Величанствени град. Град који ми улива нервозу и спокој у исто време. Град у ком бих се лако изгубила, али још лакше нашла пут до тебе. Место где у исто време желим да будем и не желим. Никада га нисам посебно волела, а сад сам заљубљена у његову скривену лепоту. Заљубљена у мирис јутарњег хлеба, велике паркове, љуљашке за одрасле на којима ти потајно чувам место. Заљубљена сам у њега од оног тренутка кад сам се заљубила у тебе. Он је некако дошао успут са тобом. Годинама ево, упознајем његове скривене улице које миришу на мир, на љубав, али и на сету. Улице којима нисмо, а желели смо да пролазимо. Да ноћима шетамо и застанемо на сваком црвеном светлу. Занемарујући што смо пешаци и црвено се односи само на аутомобиле. Да застанемо и говоримо шта је то што код нас волимо. Због тебе заволех град који сам мрзела. Због тебе сам научила сваку песму о њему. Због тебе сам заволела Маракану иако сам у души гробар. Због тебе сам овде. Али ти више ниси. Годинама ево, заљубљена сам у тебе, али тебе одавно нема. Годинама ево, заљубљена сам у Београд, али ти си га одавно напустио.. Све што сам волела отишло је од мене, једино Београд не планира да ме напусти. Какав парадокс од живота, град који нисам волела сада је мој дом.
