Одраз

Дођу тако дани кад би ништа или све. Дођу дани као овај данас, кад ни киша не зна хоће ли или неће, крене па стане и тако у круг. Ја по њој, кренем па станем, па погледам одраз у прозору, па гледам небо и опет кренем па станем јер не знам куда бих. Не знам на коју страну да одем, не знам која страна куда води. Не знам желим ли да побегнем теби или пак да побегнем од тебе. Опет гледам свој одраз у прозору, јер у огледало не смем да се погледам. Не смем, јер видеће се црвене очи од суза, видеће се црни колутови испод очију због неспавања, видеће се све оно лоше што си ми донео, а ја не желим да ме лоше ствари на тебе сећају. Довољан је мени овај прозорчић, ту видим сасвим добро оно што је потребно да осетим спокој. Ту ми се од облака некад учини твој лик, ту проналазим свој мир…

Дођу тако дани, кад би ништа и све, кад би свуда и нигде, кад би да волиш и да мрзиш, кад би да кренеш, али станеш. Станеш јер не знаш имаш ли више где да одеш. Имаш ли још неког да те дочека. Станем, па мислим да ли ћеш ме чекати ако ти дођем, да ли ћеш ме загрлити ако ти приђем, да ли ћеш ме волети ако ти признам колико те волим. Станем, па ту и останем. Останем јер знам, немам ја куд, у твојој души више није мој дом. Твоја лука више није место за мој брод. Останем јер знам, моја срећа није и твоја, мој мир више није са тобом!