bio je još veći šok ali prijatan, toliko da sam tek posle shvatila da mi je rekao da sam smotana! Iznervirah se u trenutku i nimalo nežno potapšah ga po ramenu,
– Hej! Hvala na pomoći i masti, evo vraćam! Ne moraš da mi pomažeš više, nisi u obavezi snaćiću se ja i ovako smotana!
S rukama u vazduhu iscrtah apostrofe;
– Auuu! Pa nisi se valjda naljutila koleginice???
Ponovo se smejao i činio je da se zbunim;
– Koleginice, o’ladi malo!
Poprskavši me vodom, zbunio me je još više a, zatim sam mu uzvratila istom merom, u trenutku smo počeli da se smejemo dok Jeca nije počela da nas očajno doziva, a kad nas je videla mokre zabezeknula se. Kada je kasnije čula celu priču kroz osmeh je samo prokomentarisala;
– Vama je izgleda udarilo ovo sunce u glavu, poput dece ste. Za Straleta me ne čudi on je sav blesav, a izgleda da si i ti… Našli ste se.
-Molim? Čemu taj osmeh? Aman ženo! Šalili smo se, uostalom Strahinja je za mene klinac i dosada! I ti to znaš!
Pravdala sam se, a zapravo mi se činilo da mi zaista Strahinja nije toliko dosadan koliko jeste bio ranije, medutim ni mrtva to ne bih priznala.
– OK, kako ti kažeš Senči.
Sa osmehom i onim skeptičnim pogledom okrenula se i vratila na posao.
