Možda mi fališ. U trenucima kada pijem tvoj omiljeni čaj.
U trenucima kada osetim poznat parfem na slučajnom prolazniku. Ili kada pada kiša.
Možda mi nedostaješ u danima kao što je ovaj, ili kao onaj što je bio juče. Tmuran i sa puno vetra.
U trenucima kada taj vetar donosi tvoje ledene poljupce.
Kada vidim rupicu na obrazu radnika u pošti. Kada vidim baku koja prodaje ruže. Kada vidim zaljubljene.
Dok čekam voz koji satima kasni. Dok slušam Olivera. Dok posmatram još jedan zalazak sunca.
Možda mi fališ, a možda mi se samo čini. Možda si postao samo navika od koje se teško čovek odvikne.
I previše je reči „možda“ stalo u ovih par rečenica, ali šta ću, kad te ona najbolje opisuje. Ta reč simbol mi je tvog imena.
Simbol naše ljubavi. Simbol našeg neuspeha. Cela naša priča staje u jednu reč „možda“. Možda smo se slučajno sreli.
Možda smo se namerno poljubili. Možda si me voleo. Možda si bio kukavica.
Možda… možda mi fališ. Ali samo u danima kao što je ovaj danas, ili onaj juče. Hladan i kišovit.
Tada je prikaz tebe jako slikovit.
