На тренутак помислим требало би, али схватим да одавно не вреди. Не вреди писати теби. Не вреди писати ни о теби, али опет ето пискарам по мало. Тек толико да се не угушим од сопствених мисли. Тек толико да ме жеља мине. Загрлим јастук и замислим тебе. Па њему шапнем све што бих теби да си ту, све што бих теби да си икад желео да слушаш. Загрлим јастук па заплачем, јер те одавно нема, јер те данас нема. Данас када смо требали да славимо твој рођендан, да заједно угасимо свећице на торти и замислимо најлепше жељице. Да заједно певамо и пијемо омиљене коктеле. Данас када те највише требам. Данас ниси ту. Истина нема те већ неко време, али данас посебно фалиш. Данас посебно размишљам шта си ми ти. Данас посебно размишљам шта осећам. Само више ни сама не знам шта тачно осећам, мрзим те и волим. Мрзим што ниси ту, али волим што си икада и постојао.
