Када би ме неко питао какве очи су твоје, не бих умела да их опишем. Не бих знала да објасним преливање тих боја око зеница твојих.
Када би ме неко питао какве су ти усне, ту бих засигурно занемела. Јер како да сликовито прикажем нешто у шта ни сама нисам сигурна?
И на свако питање о теби не бих знала да одговорим. Ти си тест на који сам пала и пре него је штоперица кренула да откуцава предвиђено време. Али ти си тест на који изнова и изнова излазим, свесна да ћу да поклекнем и паднем. Вртим се у зачараном кругу, заробљена између твојих усана, скривена у твојим очима.
На свако питање о теби, занемим, јер те не могу речима описати. Да целу ноћ филозофирам, опет ништа рекла не бих. Да добијем задатак да загрлим особу коју највише волим, из загрљаја те пустила никада не бих. И тако у животу за тебе све бих!
Када би ме питали да ли ме волиш рекла бих “То је питање за њега”, али да ли ја тебе волим то се не доводи у питање. Само још увек не знам зашто.
Зашто волим, твоје тајновите очи, твоју црну косу, осећај кад ме нежно грлиш, топлу и босу?
Зашто се губим у твојим очима? Сањам о нама ноћима?
Знам да те волим, али не знам у ком тренутку се десила та љубав. У ком тренутку сам заволела тебе и све што уз тебе иде. Сваку ману коју имаш пригрлила сам, сваки терет који носиш пришила сам и за своја леђа, целог сам те од главе до пете заволела. Онако дечије и искрено, свим срцем. Знам и да осећам твоју љубав у сваком уздаху, свакој шали, свакој реченици. Знам да се волимо. Али не знам како нас Бог споји тако различите. Зашто је покушао да споји ватру и воду, а да не уништи ни једно, црну и белу, а да сива не настане.
Не знам ни како је успео, ни шта нам је урадио, па смо ево ту где јесмо. Али једно знам. Док је света, моја ће рука у твојој да шета.
