Недостајеш ми. Али не оно као, већ ми истински недостајеш, физички ФАЛИШ. Фали ми твоја рука која ме подиже из пепела, твоје раме да на њему заборавим где сам и твој топли глас који је увек умео нешто паметно да каже. Фалиш ми да ми по милионити пут кажеш како на овом свету добри људи не пролазе увек добро и како мораш имати бар мрвицу себичлука у себи да би опстао. Љубави моја, фале ми твоје тамне очи у којима сам сијала као најсветлији дијамант и које су једине умеле да ме воле. Ни једне после, нису могле да замене твоје, нису могле, а нису ни умеле. И никог нисам после тебе срела ко је умео да ме воли. И никог као тебе нисам волела. И заплакаћу ако чујем да се жениш, не зато што си њен, већ зато што ћу тада засигурно изгубити своју мирну луку на твом рамену, и твоју подршку без које не умем. Не умем кунем ти се, не умем да живим живот у калупу и не умем, а и не желим да живим по правилима. И можда звучи себично, али фалиш ми, и кад одлучиш да на њену руку прстен ставиш, дођи, дођи да последњи пут ћутимо заједно, дођи да ми даш снагу да се борим са гладним зверима. Дођи да последњи пут осетим како је бити вољена. Да још једном наслоним главу на твоје раме и заборавим где сам, али да знам да ми је лепо и ако је крај.
