8. poglavlje
Gargamel i Zloćko
Naravno da sam imala soli u glavi da shvatim da je Straletovo ponašanje jednako ponašanju nekog klinca, zato sam se pokušavala držati na nekoj kakvoj takvoj distanci, iako mi je probudio osećaje koje nisam osetila još od srednje škole nisam se mnogo nadala niti maštala o tome da bi se nešto nekad moglo desiti među nama. On obešenjak koji priznajem, često može ići na živce do te mere da se zaista zapitaš jesi li mu antipatičan i ja žena koja iza sebe ima propali brak i dvoje dece o kojima brine, naizgled zaista nespojivo ali kada imate prijateljicu i koleginicu kao što je moja Jecka i kumu poput Iskre, koje vam već organizuju i svadbu i muziku, jelovnik… Ništa nije nemoguće. Pa sam njihovom krivicom sebe „pustila“ da svoje oči na njegovim odmaram i da ga očima upijam ne očekujući ništa za uzvrat, da se na tih osam sati zaboravim i ponovo budem ona Sena koja sam bila davno pre Nemanje i dece.
Čini mi se da je svaka šala, svaki osmeh, umor pa i svađa sa Strahinjom za mene bio po jedan biser koje bih u svojoj glavi, kasno noću pred spavanje nanizala jedan na drugi i iznova ih proživljavala, čak i kad bi mi dan bio loš poput onog kada je sve loše što se moglo desiti, desilo, ali taj dan mi je doneo jednu od najznačajnijih uspomena.
Tog dana sam zakasnila i prvih pola sata sam slušala Maju kako ječi kako nam fali ovo i ono, kako nismo nabavili dosta stvari, a u trci smo s vremenom jer se žur koji nam je zakazan bliži kroz dva sata. Bilo je kao na traci! Jelena slaže čaše i prebrojava pića, Maja i dalje sve jaučući sređuje posluženja, ja koja žurim sa spiskom dobavljača da okrenem par njih da se informišem i u isto vreme objašnjavam Despotu preko telefona kako da uradi jednačinu, sudaram se sa Strahinjom koji nosi gajbicu voćnih sokova! Dok je staklo bilo posvuda, moj telefon odleteo je na drugi kraj hodnika, spisak se smočio a, naše inače bele majice obavezni deo uniforme, sada su postale žute. Uz bolnu grimasu pridiže se Strahinja:
– DA LI SI TI NORMALNA?! POGLEDAJ HAOS KOJI SI UZROKOVALA, CVRKUTAJUĆI SA DEČKOM!
Orilo se koliko je vikao.
– HOĆEŠ SE SMIRITI?! NISI SAMO TI OVDE OŠTEĆEN! DESILO SE! NALETELI SMO JEDNO NA DRUGO, BOLJE SE SMIRI PA DA SMISLIMO ŠTA ĆEMO SA OVIM! IMAMO VEĆI PROBLEM NEGO DA RAZGLABAMO KO JE NA KOG NALETEO!
Odbrusih mu, pokazujući prstom svuda oko nas gde se nalazilo staklo i ogromna žuta bara.
Samo me je gledao, besno, tmurno.
Lagano je podigao ruku uz bolnu grimasu i onda videh dublju posekotinu posred dlana, uplašeno izgovorih već očigledno:
-Strahinja! Ti krvariš!
– Ma čini ti se… Neka pričaj ti sa dečkom! Dešava se!
Sada me je već iritirao njegov sarkazam iako sam brinula:
– Jesi li ljubomoran možda?
Bila sam sarkastična, ali gorela sam od želje da znam, nisam mogla razaznati da li je samo besan zbog ovog sudara ili je zaista mislio da govorim sa nekim muškarcem pa mu je to zaista zaparalo uši.
A, onda se čuo njegov opet sarkastični gromoglasni smeh.
-Jaoo Sena! HAHAHHAHAH e popravila si mi dan! Na koga da budem ljubomoran? Gargamele?
-Gargamel? Ja? Auuu Strahinja! Ja bila sarkastična a, ti si se primio kao saučešće e baš si klinac! I to onaj zločesti Zloćko!
Odlučih da ne odreagujem kako je verovatno očekivao a, bes u njegovim očima ponovo je zamenio sjaj.
-Nemoj tako devojčice, čuj Zloćko…
Nasmeši se blago:
– Ajde! Da ti pogledamo ruku pa da očistimo ovaj haos i da vidimo kako ćemo da se opravdamo Ceci (menadžerki) i šta možemo spasiti.
Nasmejah se blago i prijateljski ga potapšah po ramenu.
Nevoljko je pošao sa mnom u sobu za pauzu, očistila sam mu ranu gazom i alkoholom međutim to nije bilo dovoljno, ipak mu je trebalo ušivanje. Trudila sam se da ne pokazujem brigu koju osećam ali prosto se nije dalo sakriti. Za sve to vreme on me je samo posmatrao blago se smešeći i kad-kad sa bolnom grimasom na licu.
-Ovo se ipak mora ušiti Strale, očistila sam ranu ali definifivno moraš u bolnicu, javiću Ceci sad.
Krenula sam da odem ali me je uhvatio za ruku:
– Ne brini, ok sam. Ne moraš zvati Cecu.
Zagledao se u moje oči, potom u usne bili smo tako blizu jedno drugome a, zatim je konačno progovorio:
-Odradiću smenu Gargamele moram sada i voćne sokove da rešim, a ti se idi javi dečku da ne brine…
Sa osmehom je izgovarao štipnuvši me za obraz, nasmešila sam mu se, okrenula leđima i napuštajući prostorijju samo dobacila:
-Pričala sam sa dečakom kog volim najviše na svetu. Sa sinom… Zloćko!
U tom trenu kad sam ga nazvala Zloćkom okrenula sam se i susrela sa onim smeđim morima i namignula.
Mangupski se smeškao i odavao utisak kao da mu je drago što je to bio Despot ili se samo meni tako učinilo.
